ПОТРЕСНА ПРИЧА: Вапаје мајке мале Мире још нико не чује

У сусрет „Данима сјећања“, народном парастосу у којем ће Република Српска подсетити на своје жртве. Потресна прича Раде Драгичевић, мајке Мирјане (9), силоване, па убијене у селу Доња Биоча

БИО је 28. децембар 1992, рано јутро. Чуло се да пуца и одмах смо се разбудили. Загрљени у кући, нас шесторо, мислили смо да ће се наши „одржати“. А онда су гранате почеле да падају све ближе, а рафали су штектали око нашег зида. Ногом су онда провалили врата и ушли. Њих тројица. Двојица црних, Арапи, и један „наш“. Имали су око глава оно нешто на арапском.

… Оца ми и мајку гурнули у једну собу, а син Јанко је сам побегао… Мирјана и ја остале смо испред њих. Имала је девет година, када су је увукли у кухињу. Дозивала ме је кратко: мајко, мајко…

… После тог првог Арапина ушао је други, па трећи. Нисам је више чула. Ваљда се дете онесвестило… Онда је одјекнуо рафал и знала сам да су је убили. У мене су такође испуцали рафал, али ето, ја жива. Шест месеци су ме лечили на ВМА.

Ово је потресна прича Раде Драгичевић, мајке мале Мирјане, силоване, па убијене у селу Доња Биоча у општини Илијаш. Мирјана је једна од две деветогодишње девојчице, српске девојчице, најмлађе српске жртве ратног насиља од 1992. до 1995.

Мирјана је била сахрањена на гробљу у Илијашу. Мајка је некако скупила новац и у септембру 2012. на њен рођендан пренела њене посмртне остатке на Соколац, на Мали Зејтинлик. Кроз сузе, за „Новости“, Рада сведочи како је преносила дете.

– Имала сам толико да платим преношење детета на Романију, али не и спосменик. Када сам отишла до председника општине, понудио ми је 50 марака. Драго Мирковић из једне бијељинске фирме срећом све је платио и споменик поставио о свом трошку. Истине ради споменик није подигла држава, него донација. Да је се људи сете, док буде људи…

Република Српска последње недеље фебруара обележава у Бањалуци „Дане сјећања“ на своје жртве у последњем рату. Народни парастос почеће свечаном академијом у Народном позоришту. Потом се манифестација сели на Правни, на Филозофски факултет.

Мајка Рада на гробљу у Илијашу

ЦЕНТАР за истраживање ратних злочина у Бањалуци, организатор „помена“, пописао је жртве у протеклом рату: смртно је страдало 29.019 лица српске националности, од чега 2.298 жена, 384 деце. Њихове последње процене кажу да су обавили тек 80 одсто посла. На страдања српских жена и деце у рату судови у Хагу и БиХ остали су углавном неми.

– Један дан у тој недељи туге припашће нама, Удружењу жртава рата РС – говори Божица Живковић Рајилић, председница Удружења.

Додаје да је тачно 2.100 српских мајки, сестара и супруга било изложено најстрашнијим облицима тортуре од 1992. до 1995. и да су већина њих биле жртве сексуалног злостављања комшија друге вере. После 1995. године 830 српских жена водило се као нестало, а данас се трага за телима још 315 њих. Најмлађе жртве силовања су деветогодишње девојчице из Илијаша и Оџака, а најстарија жртва старица Боја Кењало из села Рачићи крај Бихаћа. Умрла је у бихаћком логору и џелати нису морали да се „труде“ око ње. Било је довољно што су је сместили из жица.

Божичино удружење, или како саме себе зову НВО „осрамоћених“ жена, настало је из ината 36 силованих Српкиња које су до 2012. чекале Хаг и Тужилаштво БиХ да процесуирају кривце. Данас их има 456 и сваки дан јавља им се још понека. Против 40 њихових силоватеља управо се воде поступци пред судовима БиХ, али то није ни десет одсто од броја пријављених мучитеља.

КЊИГА злостављаних жена РС „Наше исповести“, коју је објавио Центар за истраживање ратних злочина из Бањалуке 2016, кажу, „погурала је“ Тужилаштво БиХ да отвори „посавску причу“ из 1992. Хапшење десеторице из Орашја и те како има везе са оним што су неке од ових жена преживеле у Посавини. Ова књига је, веле, „раселила“ много злочинаца из БиХ који су до пре неку годину мирно живели поред својих комшија као да никаквог злочина није било.

РАДИНЕ МУКЕ

ОДМАХ после „Дејтона“ Рада Драгичевић, мајка мале Мирјане, напустила је Илијаш и обрела се у Хан Пијеску. Са собом је повела сина Јанка, оца и мајку. Сада живе у гарсоњери од 30 квадрата. Јанко се у међувремену оженио и добио двоје деце. И Јанко и жена живе у тих 30 квадрата. – Посла немам, радила сам у кафани као конобарица док су кафане радиле. Живимо од 165 марака „пензије“ коју је својом жртвом зарадила Мирјана. Немам социјално и здравствено, немам надокнаду као цивилна жртва рата, мада ме је муслимански рафал „пресекао“ – говори Рада.

СЕЋАЊЕ МИЛИЦЕ ЂЕКИЋ: ЗА МНОМ ПЛАКАЛО ТРОЈЕ ДЕЦЕ

… КАД је запуцало, маја 1991, била сам у Новом Граду у српском селу у Посавини које се предало ХВО. Завршили смо у логору, а нас жене су дан касније вратили у Милошевац. Првих неколико дана са моје троје деце, од које је најмлађе имало девет месеци, а најстарије девет година, боравила сам код зета муслимана, али и он је замолио да одемо да га не убију. Следећу ноћ са децом сам провела у кући Хрватице Мире Браћановић…

… У ноћи која је уследила, око поноћи чула сам како неко лупа на врата, била је то моје сестра Љубица. Гонили су је пиштољем. Препознала сам комшије Марјана Брњића и Илију Јурића у униформама ХВО. Они су себе ословљали са Гавран и Чавка, а ја сам их онако уплашено питала: Комшије, шта вам је, откад се тако зовете?

Милица Ђекић

Ђекићеву су уз сапатнице млађе жене М. Н., Д. С. и Ј. С. одвели у Посавску Махалу у кућу Душка Стојановића где је био штаб ХВО. У подруму су се на њој ређали дојучерашњи познаници Павао Главаш, Илија Главаш, Брњић, Јурић и други. Довели су и дечака „да се учи“. Милица каже да је дечак плакао када је видео на шта личи. Молио ју је да бежи где било. Она није могла да устане, а није имала ни где да иде.

ПРИЧЕ ИЗ „ПОСЛЕДЊЕГ КРУГА ПАКЛА“: РАФАЛОМ У ДВОГОДИШЊАКЕ

У досијеима српских жртава Центра из Бањалуке, од којих ће неки по први пут бити показани, налазе се приче из „последњег круга пакла“.

* У нападу муслиманских снага на Скелане 16. јануара 1993. године, док су цивили бежали у Бајину Башту, снајперским хицима убијени су Александар Димитријевић (4) и Радислав (11). Муслимански војник је нишанио кроз оптику снајпера и могао је видети да се ради о деци.

* Данка Тановић убијена је кад је имала само 2,5 године у нападу муслиманских снага на српско село Јошаница, у општини Фоча, на Никољдан 1992. Припадник муслиманске војске, под надимком Медо, пореклом из Миљевине, пуцао јој је у леђа рафалом из ватреног оружја.

* Драган Јанковић од 3 године и његов брат Борис (6) страдали су у месту Бравнице, када су војници ХВ и ХВО изрешетали и испалили ручну гранату у аутобус пун цивила српске националности који су се повлачили из Србобрана. Хрватски војници гранату су испалили на заустављен и онеспособљен аутобус.

* Сњежана Тепић имала је 3,5 године када је страдала у нападу муслиманских снага на село Сердаре у општини Котор Варош 17. септембра 1992.

* Слободан Стојановић (11) убијен је када се вратио по везаног пса заборављеног испред куће у селу Каменица у Подрињу, маја 1992. Ножем је масакриран.

ИСПОВЕСТ ЈОКЕ ГОРАНОВИЋ: МОГЛА САМ ИМ БИТИ МАЈКА

…РАТ деведесетих затекао ме је у селу Липик у БиХ код Босанског Брода. Почетком маја 1992. када су припадници ХВО покупили преко 1.300 Срба из три села у Посавини и пребацили у логоре у Оџаку, била сам међу женама које су враћене у село јер усташе „нису имале довољно хране“.

Јока Горановић

… Средином маја, негде после поноћи у кућу у којој се збило нас 15 углавном старијих жена банула су тројица војних полицајаца ХВО из њихове јединице „Ватрени коњи“. Изабрали су мене, уперили пиштољ у потиљак и терали даље по селу да будим жене по кућама да они виде „ко ту живи“. Три куће смо обишли. А онда су ме ставили у кола и повезли ка Оџаку. Зауставили су се у Посавској Махали…

Јока Горановић говори како су је тројица „коња“ увела у полуразрушену кућу. Један од њих је репетирао пиштољ и терао да се скине. Узалуд је запомагала да би могла да им буде мајка свима. Од тројице познавала је једног. Име му је Мартин Барукчић.

*

Извор: Новости