Kога да бомбардујем за Нобела?

На све то, никако да преболи што није добио Нобелову награду за мир.

Мир, мајке ми

Да, добро сте прочитали, изгледа да су хтели да му дају ово, некад, престижно признање. Па држи се Запад правила да не постоји бесплатан ручак, а милијардер неће бадава да сервисира.

За разлику од Барака Обаме који је награду добио унапред, па ју је тек онда „оправдавао“, Порошенко се надао признању на годишњицу власти 2015. Међутим, опет се показало да се „сиротињи не да ситно самлети“. Тужна прича.

Притом, уместо полемике како неко са таквим резултатима и деловањем може уопште да буде и кандидат за Нобелову награду за мир, фабрикује се теза према којој су Руси спречили „миротворца“ Порошенка да добије шта му припада. Протеза за мозак још није измишљена.

Алфреде, добио си отказ

Нобелова награда за мир је — неминовно морамо подсетити због очигледног деградирања у последње време — признање за посебне заслуге на пољима спајања народа, разоружања или смањења светских или регионалних војних потенцијала, политичког и другог образовања као и одржавања мировних конференција.

Које народе је спојио Петро Порошенко? Не да није разоружао, већ опет свакодневно долазе вести из Донбаса о „киши бомби“ и „кланици“. Заслуге има, али не за мир. Нипошто.

Или је можда Марти Ахтисари, добитник ове награде 2008, спојио неке народе, разоружао терористичке формације, учинио Србима на Космету живот достојним човека? Не. Решења сукоба на Косову — образложење које је ишло уз признање финском дипломати — нема ни девет година после, а није га било ни тад.

Мењај пропозиције, шта чекаш

Због сатиричне реалности приликом кандидатура и додела Нобелове награде за мир, можда би требало променити дефиницију и услове за њено добијање.

„Динамит је основни циљ и сврха“, писало би у преамбули. „Користити га на људима“, посебно би било наглашено. Потом услови свих услова: војна индустрија мора да ради несмањеном брзином; бомбардовање је као прање зуба; осиромашеним уранијом гађати прво оне који не слушају, а ако сви буду слушали, гађати и њих…

Прецизна појашњења дошла би на крају: ко први упери прстом, тај се већ наметнуо за престижно признање; ко направи већу нестабилност, још веће су му шансе да отпутује у Осло.

Посебан изузетак од новоустановљених правила — „Они који сваког дана уместо ’добро јутро‘ кажу: ’мрзим псе, Србе и Русе‘, добијају Нобела без одлуке Комитета, а награда им се шаље брзом поштом.

„Миротворци“, замало

Према досадашњим пропозицијама, списак номинованих кандидата се објављује 50 година након уручивања награде за конкретну годину.

Замислите да за пола века прочитате како су људи политичке тежине Вилијема Вокера, сценаристе „Рачка“, били потенцијални добитници Нобела.

Или да је Анте Готовина, егзекутор прогона 250.000 Срба, рекао да је његова највећа награда етнички чиста Хрватска, да је свако признање после тога деградирање домовинског рата, да се извињава Нобеловом комитету, али увјети су увјети, па мора одбити. „За Нобела неспреман. Ваш Анте Готовина“, прочитали бисте у некој врсти временске капсуле.

Шта ћете рећи кад после 50 година, на пример, прочитате да је Рамуш Харадинај морао да одбије престижну мировну награду јер је био спречен разгледањем лепота Париза. Воли човек велике куће и зидове око њих.

Седите ви тако са унучићима, кад у новинама вест да је пре пола века у најужем избору био бивши реис Мустафа Церић због „открића“ да је у Његошевом „Горском вијенцу“ препознао „корене геноцида према Бошњацима“. Признање му је, бедастоћа, за длаку измакло пошто је исто „злодело“ превидео у делима Алексе Шантића и Јована Дучића. Нобел је, ипак, награда над наградама, па површност није толерисана…

Набрајање несувислих образложења и непримерених кандидата постаје превише мучно. Карикатура вредности на које не можемо да утичемо тера све оне који желе добро човечанству да се добро замисле. Фитиљ на динамиту је догорео. После експлозије, селотејп не помаже.