КОМЕНТАР НА ПОСТМОДЕРНИСТИЧКО, ЛИТУРГИЈСКО БОГОСЛОВЉЕ ВЛАДИКЕ ЈОВАНА ЋУЛИБРКА

ВЛАДИКА ЈОВАН ЋУЛИБРК: Ево данас и у наше дане ми видимо на примеру наших зилота, на примеру следбеника Владике Артемија, колико је у човеку јака та потреба за законом, јака потреба за навиком, јака потреба за обичајем, јака потреба човека да постане роб уместо да буде слободан. Јер шта они проглашавају? Проглашавају да је Литургија служена онако како ја навикнуто на српском селу, од једва писмених свештеника и развијена током турског робства, уствари, истинско Православље, истинска вера, истинска Христова Црква, а ми сами знамо колико је на ту и такву Литургију утицало и несретно турско време, није Причешће четири пута годишње развијено никаквим богословским умовањем, него је развијено тиме што није било свештеника, па су у велике постове свештеници обилазили села, безбројна села која су имали, па је остало у предању да у ово село свештеник долази на Велики Четвртак, у оно на Велику Суботу, у оно на Цвети, у оно на Васкрс, у оно на Васкршњи понедењак, а и нису људи могли другачије него за та четири пута, колико их је свештеник обилазио, да се за четири пута и причешћују. И онда ми ту навику, навику из турског ропства сада теологизујемо, претварамо у теологију, учимо друге и одцепљујемо се од Цркве, ако други не чине то што ми чинимо. Ја сам био ту сведок када је такав један од тако мислећих људи у олтару Цркве Васкрсења Христовог у Јерусалиму предамном бранио како је то права истина, па рекох: ,,Оче, па побогу, а овде патријарху јерусалимском не објашњаваш то што он ради није правилно и да не зна.“ Наравно, у свом селу, у својој јадној и бедној провинцији где он нешто мало зна више од других, ту ће се он усудити да другог учи и поучава, а овде где зна да други зна више, где се Предање неупоредиво чистије и светлије и неогађеније туђим навикама држи, ту наравно не сме да проговори јер зна да је ту мали да је ту нико и ништа. Управо тако као што и мала људска душа која се боји слободе, која жуди за правилима, која жуди за кавезом, пре свега умним кавезом срца, тај исти кавез којим је окован Христос био на Велики Петак, у коме је Он суђен од тог истог материјала, је направљено дрво на коме је распет.

„Не померај древне међе које поставише оци твоји!“
(Приче 22,28)

Ово је она мудрост одозго, којом нас учи Свето Писмо, но супротно овоме данас нас учи, речју и делом Јован Ћулибрк, један посве модерни владика, који ретко када два пута служи у истим одеждама, или са истом митром, још ређе два пута излази у јавност са истом камилавком или скуфијом и „ћера последњу моду“, што свакако не приличи духовном лицу. Познаћете га по томе што ће се својим ексцентричним одевањем издвајати на сваком скупу епископа, скакаће из авиона са падобраном, испробаће све могуће митре, од српских до грузијских, попут некаквог циркузанта. Но то не би било најгоре да за њега не важи и правило: какво одевање тако и проповедање, модернистичко, ексцентрично, по последњој зизјуласовско-атанасијевско-амфилохијевској моди, „свака капа му лепо стоји“, свака телогија му је „по мери“, само ако је „модерна“, „градска“, ако је „у тренду“, ако му „отвара сва врата овога света“, само нека није „сеоска“, „поповска“, „застарела“, непопуларна у модерном друштву, јер то је једино битно – бити модеран, допасти се овоме свету, бити поштован, цењен вољен од овога света. А такав модерни човек шта би он? Он би само да мења, никако да приклони свој горди модернистички ум пред нечим или неким, макар то био и једноставни типик српских сеоских попова из доба Турака.

Ако је за утеху Григорију херцеговачком, он није једини манекен међу владикама, нити је Иринеј Буловић једини поборник „блаженог“ Степинца, мало невешто и сирово, али упорно пропиње се у такво трагично друштванце, управо славонски, од скора и пакрачки епископ Јован Ћулибрк. Ако је по светим оцима смирење бити једнак са свима, шта рећи о њему који не може бити једнак ни са собом од јуче, барем ће капу накривити „на лево“, јер је јуче била „на десно“, не може да се смири ни за толико да носи камилавке које иначе носе српске владике, а камоли у нечему већем, у теологији нпр.?

Шта рећи о владици који се не стиди да у своју биографију стави да је био рокер, чак критичар рок музике (сатанске – из аспекта православља), ма све може у име моде, све у име служења свету и поклоњења њему. Проповедаће тај о рок музици и као владика, откривене главе (буквално), пун немира, не може ни да седи док говори о року, ваљда му фали електрична гитара – а не сме – и за њега је много. Али време пролази – нова мода долази, ко зна, можда направи и свој рок концерт, мораће да брине о свом бренду и стара се о тренду, све у име тога може, само смирење и послушање нашим духовним прецима не може.

А шта свет ради са својим „поклоницима“ – избљува их, после кратког времена. Свети оци кажу: „презри свет и он ће пасти пред тобом на колена“, а владика Јован Ћулибрк мисли да је превазишао свете оце, њихове поуке су „застареле“, он је човек „садашњости“, „будућности“, зато преправља овакве „ретроградне“ отачке поуке и каже: „поклони се данас свету, а и сутра ако треба, поклони му се увек, и свету и моди и Степинцу ако треба“.

И кад такав један епископ (ваљда) почне да говори о хришћанству и теологији дотужи заиста и сеоском попу, чак и оном из турског доба. И за укус једног таквог неписменог, али православног, попа Јован Ћулибрк не би био ни за чтеца са таквим поступањем, а камоли за владику. Но, „поклоници овога света“ сада су главни кандидати за епископе у Београдској патријаршији, јер је такав курс наметнуо сам патријарх, не мање неправославан од својих епископа, шта више.

А шта и очекивати из духовног рукосада митрополита Амфилохија, који је и сам невјежа у послушању. Још за живота духовног му оца, ишао је тај авви Јустину иза леђа по екуменистичким скуповима, а шта данас ради? То ми, обични људи не можемо ни да изразимо, његова „екуменистичка љубав“, али и јерес, је неисказива и неизрецива.

„Све је добро, само ако је ново“, то је мото „модерних“ српских владика, „све је добро само ако није наше“, то је принцип безбојних и безумних душа које је отхранила ова земља Србија, да би је они уједали, и газили све српско, а хвалили све туђинско. Такав је „тренд“ и „мода“, „што је модерно није тешко“, само да „пловимо низ матицу“, да „пливамо на површини“ ове светске баре.

Но, да је неко нашим старим поповима, чак и у време Турака, причао да ће српске владике хвалити туђе, а газити предање своје светосавске Цркве, ма и тако прости не би веровали. Не би веровали да таквог епископа може родити Српска земља, макар и под Турцима била. Можда баш зато сметају Јовану, иако су одавно под земљом ти попови, а сада и њихова теологија, коју сахрањује Ћулибрк. Сметају му што су били недоучени, неписмени, али побожни и продуховљени. А није ли то главни садржај сваког православног богословља и уједно главни недостатак управо модернистичког богословља, Ћулибрковог? Све има на себи тај шарени, ћулибрчки модернизам, све најмодерније, сваку „капу“, само православне побожности и духа нема. Па какво је то богословље ако нема побожности? Наравно – непобожно и безбожно. Не мари за „међе отачке“, већ за „моду“, „веже коња где му газда из Лондона каже“ – ако је тамо залудни професорчић и неки фанариотски митрополит, масон или само Бог зна шта већ, Зизјулас, написао у пар својих књижица да се служи „овако“, а не „онако“, још ако је то писао у Лондону, на Оскфорду, е, па то мора да се следи и код нас, не смемо „заостајати“ за Лондоном, за Европом, ни за Фанаром. Није битно што је Фанар и дан данас под Турцима, они под Турцима имају „бољи типик“, него ми кад смо били под њима. Фанариоти не могу без Турака ни да чувају богослужбени типик, то нам ваљда поручује владика Јован, зато је њихов бољи, него наш, ваљда Грци боље знају турски, нег’ што су наши неписмени попови знали, па зато „боље“ чувају типик, иако су под Турцима и дан-данас, ево већ скоро 700 година. А, ето, ми само 500, „мало је“ да бисмо сачували „предањски“, ћулибркански начин служења, требали смо попут фанариота бити најмање 700 година под Турцима како бисмо – по владици Јовану, – могли да превазиђемо неписменост наших попова и „неупућеност у теологију“. Или, можда је боље да смо под Арапима скоро хиљаду година, па неких сто година под Израиљцима, попут Јерусалимског патријарха, па ћемо и ми имати тако „сјајан“ типик богослужбени, а не овај наш „сеоски“, који је само 500 година „одлежао“ и био стваран и то само под Турцима, а не и под Арапима и Јеврејима. Ето, нпр. нас у литији не прате Арапи са фесовима и не ударају оним моткама као код Јерусалимског патријарха, сигурно је то детаљ који показује колико је предање јерусламиског патријарха изворно, без Арапа ништа, нема литија, нема типика, ваљда нам то владика Јован поручује? Ваљда нас тиме припрема, да се не изненадимо ако Јован Ћулибрк најми мигранте за своје литије.

Ово је једина порука која се може извући из једног кратког и несувислог коментара Јована Ћулибрка у којем је рекао само једну истину, да је владика Артемије заиста владика, све остало је само модернистичка представа за нецрквен и полуцрквени, али свакако модерни, по могућству режимски, део српског народа.

Ако је ово закључак и порука од модерног и постмодерног Јована Ћулибрка, много је и за здрав разум сеоских попова, ма и чтечева сеоских и из доба Диоклецијана, а не Турака.

Извор: Православље живот вечни