Заборављени jунаци: Јанко Туфегџић

Јанко, други с десна, са колегама песницима пре рата. Први с десна је Света Максимовић, кога су 1945. убили комунисти. Тада је био професор гимназије у Крагујевцу

Јанкова мајка Персида била је кћерка јединица чувеног писца Јанка Веселиновића из оближњег села Салаша Црнобарског. И он је кренуо дединим стопама. Пре рата је објавио више књига, а у рату је уређивао неколико четничких новина и спевао песму “На Церу“

ПИШЕ: Драган ТОПАЛОВИЋ

Много ће времена протећи док Дражини четници добију своје заслужено место у историји и култури ововековних српских генерација. Да је ова тврдња истинита можда је један од најбољих примера живот и дело мачванског новинара, књижевника и песника Јанка Туфегџића.
Колико је наша културна баштина оштећена што је такав један таленат нагло и насилно прекинут, остаје да се претпоставља, али да му живот није однео вихор Другог светског рата, свакако би Јанко био међу најбољим писцима и хроничарима живота у мачванској равници. Судећи по ономе како је писао и говорио, бар што се тиче прошлога века, капацитет његовог приповедачког и песничког дара био би у самом врху српске културе. Написао је низ добрих текстова као дописник угледних предратних листова и аутор је прелепе родољубиве песме под називом ,,На Церу“, коју је спевао за време самог рата. Ова песма на најбољи начин говори о менталном склопу и слободарској традицији нашег народа. Засигурно би био достојан наследник свога деде по мајци, чувеног књижевника Јанка Веселиновића, по којем је и носио име.

Јанко и Зора на дан венчања. Иза је кум, мајор Драгослав Рачић

Моје изненађење је било велико када сам на паноу испред зграде шабачке библиотеке пре пар година угледао обавештење да се одржава трибина посвећена животу и поезији Јанка Туфегџића. У учмалој средини града Шапца, где се на власти налазе партизанска деца и унуци, пресвучена у одело неког деривата Демократске странке, такве приче немају скоро никакву прођу. Моја надања да се нешто покренуло набоље брзо су спласнула кад сам видео да се у току самог предавања једва и споменуло да је човек коме је вече било посвећено био између осталог и официр и припадник покрета отпора са Равне Горе, ђенерала Драгољуба – Драже Ми­хаиловића. То је тако некако стидљиво саопштено и свесно скрајнуто да напослетку ни пажљиви слушалац предавања није био сигуран да ли је ту информацију чуо или пречуо.
Имао је велики круг пријатеља из новинарског, књижевног и глумачког света, а многи од њих су током лета боравили у Туфегџића кући у Бадовинцима, дане проводећи на Дрини (Ђуро Гавела, Раде Драинац, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Светислав Максимовић, глумци Виктор Старчић и Жанка Стокић)
Да се живот овог човека може тумачити из више различитих углова, у прилог томе говори податак да је четири године био главна личност задужена за пропаганду у једној од најјачих формацијских јединица Краљеве Југословенске војске у Отаџбини, односно Церско-мајевичкој групи корпуса под командом пуковника Драгослава Рачића. Са Рачићем се напослетку и окумио, када га је Рачић венчао и крстио му дете. Дакле, он није био случајни учесник догађаја, него официр и старешина на позицији са које је могао да својим писањем и деловањем тумачи основне смернице и програмску оријентацију целокупне равногорске организације.
Јанко се родио на Преображење Господње, 19. августа 1907. године, у мачванском селу Бадовинцима, у свештеничкој породици. Његов отац, свештеник Драгољуб – Драга Туфегџић, је иначе важио за посебно образованог човека, који се и сам бавио и књижевним и публицистичким радом. Јанкова мајка Персида била је кћерка јединица чувеног писца Јанка Веселиновића из оближњег села Салаша Црнобарског. Нисам пронашао да ли је Јанко био јединац или је имао још браће и сестара.
Основну школу Јанко је похађао у родним Бадовинцима у ратним годинама 1914. до 1918. Гимназију је завршио у Шапцу (1918-1926), а на Филозофском факултету у Београду је студирао у периоду од 1927. до 1933, где је дипломирао на групи за југословенску књижевност 1935. године. На одслужењу војног рока налазио се у класи 1933-1934, у школи резервних официра у Сарајеву и Билећи. Почетак рата 1941. је дочекао у чину резервног пешадијског капетана II класе.
Запослио се у листу ,,Правда“, за који је писао четири године (1934-1938), а затим је био главни и одговорни уредник веома популарних међуратних новина ,,Ошишани јеж“. Био је стални дописник ,,Политике“ и говорио је неколико светских језика – француски, енглески и чешки – а служио се и немачким и италијанским језиком. Као новинар и књижевник путовао је у Италију, Бугарску, Мађарску, Чехословачку, Аустрију, Француску и Швајцарску. Имао је велики круг пријатеља из новинарског, књижевног и глумачког света, а многи од њих су током лета боравили у Туфегџића кући у Бадовинцима, дане проводећи на Дрини (Ђуро Гавела, Раде Драинац, Милош Црњански, Десанка Максимовић, Светислав Максимовић, глумци Виктор Старчић и Жанка Стокић).
Први рад који је објавио је била песма ,,Св. Илија и чобанин“, у часопису ,,Православни хришћанин“. Редован члан Удружења књижевника у Београду постаје 1928, а Југословенског новинарског удружења 1929. године. Поред осталог, објавио је књиге ,,Беспућа“, ,,Блудње“, ,,Звездани хлад“, једну збирку новела и једну збирку песама, ,,Невидљиве битке“.
После краткотрајног Априлског рата и окупације наше земље, у лето 1941. године придружује се непораженим јединицама Краљеве Југословенске војске у Подрињу, на позив свог синовца, коњичког поручника Војислава Туфегџића из села Штитара код Шапца.
Иако је у већини литературе до које сам долазио забележено да су Воја и Јанко браћа од стричева, из разговора са Војиним сином Србољубом сам сазнао да су они у ствари, без обзира на малу разлику у годинама, били стриц и синовац: Јанко је био Воји стриц.
Планинка је преминула 2015. године, а њен син и Јанков унук, који такође носи дедино име – Јанко Мрковачки, припрема биографску књигу о свом деди. Док та књига не угледа светлост дана, нека овај текст буде мој мали допринос комплетној причи
На основу свог образовања и статуса у друштву од пре рата, у штабу капетана Рачића (касније пуковника) постављен је за шефа пропагандног сектора, испрва Церског корпуса, а затим и групе корпуса.
Ратно време је углавном провео у пећини у селу Горње Кошље, на планини Бобији код Љубовије, где је организовао рад штампарије и уређивао листове – ,,Глас Цера“, “Шумске вести“, “Уљез“ и “Љотићевштина“. Вести са Радио Лондона прекуцавао је на писаћој машини и правио летке, који су у пропагандне сврхе дељени по терену. Само у изузетним околностима, када је Рачић већи део својих трупа покретао преводећи их преко Дрине у Босну, узимао је и он учешћа у борбама које су четници водили против Немаца, усташа и комуниста.
Оженио се у селу Доња Оровица, у зиму 1943. годинe, са Зором Новаковић, свршеном матуранткињом шабачке гимназије родом из Клења у Мачви. Са њом је 1944. године добио кћерку Планинку. Од новембра исте године губи му се сваки траг.
Планинка је преминула 2015. године, а њен син и Јанков унук, који такође носи дедино име – Јанко Мрковачки, припрема биографску књигу о свом деди. Док та књига не угледа светлост дана, нека овај текст буде мој мали допринос комплетној причи.
Захваљујем се најсрдачније Господину Љубинку Јевтићу из Бадовинаца, чија сазнања о животу и раду Јанка Туфегџића су ми помогла да напишем овај текст.

Јанко Туфегџић:

НА ЦЕРУ

Ноћ звездана врх бездана,
међу тамно Церје слази,
бескућниче с’ Рајне пази,
овуда се не пролази.
Ту ми с’ вуком другујемо,
на планинској уској стази
и са песмом умиремо,
овуда се не пролази.
Ту се блузе твоје плаве,
лобања се сунцу плази,
из костура ничу траве,
овуда се не пролази.
Ниси пит’о старе своје,
па ти нога дрско гази,
овде наше чете стоје,
овуда се не пролази!

*
(Ову песму пронашао је у Војном архиву у Београду Милослав Самарџић и послао Мићи Петровићу, који је снимио)
“Српске новине“, гласило Организације српских четника “Равна Гора“, Чикаго, фебруар 2017.

*

Извор: Погледи