Противправност покушаја једне ревизије

Ових дана пажња домаће јавности с правом је усредсређена на противправни покушај господина Бакира Изетбеговића да, као само један од чланова Предсједништва БиХ, покрене поступак за ревизију пресуде из 2007. године, донесене у предмету по тужби БиХ против Србије. Подсјећања ради, треба рећи како странке у поступку пред тим судом могу бити само државе, а оне опет могу представљене и заступане само од својих овлашћених органа.

Није потребно трошити много ријечи на објашњење противуставности овог покушаја господина Изетбеговића, јер је свима јасно да је Предсједништво БиХ према Уставу БиХ одређено као колективна институција, која стога одлуке може доносити колективно, а не на основу појединачне воље било којег њеног члана. Већ у Уставу БиХ је прописано да ће Предсједништво БиХ настојати да усвоји одлуке консензусом, а посебно у области представљања БиХ у међународним институцијама, каква је Међународни суд правде. Ове уставне одредбе су поновљене и у члану 42. важећег Пословника Предсједништва БиХ.

Када се ова уставна рјешења пренесу на терен покушаја подношења ревизије пресуде из 2007. године, није тешко закључити како је правно недозвољено да о томе одлучује само један члан Предсједништва БиХ. Усљед тога је противправно и када тај члан опструише заказивање сједнице (ванредне или редовне) Предсједништва БиХ на којој би се расправљало и одлучивало о томе да ли ће или неће БиХ поднијети захтјев за ревизију. Такво понашање је еклатантна злоупотреба службеног положаја од стране највишег званичника, пред чиме се не смије ћутати.

Противправно је, али и морално недопустиво, и када тај исти званичник недавно рече како је наводно још на снази одлука Предсједништва БиХ из октобра 2002. којом је господин Сакиб Софтић именован за правног агента БиХ у овом предмету. Противправност таквог понашања огледа се у томе што је свакоме ко иоле познаје право јасно да је доношењем пресуде Међународног суда правде 2007. престало наведено овлашћење господина Софтића за било какво заступање БиХ у овом предмету. Ово стога што се против пресуда тог суда не могу изјављивати жалбе, тако да је наведена пресуда постала правноснажна сада већ далеке 2007. године, а тиме је престала и важност поменуте одлуке из октобра 2002. године, као и сва овлашћења господина Софтића. Стога он не може, а да то буде правно ваљано, сада изјављивати било шта пред Међународним судом правде, а посебно не захтјев за ревизију, тим прије што садашње Предсједништво БиХ није донијело било какву одлуку у том правцу. Морална неваљаност покушаја господина Изетбеговића види се већ из тога што он зна за све претходно речено, али преко свега тога једноставно гази и хоће да каже како наведена правила за њега не важе.

Вјерујем да ће се таквом правно и морално недопустивом понашању одупријети Међународни суд правде, с чим у вези сматрам потребним да укажем на једно његово правило о којем у домаћој јавности до сада није било говора. Наиме, чланом 38. став 3. и чланом 99. Правила Међународног суда правде је прописано да тужба за покретање поступка, односно захтјев за ревизију пресуде, морају бити потписани од стране правног агента (заступника) државе, њеног дипломатског представника са сједиштем у Хагу гдје је сједиште и овог суда, или од неког трећег лица. Међутим, у сваком од ова три случаја та лица морају имати прописно овлашћење за такву радњу, јер је то conditio sine qua non за прихватање тужбе од стране Суда. У случају БиХ то значи да било које од наведених лица мора имати прописно овлашћење од садашњег Предсједништва БиХ за подношење захтјева за ревизију пресуде, јер је то колективна институција која је према Уставу БиХ искључиво надлежна за представљање БиХ пред Међународним судом правде. У противном, такав захтјев, без улажења у тзв. меритум спора, треба бити одбачен према слову међународног права, јер је поднесен од неовлашћеног лица.

Но, ствар се овим не завршава и у томе и јесте важност онога на шта желим указати овим текстом. Наиме, према члану 38. став 3. Правила Међународног суда правде (што се примјењује и код ревизије из члана 99. Правила) уколико су тужба или захтјев за ревизију пресуде потписани од стране заступника (правног агента) или другог прописно овлашћеног лица, њихов потпис мора потом бити аутентификован писмом дипломатског представника или надлежног органа (министра иностраних послова) државе тужиоца. Тек тада се, дакле, тужба или захтјев за ревизију пресуде сматрају поднесеним од стране овлашћеног лица.

Када се претходно наведено има у виду, очигледно је да, како са становишта домаћег правног поретка тако и са становишта међународног права, у овом случају кључне улоге имају садашње Предсједништво БиХ и министар иностраних послова БиХ, јер без њихове сагласности (и аутентификације) ниједно лице није нити може бити овлашћено за подношење захтјева за ревизију пресуде. То је, дакле, оно што представља слово права које је од важности за овај случај, због чега сваки покушај да се ревизија поднесе мимо тога треба бити одбачен од стране Међународног суда правде. Наравно, под условом да се тај суд придржава слова права.

Пише: Милан БЛАГОЈЕВИЋ

*

Извор: ФСК