Еулексу докази куцају на врата, нема ко да отвори

фото: KoSSev

Шефица Еулекса Александра Пападопулу тврди да та мисија „нема доступних информација“ о киднаповању новинара приштинског Јединства и дописника Политике Љубомира Кнежевића, као и у случају киднаповања радника РТВ Приштина Мила Буљевића. Ту изјаву демантују документи до којих су дошле „Вести“. Унмик је нашем листу доставио потврду да је Еулекс о случају Кнежевић званично и додатно обавештен 17. априла 2014. године, а о случају Буљевић 2. априла 2014. године.

Унмик: Нема тајних докумената

– Не постоје „тајна“ документа, нити архиве Унмика о истрагама несталих и убијених на Косову које нису доступне Еулексу – тврде за „Вести“ у Унмику. Ни једна ни друга мисија, до данас нису привеле правди иједног осумњиченог за убиства и киднаповања 12 новинара и медијских радника током и након рата на Косову.

Доказ: Званично обавештење упућено Еулексу и породици Буљевић

Од Унмика до Еулекса и назад

Саветодавна комисија за људска права Унмика почела је са радом 2008. године, готово истовремено када је та мисија предала сва истражна документа, односно мандат владавине права Еулексу. Циљ комисије је био да прима жалбе породица које су тврдиле да УН на Косову није учинио ништа да истражи убиства и нестанке њихових најближих.

Комисији су се углавном жалили Срби, а међу њима и породице четворице новинара и медијских радника који су нестали и убијени на Косову. С обзиром да су документа Јединице за нестале особе и правног одељења Унмика била већ предата одељењу за ратне злочине у Еулексу, да би донела своје закључке Саветодавна комисија за људска права је морала да их поново затражи назад.

– Истражна документа у апсолутној већини случајева несталих особа, које је Комисија анализирала су добијена од од Еулекса, углавном из њиховог Одељења за истрагу ратних злочина. Не постоје „тајне“ Унмик архиве, које садрже документа која нису доступна Еулексу. Без обзира на закључке Саветодавне комисије које су јавно објављена и садрже и преглед истрага са детаљима о могућим осумњиченима, Еулекс има или оригинале или копије тих документа – тврде за „Вести“ радници некадашњег секретаријата комисије којој је мандат истекао 2016. године.

Нема у Еулексу, има на интернету

Ове тврдње су у супротности са изјавом шефице Еулекса Александре Пападопулу која је на недавно одржаној Оебсовој конференцији о безбедности новинара казала да у четири случаја киднапованих и убијених наших колега, немају доступних информација. Додала је да у Еулекс архиви нема никаквих података о новинару медијском раднику Милу Буљевићу. Чињеница да је Саветодавна комисија, доносећи мишљење по жалби Милове сестре Љубице 2013. године користила управо податке достављене из Еулекса, отвара многа питања. Пре свега, да ли из архиве Еулекса „нестају“ документа?

Комисија је одлуку објавила 13. децембра 2013., а потом је и Специјални представник УН на Косову о свему овоме званично обавестио Еулекс 2. априла 2014. године.

– Након што је Комисија донела мишљење да Унмик није спровео ефикасну истрагу и затражила од Специјалног представника да се јавно извини породици и подстакне Еулекс да спроведе ефикасну истрагу, он је породици упутио своју одлуку 6. јануара 2014. године. Нешто касније, 2. априла 2014. и Еулексу је послао обавештење истог садржаја – каже за „Вести“, достављајући изводе, Андреј Антонов, задужен за питања Саветодавне комисије у Унмику.

Документи Унмика цитирају наводе сведока који описују како је Буљевоћ отет у сред дана у сред Приштине. Око пола један један, 25. јуна 1999. године, Буљевића је у близини избегличког центра неколико особа замолило да им помогне да утовари неку робу у камион. Немало потом, појавио се црни „џип“ са три мушке и једном женском особом у униформама ОВК. Физички су напали Буљевића и потом га у несвести, као и М. Ј, супруга очевица, убацили у џип. Очевидац наводи да су супружника М. Ј. избацили из аута 50 метара даље, док је Буљевић је остао унутра. Очевидац и њен супруг су одмах обавестили Миловог брата и Кфор.

Мишљење Саветодавне комисије за људска права у случају Буљевић са прегледом из истраге доступно је на овом линку: http://www.unmikonline.org/hrap/Serb/Cases%20Serb/OP_146-09_SRB.pdf

Осумњичени именовани, истрага изостала

Ни о случају киднаповања нашег колеге Љубомира Кнежевића, о чему су медији више пута извештавали (управо позивајући се на мишљење Саветодавне комисије за људска права Унмика из 2014. године), шефица Еулекса Александра Пападопулу каже да нема доступних информација. Докумет доступан на званичном интернет домену Унмикове Саветодавне комисије за људска права приказује преглед истраге Јединице за нестала лица у коме се наводе два могућа починиоца.

У другим полицијским досијеима дате су додатне референце на бар још деветоро могућих осумњичених. Цитира се документ у коме се наводи и Г. И. припадник јединице ОВК у Вучитрну осумњичен да је укључен у отмицу 23 особе неалбанске националности на Косову, међу њима и Љубомира Кнежевића. Спомиње се такође и списак Координационог центра за Косово и Метохију у коме се наводе имена особа повезаних за ОВК, међу њима и С. С. из Вучитрна кога српске власти сумњиче за „киднаповање и убиство“ Кнежевића.

Мишљење Саветодавне комисије у случају Кнежевић са прегледом из истраге доступно је на овом линку: http://www.unmikonline.org/hrap/Serb/Cases%20Serb/OP_141-09_Ser.pdf

Слепи на правду

И Специјално тужилаштво Косова и шефица Еулекса, потврдили су да је 22. јула 2009. године обустављена истрага у случају киднаповања Александра Симовића Симе, новинара „Медија екшн интернешенал“ и преводиоца. И један и други стуб владавине права на Косову кажу да ће истрага бити отворена када се дође до нових доказа. Александру Симовићу сваки траг се губи од 21. августа 1999. године у Приштини.

Његов отац Стеван отмицу је одмах пријавио свим међународним снагама и од њих затражио пратњу и приступ команданту ОВК који је наводно умешан у Александрову отмицу. Они су то одбили.

Истрагом, Унмик је дошао до имена сведока В.С, који је видео Симовића у џез кафићу „Ћафа“, наведени су детаљи о жени која је седела Симовићем и упозорила га да буде опрезан јер за суседним столом седе три припадника ОВК које је „раније срела у Тетову, у Македонији.“ Симовић је киднапован у кафићу „Пикасо“ у Приштини, где је био са пријатељем Албанцем. Касније је пријатељ враћен. Део посмртних остатака Симовића пронађен је у селу Обриње код Глоговца. Закључивши мишљење, Саветодавна комисија затражила је од Унмика да јавно и путем медија призна одговорност да спроведе ефикасну истрагу у вези са отмицом и убиством Алексаднара Симовића и да се јавно извини његовој породици. У мишљењу донетом 24. октобра 2015. године тражи се и Еулексова ефикасна истрага. То се још није догодило.

Мишљење Саветодавне комисије за људска права о случају Симовић са прегледом из истраге доступно је на овом линку: http://www.unmikonline.org/hrap/Serb/Cases%20Serb/OP_246-09_Ser.pdf

Пропусти Унмика: Истрага тек после пет година

Случај нестанка новинара Марјана Мелонашија препуштен је Основном тужилаштву у Приштини од 3. маја 2011. Мелонаши, новинар српске редакције Радио Косова, нестао је 9. септембра 2000. године у центру града. Ушао је у такси и од тада се не зна где је. Иако је његова мајка обавестила све релевентне факторе, Унмик пет година није спровео истрагу.

Нити је су полицајци било кога испитали, нису посетили ни Мелонашијев дом ни радно место. Тек 2005. године су подаци о Мелонашијевом нестанку унесени у полицијску базу података и случај је одмах затворен. Није познато да је ико због тога одговарао. Шеф Унмика је и о овом случају посебно обавестио Еулекс након што је Саветодавна комисија за људска права 14. октобра 2014. заузела став да „полиција УН на Косову није била вољна да истражује злочине за које се сумњало да су починили припадници ОВК.“

Мишљење Саветодавне комисије за људска права о случају Мелонаши са прегледом из истраге доступно је на овом линку: http://www.unmikonline.org/hrap/Serb/Cases%20Serb/OP_249-09_Ser.pdf

Извор: ФБ Репортер