НЕМАЧКА КЛИЗИ У СУКОБ СА САД

Немачка пословна и политичка елита је у савезу са пораженом елитом у Америци. Слично се десило и пред Други светски рат

Старо је веровање да се историја понавља мада су повесничари склонији да кажу да се уствари само људи слично понашају у сличним историјским ситуацијама. Ако се верује у то историјско искуство, какво нам онда разумевање и зебње нуди актуелна економска и политичка криза Запада и односи међу кључним западним земљама. Уствари, суштина је у односима Америке, као самопроглашеног лидера Запада, и Немачке, као најмоћније европске земље. Преведено на стварни језик, да ли Немачка поново постаје проблем?

Криза већ дуго траје, иза јавне сцене односи се озбиљно погоршавају, али дошло је изгледа време обрачуна. То пре свега сугеришу процеси који су довели до изласка Велике Британије из Европске уније, затим избор Доналда Трампа за председника Америке и припреме политичке и пословне елите у Немачкој за парламентарне изборе у септембру ове године.

Немачка политичка сцена је од краја Другог светског рата била најстабилнија у Западној Европи. Nије било изненађења нити озбиљнијих потреса. Dве водеће партије – Социјалдемократска (SPD) и Хришћанско-демократска унија (CDU) – са својим сатрапима, смењивале су се на власти, а последњих осам година под влашћу Ангеле Меркел заједно су биле власт без обзира на изборне поразе и победе. Излазак Британије из ЕУ и избор Доналда Трампа наједном су све променили и немачка политичка сцена је постала неизвесна и препуна закулисне комбинаторике. Донедавно скоро неприкосновена, Ангела „Мути“ Меркел је наједном постала несигуран политички партнер и после 12 година власти изгледа да би могла да изгуби на изборима. Крупни капитал и банке очигледно траже другог подизвођача радова.

ВИШЕЗНАЧНИ „ПРОЈЕКАТ ШУЛЦ“
Прво је елиминисан сад већ бивши лидер SPD Франк-Валтер Штајнмајер и, уз подршку Меркелове, изабран за председника Немачке. Место лидера SPD је онда припало Зигмару Габриелу, али врло брзо је дошло до промене и за првог човека је доведен досадашњи председник Европског парламента Мартин Шулц, који ће бити и кандидат за канцелара. То је најзначајнија промена на политичкој сцени Немачке. Све личи на толико пута виђени пројекат елита. Одмах по његовом постављењу за лидера SPD објављене су анкете према којима он лично има предност над Меркеловом, будући да га подржава 50 одсто гласача, а њу 34.

Мартин Шулц је рођен 1955. године у католичкој породици у малом месту Вирзелен, на самој граници Немачке са Белгијом и Холандијом. Отац му је био локални полицајац. Похађао је приватну католичку средњу школу, али није матурирао. Касније је похађао курс за продавца и имао је малу продавницу књига. Ако би у новембру ове године победио и постао канцелар, то би било први пут од Другог светског рата да на челу Немачке буде један средњошколац, и то без матуре. Активирао се у локалној организацији SPD и постао је председник општине тог малог провинцијског места. И то је једина његова функција у политичкој Немачкој. То одсуство из врха немачке политике сматра се његовом предности. Од 1994. године Шулц је био посланик у Европском парламенту, а од 2012. донедавно је био и председник тог Парламента. Као председник ЕП истакао се као самопроглашени бранилац ЕУ иако је на челу маргиналног тела интеграције и изнад свега као верни бранилац политике претходне америчке администрације и истакнути борац против Русије. Са места председника ЕП увео је забрану слободног приступа парламенту руским дипломатама који званично представљају Русију у Бриселу и за сваки улазак у зграду руске дипломате морају да прибаве посебну дозволу.

Међу првима се изјаснио против Доналда Трампа, и то још када није био ни изабран за председника. За Трампа је рекао да је „проблем за цео свет“. Иако је против Трампа у својој већ покренутој предизборној кампањи, он копира Трампов стил. Од Трамповог обећања да ће поново Америку учинити великом, Шулц поручује гласачима да ће он „учинити Европу поново великом“. Шулц дакле немачким гласачима нуди Европу, а не Немачку, што би требало да буде одговор све јачим и масовнијим новим политичким покретима који нуде Немачку, а не ЕУ.

Све личи да је реч о „пројекту Шулц“ који би требало да буде симбол намераваног сукоба немачке елите са администрацијом председника Трампа. У основи то је сукоб са званичном Америком. То је можда најуверљивије најавио најугледнији немачки недељник Шпигл у ретко виђеном агресивном и увредљивом уводнику у коме је новог америчког председника прогласио највећом претњом демократији и назвао га „патолошким лажовом“. Недељник позива да се Немачка успротиви Трампу и да предводи антитрамповску међународну коалицију. Чак се тврди да без Немачке та коалиција неће бити ни формирана.

НОВИ „САВЕЗ ЕЛИТА“
Умногоме „пројекат Шулц“ подсећа на једно болно историјско искуство. Шулц је на немачкој политичкој сцени минорна личност, провинцијски политичар и католик. У једно не тако давно време је један провинцијски политичар и католик дошао на чело Немачке и познато је шта је касније било. И још нешто подсећа на то време. Немачка је, прихватајући америчку политику санкција и заоштравања односа са Русијом, на линији сукоба са Москвом, а сада гради сукоб и са новом америчком администрацијом, па би Берлин могао постати изолован и без савезника, што би се могло показати као кобна грешка садашње генерације немачких политичара.

Наравно, још увек је рано за извесније процене јер избори у Немачкој су тек у септембру и до тада може много тога да се деси, али већ сада је очигледно да се десио „савез елита“, како је то говорио немачки теоретичар државе и права Карл Шмит, који је тај феномен довео и у везу са избијањем Другог светског рата. Немачка пословна и политичка елита је, како изгледа, у савезу са пораженом елитом у Америци. То се десило и пред Други светски рат када је један део америчке елите снажно подржавао режим Адолфа Хитлера, па је 1938. године лист Њујорк тајмс предложио нацистичког лидера за Нобелову награду за мир. И Хитлер је ушао у најужи избор од два кандидата, али неко је ипак имао разума и није добио Нобелову награду.

Нова администрација у Вашингтону пре свега намерава да обнови америчку привреду и Европа, тачније ЕУ, није у фокусу њеног интересовања. Напротив, Трампова администрација ће настојати да још више користи слабости система евра и нестабилност еврозоне како би инспирисала бекство капитала из Европе у Америку и тако стимулисала обнову своје привреде. Истовремено, најављено је увођење високих увозних такси које ће, поред Кине и Јапана, највише погодити Немачку, којој је Америка још увек највеће извозно тржиште.

У том светлу односе Америке и Немачке многи зову економским ратом. Али тај рат је започет и пре доласка на власт Доналда Трампа. Америка већ извесно време кажњава немачке банке и компаније, па, према томе, зашто би председник Трамп био једини одговоран, како то сугерише немачки политички естаблишмент. Уз то, и пре Трампа Америка обнавља свој војни потенцијала у Немачкој и на њеним границама, што сугерише да је америчка процена опасности од Немачке створена много раније.

Из тог угла гледано, разумљиви су отпор и забринутост немачке пословне елите, али спремност на сукоб са Америком под изговором избора Доналда Трампа за председника је још један прилог историји погрешних процена Немачке и сада већ традиционалног неразумевања друштвених процеса. Доналд Трамп није узрок; он је само симбол и последица већ запаћених процеса у савременом свету. И то процеса који се не могу зауставити.

Ако се верује оном историјском искуству са почетка овог текста онда се неизбежно намећу у последње време све чешћа упозорења да би се свет могао наћи пред трећим светским ратом. Додуше, углавном се ту говори о сукобу Америке са Русијом или Кином, али, ако га икада и буде, тај рат ће избити у Европи. Спремност немачке елите и њен већ видљиви савез са делом политички поражене америчке елите би могао да буде важан путоказ.

*

Извор: Стандард