„Братска“ и екуменистичка „љубав“ коју у Хрватској шире и проповедају духовна чеда Иринеја Буловића и Амфилохија Радовића: Порфирије, Фотије и Јован очигледно „цвета“ и даје своје горке плодове. Лажна екуменистичка љубав крунише се каменицама, графитима и пљачком православних светиња, о томе видите у приложеном чланку.- Пљачка икона у Хрватској и даље траје

Само пре неколико дана из православне цркве Преображења Господњег у Загребу украдена је вредна икона у сребрном окову Светог Нектарија Егинског која се налазила на месту где су стајале и друге иконе које се чувају у храму и пред којом су се верници молили. Иначе је икона набављена у манастиру где је Нектарије живио а цркви је поклонила једна верница. Свети Нектарије Егински је грчки монах који је био надстојник манастира на острву Егина поред Атине. Живео је половином 19 века а преминуо 1920. године. Посебно му се моле болесници који болују од канцера и малигних болести.

Већ годинама указујемо на чињеницу да је са прогоном Срба из Српске Крајине и Хрватске током грађанског рата 1991 – 1995, дошло до систематског уништавања споменика културе како би се уклонили трагови миленијског присуства Срба на тим просторима. Али са тиме се није престало него је пљачка настављена и у наредном периоду. Зато се поставља суштинско питање где је завршило око 7.000 икона које су нестале у ратном вихору током деведесетих у Хрватској? Нису само нестале иконе, већ и богослужбене књиге, архивска грађа и још много тога што је припадало Србима.

Нажалост, институције културе у Хрватској које се баве овом проблематиком овоме не поклањају довољну пажњу. Осим крађе икона регистровани су  напади  на свештенство и објекте Српске православне цркве.

Зато  још једном сматрамо апсурдним захтеве Хрватске да се врате иконе и други богослужбени предмети који су за време рата пренесени у Србију и тако спашени од сигурног уништења. Ако хрватска полиција није  у стању да открије починиоце ових крађа и напада, како планирају заштитити то културно благо када би дошло до његовог повратка.

У оваквим околностима било би неодговорно испунити ове захтеве, јер би онај који би ту улогу преузео на себе преузео и саму одговорност. Тим више јер иконе нису само умјетничко благо, оне су и култни предмети и њихов је власник најпре СПЦ, а онда и српски народ.

Упада у очи да се и даље о евакуисаном културном благу говори као о „отуђеном”. Међутим, овде  се не може говорити ни о каквом „отуђивању”, већ да је културно благо склоњено да би било сачувано и враћено тамо одакле потиче – „када се за то стекну услови”. То стицање услова регулисано јеПротоколом о повратку из 2012. године између два министарства културе. Пре враћања одређеног културног добра Српско-хрватска комисија излази на терен да утврди да ли су се стекли услови да оно буде безбедно враћено. Све што је до сада  враћено у оквиру рада комисије, враћено је одакле је и евакуисано.

Ова последња крађа из загребачке православне цркве Преображења Господњег која се налази у центру Загреба, само показује колико би тек биле угрожене оне иконе које би се вратиле у она места и парохијске цркве која су остале готово без Срба. Зато још једном апелујемо на оне који одлучују да се те драгоцености не враћају док се Срби не врате и нормализују услови за њихов живот, док се не обнове порушене цркве и док се трајно не обезбеди српско црквено благо од пропадања, пљачке и девастирања.

Извор: НСПМ