Цвијетин Миливојевић: Људи у очају
Серен Кјеркегор је, још 1849, инсинуирао да „болест насмрт“ јесте – очај.
Присетих се Кјеркегора, док трећи пут ишчитавам нешто што се, са свих мејнстрим медија, завртело баш у данима када је наш Геније открио рупу у саксији, тј. Србе у Црној Гори (да ли као народ, као мањину, заједницу или, можда, „народност“, како се то звало у нашем социјализму са људским ликом), нудећи великодушно Миловом Малом посредовање између Срба у ЦГ и Срба изван ЦГ?! У данима када је Канцелар јоште, као Деда Мраз, испуњавао Тачијеве жеље: међународни телефонски број за Косово; па, рушио зид (који је, претходно, сам и изградио) „да би сачувао мир“; у данима када је колонијално-квислиншка управа под његовим вођством „светој српској земљи“ паковала судбину Милошевићеве „мирне реинтеграције“ САО Славоније, Барање и Западног Срема у независну Хрватску. И, баш у ноћи када нас је Ледени упозорио да су Албанци „спремали нови погром, али је – ко би други него овај што никад не спава – упалио светла и спречио га“…
А са јужнијих страна завртела се, да простите, „болест насмрт“: Поводом „добровољног“ рушења зида који су, истина, не питајући грађане, сами и подигли, генијалци из Вулин – Вучекове (W) „Српске листе“ саопштили су да су поносни на исказану промишљеност и чврстину премијера Александра Вучића, чијом је заслугом, ни мање ни више – дошло до смиривања ситуације у покрајини и избегнут сценарио по коме је требало да буде изнуђен повод за албанску инвазију на општине северно од Ибра! Па су ти исти очајници са W-листе у Тачијевој влади, закључили да Срби на КиМ знају да немају већег пријатеља од Владе Србије, а изазови које су пребродили, још више су их учврстили у уверењу да, у борби за своја права и опстанак, не могу да се ослоне ни на кога осим на владу у Београду!
Па су политички болесници „насмрт“, без пардона, извређали огромну већину грађана Србије називајући их „онима који раде против интереса српског народа“, „противницима здравог разума“ и „ратним хушкачима са Теразија“ само зато што не аплаудирају нашим бриселским преговарачима. Причинило им се чак да су сви они који који нису за квислиншку „Српску листу“ (а таквих је само међу косметским Србима више од 90 одсто!) прижељкивали да „око моста у Митровици гори, а јужно од Ибра Срби да буду глинени голубови“, те да има и оних који на измештање потпорног зида гледају као на – капитулацију.
Пошто сам, могуће је, међу таквима сумњичавима (сумњам, дакле – постојим!), препоручујем Генијевим генијалцима једну просту политиколошку дефиницију капитулације, па нека сами процене јесу ли и сами на опасноме путу. Елем, капитулација је политички или војни споразум, односно чин којим држава или већа војна формација током рата или сличног оружаног сукоба или после рата пристаје на престанак оружаног отпора, односно предају територија, људства или опреме непријатељској држави, војсци или паравојној формацији под одређеним условима. Прва тачка акта о капитулацији Немачке у Другом светском рату, гласила је: „Ми доле потписани који преговарамо у име немачке Врховне команде, саглашавамо се са безусловном капитулацијом свих наших снага на копну, на мору и у ваздуху, а такође и свих снага које се сада налазе под немачком командом – Врховној команди Црвене армије и, истовремено, Врховној команди савезничких експедиционих снага…“
*
Извор: НСПМ