Неподношљива тврдоћа београдског попуштања

На разне начине се може протумачити противречност изјава које долазе из врха београдских власти уочи следеће рунде “преговора” у Бриселу по питању Косова и Метохије, која треба да се одржи 20. фебруара. Председник државе тврди да има разлога за оптимизам и да “никада нисмо били ближе споразуму који би уредио живот грађана на Косову”,[1] док премијер изражава скепсу: “могућ је договор, али смо још далеко од тога”.[2] Први потпредседник Владе је, по обичају, ту негде између, мада је ипак ближи становишту премијера, изражавајући “бојазан” да ће се од Србије тражити оно што “није могуће да испуни”.[3]

Треба, међутим, разлучити шта је то, суштински, око чега се носиоци три тренутно најмоћнијих функција у држави не слажу? Кратак одговор гласи – не слажу се само у својим јавно изнесеним проценама да ли ће доћи до некаквог “договора”, “споразума” или сличног у вези Косова и Метохије или не. Међутим – они су потпуно јединствени у погледу политике коју заступају: “Премијер Ивица Дачић, први потпредседник Владе Александар Вучић и ја постигли смо апсолутну сагласност да ни по коју цену нећемо да прихватимо одустајање од било ког дела Резолуције о Косову и Метохији коју је усвојила Народна скупштина. Будите уверени да по том питању постоји чврст договор и да у државном руководству нема слабих карика”.[4]

То би требало да звучи као веома “тврд” став. И то очигледно и јесте циљ – да се он тако представи. Став може стварно и да буде “тврд” – али шта је његов садржај? Јер – има их који су у историји били “чврсто решени” да нпр. издају земљу и народ – и нико их у томе није могао поколебати. Тешко да је ико – осим евентуално непријатеља с којим су колаборирали – такво становиште приписивао “чврстини карактера”, “принципијелности” или нечем сличном. Што се тиче садржаја београдског државног врха у вези Косова и Метохије, он се своди на фактичко прихватање одбаченог Ахтисаријевог плана.[5] Срби на Косову и Метохији су сведени на “заједницу”, која мора да живи и фунционише у оквирима “косовског устава”, и да се скоро са сетом сећа “привилегија” које је уживала у САП Косово из Устава СФРЈ из 1974. године, у којем је, под благодетима “диктатуре пролетеријата”[6] за којом је толико кукао “просвећени Запад” када је током 1990-их требало сатанизовати Србију преко Милошевића[7] – ипак уживала државотворни, конститутивни статус – који јој опет није пружао никакву заштиту од арбанашког насиља и притиска на исељавање. Сада треба да им буду дозвољене неке “лабаве” везе са Србијом, али је јасно да за сва своја животна питања треба да се обраћају “Приштини”. Наравно, “тврда” граница између Косова и Метохије и средишње Србије се подразумева. Управо је ова власт урадила све што је у њеној моћи да се она успостави, третирајући парафе Борка Стефановића на тзв. договор о IBMкао “потписе”. Ако се ишта у овој држави “ударнички” гради – то су објекти на “интегрисаном граничном прелазу” на Јарињу.[8] Но, ту су разни “јавни сервиси европске Србије” – да ствари случајно не поставе у реални контекст, већ да на екранима све пршти од “решености” државних званичника да не иду “испод” рампе коју су снизили на недопустиво низак, неуставан ниво. Муљ у којем се игнорише Устав, косовски Срби пуштају низ воду, касапин Тачи прихвата за “равноправног саговорника” – постао је сада норма, од које се “никад, никад” не сме одустати. Макар “не добили датум” – па нек’ иде живот. А, уствари – тај бедни муљ је постепено, преко “слободних и демократских медија” наметнут као нешто од чега се “принципијелно” неће одустати.

Без обзира на овако ужасну, очигледно намерно посејану конфузију, сасвим је логично и легитимно поставити питање – “што ми ћутимо, што пасивно трпимо понижења. што смо статисти у дотираној представи сопственог истребљења”?[9] Судећи не само по тексту који то питање поставља, већ и бројним другим – али, наравно, изван мас-медијске сфере – рекло би се да се не ћути. Пасивност и улога статиста – то је већ нешто друго. Ту не треба налазити никаква оправдања, али ипак треба забележити оно што се дешава у позадини. А дешава се својеврсна реприза целе фаме која је створена око Српске напредне странке у прошлогодишњој кампањи за изборе који су одржани 6. маја. Тада је врло вешто пласирана – мада никада изричито изговорена – теза по којој су “напредњаци” заправо “преобучени радикали” који “желе исто”, само различитим, “лукавијим” средствима и реториком. Слично томе, у актуелним неформалним београдским политичким разговорима активно се нуди теза по којој “напредњаци” пружају разна “уверавања” – и себи и другима – да до споразума заправо неће ни доћи, после чега ће они имати “изговор”, тј. “оправдање” да кривица за “недобијање датума” не лежи на њима. Закључак би, ваљда, требало да се нуди сам по себи: онда се “најзад” стварају услови за вођење онакве политике какву су “напредњаци” заправо увек гајили у свом срцу.

Али где је то “напредњачко срце”? Судећи по поступцима садашњих београдских власти, оно најпре куца у Бриселу, Вашингтону, Лондону, Емиратима, Бакуу, Анкари, Берлину. Са друге стране, Јужни ток касни,[10] руски јавни утицај у Србији је сведен на још мању меру него током периода Тадићеве власти. Чему то онда Србија има да се нада, чак и да у Бриселу “договор пропадне”? “Великом заокрету”?

Најсигурније је, у оцењивању деловања и намера носилаца јавних функција, водити се њиховим јавним изјавама и документима које су потписали. То је једино сигурно тло, то је једино што обавезује и нашта се може поуздано позивати. Ништа што је садашња власт урадила у јавној сфери не улива никакво поверење. Јер, ко се криво клео у Устав, тешко да ће бити поуздан на мањим стварима. Најчвршће тло у данашњој ситуацији – што је симболика која би посебно требало да обрадује Србе у целини – нуде Срби са севера Косова и Метохије. Они су на заједничкој седници одборника четири општине од 19. марта 2013. недвосмислено истакли да ће “преузети суверенитет спроводећи Устав и законе Републике Србије”, и да неће прихватити никакав “уставни оквир” лажне државе “Косова”, ако тако нешто покуша да им се наметне из Брисела и Београда. Како је изјавио председник општине Зубин Поток Славиша Ристић, ако Србија одступи са ових простора, Срби ће “преузети суверенитет”.[11] Као што и приличи, треба додати, сваком грађанину који држи до себе, било где у свету, када се његова права газе.

Можда смо управо сведоци зачетака истински “европске Србије” – и то управо на тлу Косова и Метохије. Јер, како нам непрекидно поручују из западних престоница – “владавина права” је од највеће важности. А, с обзиром да је и сам председник владе која тренутно столује у Београду више пута отворено изразио презир према уставу на који се заклео – право од 19. марта станује не у Београду, већ у Косовској Митровици. Није искључен ни нови “талас избеглица” – овог пута из Београда. То јест, из београдског (не)правног система. Да, живимо у смутним, али несумњиво занимљивим временима.

Александар ПАВИЋ / Фонд Стратешке Културе