У смрт због сећања на пакао

После више од две деценије, изгубиле смо наду у правду, а све више страдалница диже руку на себе због траума изазваних силовањем и злостављањем по логорима

У Средњошколском центру у Броду, где је у време рата био један од логора за Србе, 7. децембра 2012. основано је Удружење жена жртава рата Републике Српске. На том састанку је било 36 жена које су преживеле ратну тортуру у бројним логорима које су држали Бошњаци и Хрвати у тадашњој Босни и Херцеговини. Председница овог удружења, и сама жртва тортуре, Божица Живковић-Рајилић, каже да данас ово удружење има 457 чланица, али и да је још око 1.000 жена са простора Републике Српске преживело исти пакао.

Председница на све начине покушава да одржи у животу ово удружење, прво и једино овакве врсте у РС. Помоћи од званичних институција има веома мало и све се свело на једнократне новчане прилоге. Због тога је Божица Живковић-Рајилић недавно била у Минхену са жељом да се српској дијаспори обрати за помоћ.

– Има жена које су остале напуштене, саме и у депресији јер сумњају у правду после 20 и више година. Оне су терет сваком свом ближем и даљем. Још више их је убила та инертност власти, околине и Републике. Нажалост, велики број жена је дигао руку на себе, неке су умрле, тако да су страхоте и тајне које су преживеле током одбрамбено-отаџбинског рата однеле у гроб. Удружењу је на почетку помогла Републичка организација породица погинулих. Захваљујући подршци родбине и пријатеља, али и чињеници да радим, ја сам се колико-толико повратила у нормалан живот. Знам да велики број жена није испричао ни својим најближим шта им се догодило, и оне су тешко психички оболеле. После сваког мог јавног иступа повећавао се број жена које су нам се јављале. Од оснивања Удружење се увећало за више од 13 пута.

Често сте присутни у јавности. Како се то одражава на рад удружења?
– После објављивања приче о мом заробљавању и свему што сам преживела, мојих јавних наступа и интервјуа, састанака са Сержом Брамерцом и тражења да се злочинци приведу правди, пре свих, председница Владе РС као жена је разумела да је то удружење од посебне важности. Касније су нас подржали председник Народне скупштине РС, па и сам председник Републике. То је све имало карактер персоналног, односно када се неко сети, па вам додели неку помоћ.

Сузе у Америци

– Председник Републике Српске је одобрио средства да се ова књига представи у Вашингтону и Њујорку, били смо на четири-пет конференција у Уједињеним нацијама, Мисији Србије у УН, у Удружењу Јасеновац, адвокатској комори у Вашингтону, у Представништву РС. Те конференције су имале фантастичан одјек. Сви су се чудили зашто то раније није урађено. На конференцији у Вашингтону где су били еминентни адвокати, пријатељи Републике Српске, када су чули моју причу, плакали су истичући да такве ствари треба што чешће понављати да се никада и нигде више не догоде. Први пут је Америка чула за страхоте које су се догађале нама женама у РС за време рата.

Радили сте и пројекте?
– Јављала сам се Министарству за људска права БиХ, на све конкурсе Владе Републике Србије (Управе за дијаспору) и конкурсе за Хелсиншки парламент. Сарађивали смо са Републичким центром за истраживање рата и ратних злочина РС и тако остварили пројекат психолошке рехабилитације жена. То су психолошке радионице у којима ми почнемо исповест, а онда се после и друге жене отворе. Такво отварање траума, које су биле 20 година затворене, животно је опасно и ја сам тога свесна из личног искуства. Ризично је жртвама отворити ране, па их оставити да остану препуштене саме себи. О њима мора да се и даље води брига, а ми за то немамо новца. У првој фази рехабилитације 2014. биле су три групе са 63 жене, па смо годину дана касније наставили са још 15 жена. Од укупног броја чланица Удружења, активно је њих око стотину, што је једна четвртина и то је веома мало. Могли бисмо много више да урадимо да имамо било какав извор прихода.

Како против медијске сатанизације Срба?
– Моја је идеја била, а с њом сам упознала све релевантне факторе у РС, да заједно направимо сведочење о српским жртвама, не с намером да некога увредимо, јер ми поштујемо и бошњачке жртве и жао нам је што их је било. Али, није поштено говорити о рату у БиХ и називати га агресијом, геноцидом и слично, када је то био грађански рат. Све оно што они кажу нама, и ми можемо рећи за њих. До оснивања овог удружења никад нико није признавао Српкиње као жртве, нити бивши непријатељи, али ни институције РС. Када се говорило о Србима као жртвама, говорило се о броју погинулих, најчешће војника. Када се говорило о Српкињама као жртвама, оне су помињане као мајке, супруге или сестре тих бораца Војске РС. Познато је да су нељудски и злонамерно наши бивши непријатељи, који данас с нама хоће да живе равноправно у БиХ, српске борце називалии агресорима, пљачкашима, силоватељима и монструмима. Нажалост, та бошњачка и хрватска удружења никада нису хтела да кажу истину, а то је да нема ниједног места у БиХ у којем су Срби први почели рат. Свуда су Срби били прве жртве.

На који начин документовати и представити све оно што сте као жртве рата проживеле?
– Наша намера је била да направимо што трајније документе на које се може ослонити сваки истражилац ратних злочина и геноцида. Предложила сам да 15 чланица овог удружења јавно дају своје изјаве са пуним именом и презименом, а документа да приложи Републички центар за истраживање рата и ратних злочина РС. То је заједнички пројекат републичких институција и невладиних организација, а идеја је овог Удружења. Тако је настала монографија „Наша исповијест“, која је преведена и на енглески језик. Обратили смо се Влади Републике Србије, која је платила превођење и штампање, а помогло нам је и Представништво РС у Београду. Када су ту монографију прочитали светски стручњаци који се баве геноцидом, као и јеврејски лоби, утицајни људи у Америци, наши академици и угледне личности, као што је Смиља Аврамов, сви су рекли да такво дело нису видели на Балкану од рата.

Шта вам је донео статус удружења од јавног интереса?
– То значи да се Влада РС обавезује да одобри средства за реализацију наших програма и да нам омогући да имамо неког запосленог у удружењу. То сада радим сама ја у својој кући после посла у школи, са свог лаптопа. Добили смо и решења на износ 50.000-60.000 КМ, али није било уплата ни за какве наше активности. За две године 2015. и 2016. ми смо добили укупно 2.000 КМ.

Када ће бити донесен закон о женама жртвама ратне тортуре?
– У марту 2015. године предала сам иницијативу Народној скупштини РС за доношење закона о жртвама ратне тортуре. Прошлог лета, после годину дана чекања, иницијатива је прешла из Скупштине у Владу, а она је наредила министарству да формира радну групу за коначну верзију закона. Сада је све то готово, али никако да закон стигне у Народну скупштину. На питање зашто се не доноси овај закон, одговор је да нема пара! Закон треба под хитно усвојити, јер то је услов да скроз не изгубимо наду и угасимо се као удружење.

У затвору провела 322 дана

Божица Живковић Рајилић (54) је рођена у Републици Српској. Радила је осам школских година пре рата у основној школи у Подорашју између Тузле и Сребреника.

Ту су је у Сребренику на муслиманској територији у приватном затвору држали 322 дана, а о тортури и мукама које је преживела говори у документарном филму „Преживјела сам, идем кући“. После размене и одласка на слободу радила је у основној школи у Окучанима у тадашњој Републици Српској Крајини, али је протерана 1. маја 1995. у акцији Бљесак.

Поред тога што је наставница историје, завршила је и билиотекарство. Удата је и мајка је двоје деце.

*

Извор: Јадовно