Подсећање: Наставља се свакодневни терор над преосталим Србима

АЛБАНЦИ ПРЕТУКЛИ СРБИНА У НОВОМ БРДУ

Грачаница 8, август 2002. год.

Двојица Албанаца претукла су Славишу Ђокића из насеља Стара Колонија у општини Ново Брдо 7. августа 2002. год. Напали су га док је стајао близу своје куће и разговарао са комшијом српске националности. Напад се иначе догодио већ првог дана пошто су војници КФОР-а повукли свој пункт из Новог Брда. Славиша је иначе један од малобројних преосталих Срба у Старој Колонији који је овде остао са децом. Иначе радник је шумске управе „Гњилане“. Мотиви напада нису познати, а о свему је обавештена УНМИК полиција и КФОР и истрага је у току.

Председник општине Клина изјављује да Срби повратници нису добродошли у његову општину

ОПСТАНАК СРБА У КЛИНСКОМ СЕЛУ БИЧИ НЕИЗВЕСАН

Грачаница 8. авугст 2002.

Дневни лист на албанском језику БОТА СОТ у тексту објављеном 8. августа 2002. године објављује јавно саопштење Рама Манаја, председника општине Клина, у коме се између осталог каже да Срби повратници нису добродошли док год се не разреши питање несталих Албанаца којих по г. Манају само из ове општине има 135. Оваква изјава је у отвореној супротности са званичном политиком косовске владе која је декларативно изјавила да је повратак Срба добродошао. Као и увек до сада на Косову и Метохији постоје две приче – једна за међународну заједницу и западне медије, а друга за локалне Србе којима се живот загорчава на сваком кораку. Како ће првих 15-так Срба у Бичи опстати у условима нетрпељивости локалних Албанаца остаје да се види. Извештај УНМИК полиције од 8. августа потврдио је да су тог дана тројица маскираних и наоружаних Албанаца пресрела камион којим је локални албански превозник превозио песак и шљунак за потребе обнове српских кућа у Бичи. Превознику је запрећено да ће бити убијен ако настави са помагањем српских повратника. Потрага за овим маскираним људима још је у току.

Информативна служба ЕРП КИМ

ПАЦИЈЕНТИ МАЛТРЕТИРАНИ

БЕТА, АФП, 07. август – Пацијенти у психијатријским установама на Косову жртве су „насиља, силовања и сексуалног искоришћавања“, саопштила је данас једна америчка невладина организација.

Организација „Ментал дисабилити рајтс интернешнал“ (Mental Disability Rights International – MDRI) која се залаже за права ментално оболелих особа, саопштила је да се такви пацијенти у кључним институцијама на Косову „подвргавају изузетно неодговарајућим психијатријским третманима“ и да бораве „у ужасним и понижавајућим условима“.

Извршни директор МДРИ Ерик Розентал рекао је на конференцији за новинаре да је његова организација за потребе тог извештаја две године испитивала стање у главним психијатријским центрима на Косову – на психијатријском одељењу универзитетске болнице у Приштини (75 кревета), дому за старије особе (165 кревета) и „специјалном центру“ у Штимљу (285 кревета).

Розентал је рекао да су руководиоци тих институција, као и УН које их надгледају преко цивилне мисије на Косову, упозорени на тежак положај психијатријских болесника још у јуну 2001. године, али да ни „годину дана касније није ништа учињено како би се зауставило злостављање или покренула истрага“.

„Програми УНМИК-а не одговарају стандардима УН о правима хендикепираних особа“, додао је он.

„Недостатак заштите од физичког и сексуалног злостављања представља, према међународном праву, нехуман и понижавајући чин. Срамота је да УН нису ништа урадиле да то истраже“, рекао је извршни директор МДРИ.

Црква захтева хитну евакуацију злостављаних српских пацијената са Косова и Метохије у централну Србију

ШОКАНТНА ИСТИНА О КОСОВСКИМ ХОРОР БОЛНИЦАМА

Претежно српски пацијенти у косовским установама за ментално здравље и старачким домовима изложени су нехуманим условима и понижавањима од стране албанског медицинског особља – сведочи британски „The Guardian„.

У прилогу достављамо чланак који је објављен 8. августа 2002. године у британском часопису „The Guardian“ у коме се описују крајње нехумани и жалосни услови у којима живе претежно српски пацијенти у установи за ментално здравље у Штимљу, као и приштинском Старачком дому. Према информацијама које је званично саопштила портпарол УНМИК-а Сусан Мануел пацијенти у овим установама су већином Срби. Пошто су окружени Албанцима они би могли бити злостављани или убијени уколико би били отпуштени преноси британски „The Guardian„. С друге стране редовна брига српских медицинских установа и чланова породице пацијената је готово немогућа због непостојања слободе кретања за Србе у косовско-метохијским градовима. Управо зато ови несрећни људи данас зависе од албанског особља које је великим делом непријатељски настројено према српским пацијентима, по признању „The Guardian„.

Из истог разлога у свим другим регионалним косовским болничким центрима нема српских пацијената (осим болнице у Северној Митровици)  јер је сво медицинско српско особље протерано  са посла након доласка међународне Мисије УН и ретко који српски пацијент би се усудио да ризикује живот одласком на лечење у једну прилично непријатељски расположену средину. Нажалост, три године након рата медицинска заштита грађана у градовима на Косову и Метохији припада само привилегованим етничким заједницама, пре свега Албанцима, а затим мање или више Турцима и Бошњацима док су Срби принуђени да здравствену помоћ траже у својим слабо опремљеним сеоским амбулантама или да иду у болнице у централној Србији.

Представници Српске православне цркве су до сада неколико пута посећивали Старачки дом у Приштини и односили намирнице и новац за пацијенте. О установи за ментално здравље у Штимљу постоји врло мало информација и до ње се тешко може доћи због недостатка безбедности за Србе у том делу Покрајине. До сада, колико је познато, ниједна међународна организација није помагала овим болесним лицима како би олакшала њихове изузетно тешке услове живота.

Српска Православна Црква, Епархија рашко-призренска најоштрије осуђује нехумано понашање албанског медицинског особља у горе поменутим установма. Црква истовремено апелује на УНМИК да хитно успостави контакте са одговарајућим медицинским институцијама у централној Србији преко Координационог Центра за КИМ и пружи своју помоћ како би се српски пацијенти из Штимља и Приштине што пре пребацили у болнице у којима ће им бити пружена одговарајућа заштита и нега.

Запостављање и малтретирање ментално болесних и старих особа само због њихвог етничког порекла још је један пример свеобухватне дискриминације с којом се свакодневно суочавају припадници српске и осталих неалбанских заједница на Косову и Метохији.

Информативна служба Епархије рашко-призренске и косовско метохијске

АМЕРИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА КРИТИКУЈЕ МИСИЈУ УН НА КОСОВУ

Америчка невладина организација Mental Disabiliti Rajts Internenal, која се бори за права ментално оболелих, оптужила је мисију УН на Косову да није спречила малтретирање, сексуално злостављање и држање ментално оболелих у прљавим и понижавајућим условима.

Аутори који су током две године пратили ситуацију у установама за ментално болесне у Штимљу и Приштини, а чије закључке објављује данашњи Гардијан, наводе случајеве да су мушки пацијенти силовали женске, а запослени ништа нису предузимали.

О овом шокантном извештају ББЦ је разговарао са извршним директором Mental Disabiliti Rajts Internenal Ериком Розенталом и портпаролом УНМИК-а Сузан Мануел.

Ерик Розентал овако је описао услове под којима живи неколико стотина ментално оболелих или ретардираних, махом српских пацијената у Штимљу:

„Приватност уопште не постоји. Задах је ужасан, све је прекривено мувама. Људи леже на поду, на бетону. Лечење је неадекватно. Нема ни једног стручњака, који би помогао ментално ретардираним особама. Недовољно обучене особе, дају им прејаке лекове.

Они су отписани, цео дан проводе клатећи се напред-назад, те неки почињу да дижу руку на саме себе. Од особља норвешког Црвеног крста добили смо опсежан извештај о сексуалном злостављању у Штимљу, а о злостављању у Приштини су нам посведочили студенти и запослени на психијатријском одељењу приштинске болнице. Пре годину дана смо због тога упутили оштро писмо Хансу Хекерупу, но, ни до данас није покренута истрага“.

Портпарол УНМИК-а Сузан Мануел признаје да је већина навода извештаја организације Mental Disabiliti Rajts Internenal тачна.

Међутим, она подвлачи да УНМИК никада није примио ни један званичан извештај о сексуалном злостављању, али и најављује програм обуке запослених у институцијама за ментално здравље, помоћу којег би се они научили које механизме да примене како би такве случајеве могли убудуће да пријаве надлежнима без опасности по сопствену безбедност.

Она указује и на неопходност промене југословенског закона у тој области, који је, по њеним речима, драконски и недемократски.

Са друге стране, Ерик Розентал упозорава на процену лекара да већина пацијената није толико болесна да би морала да буде институционализована и истиче да се постојећи новац троши на поправку постојећих болница, а не на развој програма за рад са ментално оболелима и ретардиранима у оквиру заједнице.

Инсистирајући да новац недостаје, Сузан Мануел подсећа да је УНМИК од преузимања власти на Косову отворио три нова центра за ментално здравље.

Она износи разлоге због којих већина пацијената не може да буде пуштена или лечена у такозваним „дневним болницама“, ван постојећих институција:

„Проблем са тзв. негом пацијената у оквиру заједнице тј. дневне болнице лежи у томе да већина пацијената нису косовски Албанци. Они би се нашли у окружењу, које им није наклоњено, са минималном моћи комуникације и могли би да се нађу у великој опасности. Зато су и даље институционализовани, рекла је протпарол УНМИК-а.

Портпарол УНМИК-а најављује и да ће, када нови закон о бризи о ментално оболелима, чији је нацрт у изради, буде усвојен, сваки поједниначни случај бити преиспитан.

Ерик Розентал међутим одбацује објашњења УНМИК-а:

„Ми не кажемо да треба отворити врата и пустити људе на улицу. Ту грешку су починиле Сједињене Државе и друге земље. Нема разлога да се не начини програм интеграције српских пацијената у српске заједнице, енклаве и предграђа на Косову. Организација „Лекари света“ већ је спровела програм пресељења деце из Штимља. Више од половине деце су српска и сада, под много бољим условима, живе у Грачаници“.

СРБИ ОКРУЖЕНИ АЛБАНЦИМА

ПОЛИТИКА, 11. август – Космет је једини део света где се, уз присуство међународних мировних снага које је упутила организација Уједињених нација, за протекле три године остварио егзодус становништва. Више од 50.000 војника у саставу Кфора и УН полиције из 39 држава нису спречили масовно протеривање Срба, Рома и Горанаца са своје земље. За мање од 60 дана, пре три године, протерано је више од 300.000 Срба, Рома, Горанаца и Бошњака.

Према подацима епархије Рашко-призренске, у колевци српства остало је око 125.000 Срба који живе у 112 насеља у потпуном окружењу Албанаца, у такозваним гетима, логорима и енклавама. Исељавање и даље траје.

Највећи број Срба остао је на северу Космета, у општинама Звечан, Лепосавић, Зубин Поток, па и у делу Косовске Митровице. У овом крају живи око 60.000 српских душа. У Косовском Поморављу, у општинама Косовска Каменица, Косовска Витина, Гњилане и Ново Брдо, обитава двадесетак хиљада Срба, од којих највише у Косовској Каменици – 11.000. Они живе у граду и у 29 чисто српских и десет мешовитих села окружени Албанцима.

У општини Витина има их још само 5.000, док је 8.000 сународника протерано. Срби из ове општине протерани су из свих 14 мешовитих села. У општини Гњилане сада има око 4.000 српских душа, а у самом граду – где је до јула 1999. године било 12.000 – има их само око 200. Настањени су око православне цркве Свети Никола. У атару Новог Брда има око 2.000 Срба у десетак насеља.

Ако се изузме северно Косово, Срби живе у потпуном окружењу Албанаца. И после три године присуства мировњака из света, Срби на Космету из седамдесетак насеља – ако би и хтели да крену до такозване централне Србије – могу једино уз оружану пратњу припадника Кфора или УН полицајаца.

У Приштини, где је до пре три године становало више од 40.000 Срба, данас их је остало 176! У Урошевцу је преостало само 14 Срба које чувају грчки војници. Војници из Грчке су се уселили у њихове куће како би их заштитили од даноноћних насртаја комшија. Од 8.000 Срба у Призрену сада је остало само 66. Половина их живи у интернату Призренске богословије, а тридесетак стараца је препуштено на милост и немилост у насељу Каљаја и Подкаљаја, недалеко од саборног храма Свети Ђорђе.

У Ђаковици српство је сведено на шест старица. Стално их обезбеђују и прехрањују италијански војници. У Пећи, граду у којем је до 1999. обитавало више од 15.000 српских душа, данас Срба нема. Срби живе једино у Гораждевцу, око 800, и у манастиру Пећке Патријаршије – двадесетак монахиња. Из Пећког округа је протерано 33.640 Срба. У појединим српским селима на Косову, као у Мирочу код Вучитрна, Врелу код Косова Поља и Милошеву код Обилића, постоји од три до осам домаћинстава, шест до 27 Срба. Слично је стање и у двадесетак села.

У Подујеву, осим једне старице, нема више Срба. Ни у селима атара ове општине Ливадица, Турско Мердаре, Горња и Доња Дубница, Шибовац, Главник, Светље, Сајковац, Лужане, Орлане, Батлава… Данас у највећем српском селу на Космету, Прилужју у општини Вучитрн, борави 3.821 Србин.

На северу Метохије, у селу Црколез у општини Исток, и местима Бање и Суво Грло у атару Србице, остало је око 400 Срба, а у Осојане се досад вратило 240.

Монахиње под стражом

У централном делу у Косову Пољу, које је словило за бастион српства, има их само 508, у Обилићу око 500, који живе у шест насеља.

У Великој Хочи, селу које има 13 средњовековних црквица, остало је 700 душа, а у Ораховцу, у једној улици коју су немачки војници у саставу Кфора оградили бодљикавом жицом, 472 Србина. У региону Штрпце, на крајњем југу Косова и Метохије, уз погранични појас са Македонијом, има их 11.000. Срби из ове енклаве нису излазили, они су у потпуном окружењу Албанаца.

Поред Подујева, етнички су чисте општине Глоговац, Малишево, Качаник, Клина, Срба нема ни у једном месту. У 30 општина на Косову и Метохији само из Звечана и Лепосавића на северу Срби нису протеривани. Истерани су из више од 430 насеља и села која су опљачкана и спаљена.

И после три године више од 700 српских ученика путује до школе и назад уз пратњу наоружаних војника, с прстом на обарачу. У Приштини их до школе у најближе српско село Грачаницу одвозе оклопним транспортерима.

У призренском крају, осим богословије, има још осам монаха који обезбеђују немачки војници у манастиру Светих архангела. У манастиру Високи Дечани 30 монаха штите италијански војници, као и 20 монахиња у Патријаршији и сестринство у манастиру Будисавци код Клине. Шпански војници обезбеђују осам монахиња у манастиру Гориоч код Истока, а руски осам сестара манастира Девич код Србице. Три монахиње су под заштитом Американаца у манастиру Драганац код Гњилана, а шведски брину о безбедности монахиња манастира Грачаница код Приштине.

Од доласка Кфора и Унмика на Косову и Метохији је запаљено и уништено 108 цркава и манастира.

ПЛАШИЛИ СМО СЕ ОВАКВОГ МИРА

Српско село Клокот удаљено је два-три километра од Косовске Витине. Налази се у потпуном окружењу Албанаца, а изолују га амерички војници. У Клокоту, како мештани кажу, из беса, уз тортуре, уцене и свакодневне претње преживљава 1.250 Срба.

У питању је најбројнија српска енклава јужно од Грачанице према Штрпцу, пошто су Албанци у последње три године, што уз убиства, уцене и пребијања, па чак и плаћајући од пет до десет хиљада евра за ар најквалитетније косовске земље, преузели земљу од српских домаћина из општине Витина.

У урбаном делу града од неких 3.500 Срба остало је свега 320 Срба. Управо због значаја Клокота, због трансверзале Штрпце-Грачаница, албански екстремисти су последњег дана јула у „глуво доба ноћи“ дигли у ваздух „цело насеље“ – порушено је пет српских кућа у северном делу села, уз линију раздвајања са суседним албанским насељем Житиње. Њихови власници, гастарбајтери из Немачке и Швајцарске, били су одлучили да своју уштеђевину уложе у родно село, да се за коју годину врате, чиме су преостале Србе у Клокоту „приде“ уверили да неће остати усамљени, да ће талас повратка кренути.

– Веровали смо да је дошло до смирења ситуације. Амерички војници, од којих несмо имали користи, повукли контролне пунктове. Често би у задњих неколико месеци дошли у село и онако молећи тражили да саставимо екипу да играмо мали фудбал са Албанци. На Петровдан у село су свирали врањански трубачи. Почели људи сами без пратње да иду у Србију, до Грачанице или Штрпце. Амери и УНХЦР нам дали паре да адаптирамо три миниране куће у јужни дел села и обећали да ће и остали седам да обнове до крај године. И, почесмо да живимо. Ал’ ту ноћ, док је већина наше омладине убијала време на сеоској раскрсници или по кафићи, три јаке узастопне детонације које су срушиле пет вила на северу села, поново су вратиле оно што смо знали – прича први човек тамошњих Срба Трајан Трајковић.

– Албанци неће одустати од жеље да нас протерају. Плашили смо се мира. Ове године засејали њиве. Све родило, кренуо повратак. Нико не продаје. Американци почели да сврћају на каву по куће. Међутим, одмах после ову несрећу стотине борних кола и хиљаде војника су кренули у претрес наши домова. Мене су држали три сати у кућни притвор. Тражили да им кажем прстом који Србин минирао куће и ко је одговоран што су два америчка војника повређена – прича Трајан и преноси речи заменика америчког команданта Кфора генерала Батрисона. „Ви мора да чувате моје људе. Ви знате хушкаче којима није стало до интеграције у Клокоту. Срби су минирали куће јер су продате“, тврдио је он и претио да ће преврнути сваки грумен земље док их не нађе. Уверавао сам га да то Срби нису урадили и питао да ми одговори шта су радили његови војници у близини порушених кућа. Скоро је полудео од беса и позвао обезбеђење.

То није био претрес. То је било лудило. Ни мали деца у колевку нису оставили све док администратор Косова Михаел Штајнер није издао налог – обуставити претрес – завршава своју причу Трајковић.

У суседству порушених српских кућа од силине детонације попуцала су стакла на кући у којој живе избеглице Снежана и Ранђел Павић, које су Албанци протерали из Житиња. „Там су нам запалили две наше, две од девер и три од наши комшије куће.

Овди смо се скрасили, чим паднеја мрак навучемо крпу на прозор. Не смем ни лампу да палим а Американци дошли. Лупају, врата да обију. Кажем на мужа да отвори. Избацили нас ванка, траже да кажемо ко ставља мине“, прича Снежана Павић, срчани болесник, док њен супруг Ранђел моли да је више нико не узнемирава пошто је попила шаку „бенседина“. Он тврди да је само луда срећа спасла Ђорђа Павића смрти, пошто је старац приметио пакет на тераси и онако за сваки случај га склонио „на крај си куће. Петнаестак минути после пакет је одлетеја у ваздух. Била је то мина“, казе Ранђел. Управо у тренутку када је репортер „Блица“ разговарао са Павићима стигло је десетак нових косовских полицајаца. Уз претње и „савете“ да није дозвољено снимање док се истрага не заврши, настављено је саслушање десетак српских породица настањених у северном делу Клокота уз оно обавезно упозорење да ће остати без хуманитарне помоћи и пензије од 28 евра уколико не кажу ко је минирао „албанске куће“ које су они уредно платили српским гастарбајтерима, што сви до једног Србина у Клокоту демантују тврдећи да се ради управо о носиоцима акције повратка Срба у Клокот код Косовске Витине.

Недјељко Зејак

Извор: ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ