„Прихватање реалности“ је озакоњење насиља

На новинарско питање зашто је добијање датума о почетку преговора са ЕУ толико важно, Александар Вучић одговара да су по среди економски и политички разлози. Који и чији?

На дан проглашења нелегалне албанске државе на Косову и Метохији, 17. фебруара 2008. године, с колегама сам био у Грачаници и Чаглавици. Циљ нам је био да тамошњим новинарима поручимо да српско новинарско удружење остаје с њима, ма шта Албанци у Приштини тога дана прогласили.

У кафани у Чаглавици, посматрао сам Ивицу Дачића како руча. Сто је био препун холестерола, а преко пута будућег премијера седео је и ништа мање посвећено јео његов коалициони партнер. Тада још то нисам знао, увелико је претакао патриотизам из резервоара. Ни слутио нисам да ће политички холестерол бити једина супстанца будуће српске косметске политике.

Свако ко је последњих недељу дана читао или слушао изјаве српских званичника, могао је у њима да пронађе све, осим логике. Председник Томислав Николић рекао је да је потпредседник САД, Џозеф Бајден, био необавештен и да Србија, упркос признањима албанске државе на Космету, има само пријатеље, да не дели народе и државе по основу тог признања, него по томе колико ко може са њом да сарађује. Искрено и отворено, како је рекао, уз оптерећења и ограничења која постоје.

То ми је звучало као када капо у логору, пред логорашима и стражарима, изражава захвалност управи што ће сутра, ето, сванути нови дан и самим сванућем из корена променити судбину сужања. Такозвани преговори о Косову су европски монолог Србије, са задатом темом и унапред дефинисаним исходом. То је самртни ропац државе, а не процес преговарања.

Док сам читао изјаву председника Николића, сетио сам се и његовог обећања да ће бити организована јавна дебата, ради дефинисања косметске политике и постизања националног јединства. Требало је да буду саслушани најумнији и најпоштенији људи, који би рекли шта мисле о проблему Косова и Метохије. Није него!

Још оригиналнији од председника Србије, протеклих дана био је први потпредседник Владе и министар одбране. Говорећи о значају добијања датума за почетак преговора за чланство у ЕУ, Александар Вучић је рекао да прво треба погледати лице и наличје Србије, видети колико су Срби сиромашни и колико велике економске проблеме имају, истакавши да 50 одсто размене добара Србија остварује са ЕУ.

Кључни партнер Србије је ЕУ, рекао је Вучић и додао да су, када је датум у питању, кључни економски разлози, уз напомену да увек има више инвеститора када се види да је земља добила датум за почетак преговора с Бриселом, да је то добро у вредносном смислу, а као најважнији разлог, поред политичког, издвојио је модернизацију земље. Све то, по Вучићу, стиже у пакету с датумом!

Али, ако су Срби сиромашни и имају највеће могуће економске проблеме, а економија им већ 13 година почива на сарадњи са ЕУ и диктатима Брисела, онда је јасно да у структури те сарадње нешто није у реду. Чему онда продубљивање такве сарадње и откуд инвестициони оптимизам на првом семафору ка ЕУ, када она сама грца у проблемима и дуговима? И зашто ЕУ за 13 година није модернизовала Србију, уместо што је комада?

Сличан гаф, Вучић је начинио и на прослави 163. годишњице Војне академије, где је цитирао Жарка Лаушевића у улози Милоша Обилића, рекавши да Србија није шака пиринча, да може да је позоба свака врана и да је систем одбране најбољи од свих државних система.

Волео бих да је министар одбране макар овлаш изнео неколико основних података о ватреној, стратегијској и одвраћајућој моћи те војске. Наравно да није. Војска Србије данас је више потенцијална НАТО дивизија, са борбеним мисијама у иностранству на свом моралном хоризонту, баш као што је Александар Вучић више евроатлантиста, него што би могао да буде Милош Обилић.

„Прихватања реалности“, на којој инсистира Ивица Дачић, трећи члан проевропског српског тројца без кормилара, друго је име за озакоњење насиља. Српски медији и без њега пуни су еуфемизама и шифри. Јесте ли, уосталом, приметили да је у изјавама српских политичара очување територије заменило „чување интереса и народа“?

Устав је извор права, а не икебана наметнуте стварности, која се мења сваких недељу дана. Судбина Србије кроји се данас мандатима, уместо знањем, моралом и одважношћу. Ако Србија заиста пристане да властити Устав сведе на ниво регистратора евроатлантског насиља над собом, а стратегију буде одређивала напред предоченом логиком, нестаће као држава док кажете „датум“.

Помињем реалност и Дачића, због његовог чувеног обраћања на самиту Србија – ЕУ, пре две године. Тада је Дачић твдио да је реалност постојање два Косова, српског и албанског и да, ако Албанци оружјем заузму север покрајине, Србија неће седети скрштених руку. Е, од те реалности остао је само холестерол из кафане у Чаглавици 17. фебруар 2008. године, који је у ствари говорио све и логика која искључује саму себе, баш као и Србија.

Бранко Жујовић / Глас Русије