РЕВИЗИОНИСТИЧКИ ЈАДИ ГОСПОДИНА ЖИВКОВИЋА

Бакир Живковић (новокомпоновано одскорашње презиме: Изетбеговић)

Србија и Република Српска поново су на мети геноцидног лобија. Захтев за ревизију пресуде коју је, по тужби Босне и Херцеговине против СР Југославије, па затим Србије, 2007. године објавио Међународни суд правде у Хагу, готово сигурно ће до истека десетогодишњег рока бити поднет – у нечије име и у некаквом облику – пре краја фебруара ове године.

Ревизија одлуке МСП, да Србија није одговорна за извршење геноцида у Сребреници, нити било где у Босни и Херцеговини, нема правну него искључиво политичку основу и позадину, као што није имала ни тужба коју је међународном суду првобитно 1993. године поднела секташка „влада“ у Сарајеву. То је битно истаћи на самом почетку да би се отклонио површан утисак да је, услед бројних процесних и других мањкавости, ова операција унапред осуђена на неуспех. Да се ствар разматра у чисто правном пољу, те мањкавости могле би заиста бити фаталне по успех инцијативе за ревизију. Међутим, пошто је и за поступак ревизије политичко поље пресудно, као што је било 1993. године у време подношења подједнако мањкаве тужбе, не само судбину захтева за ревизију, него и коначну одлуку МСП по том питању, определиће опет исти фактор.

Мишљење проф. Тибора Варадија, да „не верује да ће бити ревизије“ („Политика,“ 27.јануар 2017.) академски је исправно али можда политички наивно. Кључна питања су ко су стварни покретачи иницијативе за ревизију и каквој сврси у овом политичком тренутку она треба да послужи.

Удовољавањем очекивању Сарајева да се на основу натегнутих нових и својевремено „непознатих и недоступних доказа“ у ревизији процеса Србија прогласи кривом, не за недовољно превентивно деловање него за активно учешће у „геноциду,“ не само да би био потврђен статус Републике Српске као главног извршиоца „геноцидне радње,“ већ би се створио и основ за импутирање „заједничког злочиначког подухвата“ обема српским државама, изједначавајући их на такав начин са нацистичком Немачком после завршетка Другог светског рата. Импликације таквог исхода исувише су геополитички озбиљне да покретање тако значајног поступка буде препуштено дискреционој одлуци Бакира Изетбеговића. Амерички адвокат Френсис Бојл, који је учествовао у припремању тужбе Сарајева средином деведесетих, недавно је изразио чуђење што његови клијенти скоро десет година нису радили апсолутно ништа по том питању. Бојл је у праву више него што би могао да предпостави. Дугогодишње апатично понашање Сарајева у вези са припремањем и подношењем овог захтева крајње је некарактеристично, као да му је неко са стране саветовао да ту карту сачува за најпогоднији тренутак, када би могла имати најучинковитији ефекат.

Да ли је наступио такав тренутак и ко би профитирао из дестабилизујућих последица подношења захтева за ревизију – да не говоримо о евентуалној измени првобитне пресуде драстично на штету Србије и Републике Српске – то је у првом реду ствар политичке процене. Неке назнаке се ипак логички намећу. Балкан је једна од важних тачака надметања два геополитичка блока, Атлантистичког и Евроазијског, а две српске државе које су непосредно нациљане овим потезом налазе се у самом средишту тог сучељавања.

Колумниста „Вечерњег листа“ (31. јануар 2017.) Јозо Павковић је апсолутно у праву када наводи неке од врло крупних последица овог потеза, које очигледно превазилазе опсег личног ћефа неког исфрустираног локалног поглавице:

„Тужба ће продубити ионако велике подјеле у БиХ. Србе ће додатно мотивирати на јачање самосталности свога ентитета, који се и сада понаша као држава у држави. Српски представници у државној власти већ најављују повлачење ако буде ревизије тужбе. Бошњаци ће још жешће кренути у политичку офензиву централизирања БиХ. Обнављање приче искористит ће и за додатно прикупљање бодова у властитом бирачком тијелу, али и у међународној заједници.“

Зато је врло мало вероватно да је идеја за коришћење ове карте, која у укупном склопу тренутних околности више делује као детонатор него као стандардна правна радња, проистекла из главе Бакира Живковића (новокомпоновано одскорашње презиме: Изетбеговић) и да би се он, ма колико био лично мотивисан, усудио да нешто толико озбиљно предузме на своју руку, без знања и охрабрења иностраних, Атлантистичких спонзора.

Недостатак консензуса у Председништву Босне и Херцеговине, сумњив статус правног заступника тужилачке стране, Сакиба Софтића, очигледно непостојање правно значајних нових доказа – све то јесу проблеми, али искуство убедљиво потврђује да нису и непремостиве препреке, уколико се покаже да у глобалним центрима моћи постоји политичка воља да се зацртани циљ постигне.

Зато, уместо замајавања академским анализама процесних и суштинских недостатака предстојеће операције која је против њих припремљена, Србија и Република Српска поступиће паметније ако уложе конструктиван напор да изазову са којим ће вероватно имати да се суоче адекватно парирају.

То значи да, поред рутинских приговора на разматрање ревизионог захтева који ће бити поднет у име крњег колективног шефа државе-чланице Међународног суда правде (чак и када би неким чаршијским марифетлуцима господину Живковићу пошло за руком да хрватског члана председништва приволи да му се придружи, без афирмативног гласа српског члана то тело и даље нема уставно овлашћење за доношење одлуке овакве врсте) Србија – као тужена страна – мора без одлагања да припреми офанзивну стратегију. Циљ те стратегије мора да буде не пуко блокирање захтева за ревизију већ, на основу својевремено непознатих и недоступних доказа, укидање пресуде на коју се тај захтев позива. Јер, право на ревизију подједнако имају обе стране у парничном поступку, и тужилац и тужени.

Разлика је у томе што се, са становишта ревизије закључка изведеног 2007. године о наводном „геноциду“ у Сребреници и хипотетичком „нечињењу“ Србије да га спречи, Србија налази у неупоредиво повољнијем положају од Сарајева. Пре свега, што се МСП тиче, то уопште и није изворни закључак његовог већа, на основу сопственог разматрања доказне грађе, него „пресуђена чињеница“ преузета из јуриспруденције Хашког трибунала. А да ли се негде догодио геноцид или не, и ко за то сноси и какав облик одговорности, исувише је крупно и суштинско питање да би одговор на њега могао бити преузиман из других извора, без могућности расправе у пресуђујућем форуму. Констатовање од стране МСП 2007. године геноцида у Сребреници, али без упуштања у меритум спорног питања и преузимањем на веру туђих закључака, представља само по себи изразито противправни поступак.

Лек за то је да сада, пре истека рока крајем фебруара ове године, Србија и сама проактивно поднесе свој захтев за ревизију тих противправно донетих закључака у вези са Сребреницом. Нове чињенице, које су изашле на видело од 2007. године наовамо, не само да искључују сваку могућност „нечињења“ Србије у односу на „спречавање геноцида,“ већ побијају и саму могућност да се у Сребреници догодио геноцид.

Србија такав захтев за ревизију може да поткрепи позамашним досијеом нових, 2007. године непознатих и недоступних чињеница које је, између осталих, наша невладина организација „Историјски пројекат Сребреница“ прикупила. Накнадна сведочења у разним предметима војног вештака и истражитеља тужилаштва Хашког трибунала, Ричарда Батлера и Жан-Рене Руеза, разносе у парам парчад тезу о постојању, било где на српској страни, геноцидне намере у јулу 1995. Десетине 2007. године недоступних изјава преживелих учесника и очевидаца пробоја колоне Армије БиХ из Сребренице ка Тузли средином јула 1995. доказују ван разборите сумње да, у оквиру укупних људских губитака, легитимни борбени губици колоне вишеструко премашују број стрељаних ратних заробљеника. Минуциозна и бриљантна анализа аутопсијских извештаја и форензичких доказа коју је 2009. и 2010. године обавио др Љубиша Симић не оставља ни најмањи простор за сумњу да су стручне екипе тужилаштва ексхумирале посмртне остатке највише око 1,920 особа, дакле ни четвртину од службено усвојеног броја, и да је образац рањавања који показују претежно у складу са погибијом у борбеним дејствима, а не са стрељањем. Да поменемо само неколико значајних нових доказа којима би се адвокати Србије могли позабавити ако заиста желе да зараде своје плате.

Србија нема разлога да не изађе на црту Бакиру Живковићу и његовом крњем БиХ председништву, уколико поступе по датом мигу и затраже ревизију пресуде у МСП. Ако се МСП прихвати разматрања њиховог захтева, мада би то било процесно недопустиво, битно је да ће то бити недвосмислен знак да се иза ове иницијативе налазе чиниоци неупоредиво значајнији од прокси-покретача из Сарајева. То ће уједно бити и назнака о вероватном исходу ревизионог поступка. Па шта?

Ако је и тако, исход би формално био исти без обзира на то шта Србија предузела или пропустила да предузме по том питању. Оно што Србија мора и може јесте да искористи сваку могућност и сваки расположиви форум за истицање својих аргумената и своје истине, како би се изразио Александар Дугин. Озбиљне државе се понашају тако, и никако друкчије. Србији се сада пружа јединствена прилика да искористи процесне могућности ревизионог поступка које и њој, а не само Сарајеву иду на руку, ради постизања својих стратешких циљева. Ти циљеви нису да Србија покуша само да се „извуче“ помоћу процесних приговора који могу бити и сасвим валидни, али које ће суд, по потреби и инструкцијама које буде добио, својом извежбаном казуистиком (присетимо се нечувеног жонглерства већа МСП у пресуди о самопроглашеној независности Косова) – глатко одбацити. Циљ мора бити много више од тога – да се пред још увек нелоботомисаним делом међународног јавног мњења сребреничко питање изведе на чистац.

Зато је ревизија предмета коју ће Сарајево затражити за Србију изузетна прилика да, уместо пренемагања, крене у напад. То је уједно и реакција коју супротна страна најмање очекује.

Непријатно изненађење баш такве врсте они су богато заслужили. Између осталог, да би се потсетили на народну умотворину да се некипут догоди да јурећи зеца – истераш медведа.

Пише: Стефан КАРГАНОВИЋ

*

Извор: ФСК