Мислили су Великонемци уочи Првог светског рата да могу да воде рат на два фронта, и победе. Исто су покушали и у Другом светском рату. Резултате знамо. Али, ево, 2017. је осванула, а немачки естаблишмент, поново уједињен унутар Велике Немачке, са заставама ЕУ као камуфлажом, опет мисли да ратује на два фронта – против Америке и Русије. Ако је тачна античка пословица, да кад богови некога желе да униште, прво му одузму памет, онда је крај последњег великонемачког пројекта близу. С нагласком на „последњег“.
Немачки посредни рат против Русије, првенствено преко Украјине, већ је познат. Многи су мислили да то није аутономна политика Берлина, све до изборног пораза Хилари Клинтон, када се показало да Ангела Меркел, преузевши штафету глобализма од одлазећег Обаме, уопште не намерава да по том питању попусти, већ је постала најтврђи бранилац санкција против Русије.
А у међувремену, отприлике 9. новембра 2016, објављен је и рат Америци. Имали смо јавне изјаве незадовољства новим америчким председником од стране Ангеле Меркел непосредно после његовог избора, па чак и држање предавања Трампу о УН Конвенцији о избеглицама током њихово првог званичног телефонског разговора крајем јануара.
Но, ако то није било довољно изричито, сада је водећи немачки недељник, „Шпигел“, и званично објавио рат против Трампа. Насловна страница новог издања представља Трампа као џихадисту са крвавом камом у једној руци и одсеченом главом Статуе слободе у другој. Наводно, Трамп је непријатељ „слободе и демократије“.
Тако тврди расписани главни и одговорни уредник часописа, Клаус Бринкбоумер. Несумњиво један од оних немачких новинара на које је недавно изненада преминули бивши главни уредник „Франкфуртер алгемајне цајтунга“ др Удо Улфкоте мислио кад је изјавио: “Говоримо о луткама на концу, новинарима који пишу и говоре шта год им њихове газде кажу да изјаве или напишу“. А газде су ЦИА и амерички владајући естаблишмент, како је то Улфкоте описао у својој књизи из 2014. „Поткупљени новинари“, немачком бестселеру о којем „ниједан немачки новинар није смео да пише или говори“.
У још једном ауторском чланку, Бринкбоумер устврђује да је Трамп „Нерон“. Зашто? „Председник САД је патолошки лажов,“ сикће Бринкбоумер. „Председник САД је расиста… Он покушава да изведе пуч с врха; жели да успостави илибералну демократију; жели да поткопа равнотежу моћи. Отпустио је вршиоца дужности министра правде, која је имала другачије мишљење од његовог и оптужио је за ‘издају’.“
Наравно, ту није исцрпљена листа оптужби: „Доналд Трамп и његов потпиривач ватре Стив Банон дискриминишу одређене људе декретом, али не из оних земаља у којима Трамп послује. Презир председника САД и његовог најважнијег саветника према науци и образовању тако је еклатантан да је то готово тешко написати. Али њихов презир према климатским и еколошким политикама мора се навести, јер би у следеће четири или осам година могао да постане озбиљна претња“.
А има и ово: „Организације као што су Уједињене нације, Светска трговинска организација (WТО), Међународни панел за климатске промене (ИПЦЦ), НАТО и ЕУ, све су створене с тим разлогом. Ниједна од ових организација није савршена, али оне су то што имамо – и потребне су нам. Банон их сада жели избрисати, а Трамп или извршава Банонове намере или их дели“.
И, шта је решење? „Немачка мора устати против 45. председника Сједињених Америчких држава и његове владе… заједно са азијским и афричким партнерима – и, без сумње, с нашим партнерима у Европи, с Европском унијом“.
Ако је ишта добро Бринкбоумер урадио, то је да је, осим прецизних оптужби, на малом простору сабрао сву беду, злобу, лажљивост и хипокризију данашњег немачког марионетског естаблишмента. Само неколико примера:
– Трамп „жели да изведе пуч с врха“. Како тачно? Што издаје председничке уредбе као и његови претходници и користи своја законска овлашћења? Што, чак и по признању политичких противника, попут чувеног америчког адвоката Алена Дершовица, „поштује независност америчког судства“ тако што улаже формалне жалбе на судске одлуке донесене против њега, уместо да их игнорише? Или можда зато што не издаје оне које би се допале Бринкбоумеру, односно његовим газдама? На пример, да попут Ангеле Меркел позове масе миграната да нагрну у Америку.
– Трамп је „отпустио вршиоца дужности министра правде, која је имала другачије мишљење од његовог и оптужио је за ‘издају’.“ Типична лаж, односно полуистина на какве смо се од немачких званичника навикли још од почетка распада Југославије. Истина је да је Трамп отпустио Сели Јејтс, коју је наследио из претходне, Обамине администрације и која је вршила ту дужност само зато што Сенат још није потврдио Трампов избор кандидата за то место, Џефа Сешнса, који би сместа спровео председникову уредбу да привремено забрани улазак држављана седам муслиманских држава у САД, док се не изврши ревизија постојећих процедура (дакле – то је привремена забрана, на основу списка земаља који је одредио не Трамп, већ Обама). А шта би то председник једне државе требало да уради када му подређени чиновник откаже послушност? Да слегне раменима? Да му честита на „грађанској храбрости“? И да се, затим, поздрави са ауторитетом и државним поретком…
– Бринкбоумер говори о „презир(у) председника САД и његовог најважнијег саветника (Бенона) према науци и образовању“. Да видимо: у лавини сатанизовања Трампа и његовог „примитивизма“, некако се затурила чињеница да је он завршио најпрестижнији пословни универзитет у САД, а можда и у свету – Универзитет Пенсилваније. Иначе једног из групе ексклузивног клуба „Ајви лиг“ универзитета, заједно са Харвардом, Јејлом, Принстоном… А Стив Бенон, већ увелико оклеветан као „фашиста“ и „бели националиста“, је завршио, постдипломски, дипломатску школу чувеног Џорџтаун универзитета, а онда магистрирао менаџмент на – Харварду. А има их и још таквих које је „антиинтелектуални“ Трамп изабрао у свој тим: нови шеф ЦИА Мајк Помпео – дипломац Вест поинт војне академије и правног факултета на – опет Харварду; Филип Билден, секретар Морнарице – дипломац Џорџтауна и Харварда; номиновани судија Врховног суда, Нил Горсач – дипломац Колумбије, Харварда и Оксфорда; Стивен Милер, Трампов политички саветник – дипломац престижног Дјук универзитета; Питер Наваро, директор Националног савета за трговину – престижни Тафтс универзитет и Харвард. Итд, итд…
А могло би се нпр. поставити Бринкбоумеру и ово питање: зашто никад није „удостојио“ Обаму сличном насловницом, с обзиром да је доказано да је управо Обамина администрација, по сведочењу бившег шефа америчке војнообавештајне службе (ДИА) а садашњег Трамповог Саветника за националну безбедност, омогућила формирање ИСИС-а и подржавала исламисте у борби против легалне власти у Сирији. Или, да кренемо још мало уназад: зашто „Шпигел“ никад није објавио нпр. слику муџахедина са одсеченом главом српског војника из рата у БиХ? Или је, пак, заправо „Шпигел“ био део лажљиве медијске машинерије која је представила исламисту Алију Изетбеговића као „демократу“, а оне који су се од њега бранили као „злочинце“. Или која је скривала злочине „демократске Немачке“, попут овог из 1988. по сведочењу Уда Улфкота:
„Фотографисао сам Иранце отроване немачким хемијским оружјем, али то није смело да постане јавно. У то време су Ирачани, Американци и Немци славили своју „коначну“ победу над Иранцима. Осећао сам се страшно: у Багдаду су прослављали то што су заједно потровали људе гасом“.
Или која је уздизала лажи бившег немачког министра одбране Шарпинга о непостојећем српском плану „Поткова“ о чишћењу Шиптара са КиМ, измишљеном да би се оправдао први чин немачке агресије после Другог светског рата и (наводне) денацификације? А „Шпигел“ се управо тиме и бавио 1999. И многим другим лажљивим гадостима против Србије, у корист џихадиста, терориста и трговаца људским органима. Да ли „Шпигел“ икад неку насловну страницу посвети трагичном стању преосталих Срба на КиМ, житеља највећег конц-логора на отвореном на свету? Ко о чему, војска о скраћењу, а „Шпигел“ о поштењу… Срећом, бар Трамп је већ показао да има њух за лажне вести, и лажне медије.
Но, овде је на првом месту, реч о Немачкој. Великој Немачкој, која опет понавља исте грешке. Рођеној у склопу лажи да се НАТО никад, ни за педаљ, неће проширити ка Истоку „даље од територије Федералне Републике Немачке“, коју је изрекао још један Немац, Манфред Вернер, тадашњи генсек НАТО, у мају 1990. Рођеној и у крви разбијене Југославије, чији је распад, у виду признања Хрватске и Словеније, захтевала као цену пристанка на Уговор из Мастрихта 1991. Великој Немачкој којој је потребна ЕУ да би, у име апстрактног, неискреног „хуманизма“, неприметно поново успоставила доминацију над европским континентом, на рачун будућности других држава, народа, па чак и самог континента.
Зато јој је Трамп, скептик и по питању ЕУ и по питању НАТО, и по питању глобализма и „империјалног хуманизма“, непријатељ. Можда би Ангелина Велика Немачка то непријатељство чак некако могла да изнесе да је претходно, на време, склопила бар мир са Русијом. Али Велика Немачка, осим што је увек опасна, је очигледно и увек нерационална. И, у последњим фазама неминовног лудила, опасна по себе скоро колико и по друге.
