Диплома школе у Бијелој

Бокељском дописништву ИН4С-а обратио се родитељ који је желио да остане анониман, с питањем:

– Како је могуће да је његово дијете, ученик О.Ш. „Орјенски батаљон“ из Бијеле, прошле године добило не само латиничну диплому (за одличан успјех из свих наставних предмета), него и диплому на којој графички доминира херцегновска католичка црква Св. Јеронима – поред толико других хералдичких симбола (Сат кула), или пак познатијих споменика културе (Манастир Савина)?

У временима у којима дуж обале и свуда унутар невеликих граница независне државе Црне Горе не постоји више здравство-школство-судство, одлучили смо се да за одговором не трагамо на класичан начин, тако што бисмо позвали директора школе у Бијелој, или пак тумачење потражили од херцегновског потештата.

Од таквог цеховског манира не би било леба. Све претпостављене одговоре знамо унапријед. Но погледајмо остале неравнине…

У врху Дипломе, Херцег-Нови пише с цртицом, а треба без. Исто пише и испод доминантне слике цркве Св. Јеронима, уз двије нове грешке: двије нуле испред дана и мјесеца, 06. и 06, које не би требало да стоје на дипломи једне школе. Херцег Нови поново с цртицом налази се изнад потписа тадашње предсједнице Општине, Наташе Аћимовић, ако је била предсједница Општине – јер је процес предсједника Општине Николе Гојковића канда доказао гдје је именовање Аћимовићке било све вријеме нелегално.

Коме се жалити, и кога питати, када бисмо ионако добили типизиране одговоре чија дубина вријеђа интелигенцију школованог читаоца.

Погледајмо за часак списак познатих Бијељана (капетана, свештених лица, историчара, провредника, научника, умјетника, спортиста), који су школу утемељену 1812. и мјесто Бијелу прославили у земљи и свијету:

Петар Шеровић, Игњатије Злоковић, Максим Злоковић, Симеон Злоковић, Војислав Шеровић, Драго Шеровић, Мато Вуковић, Мирко Балабушић, Ненад Вујадиновић, Глиго Вуковић, Јован Балабушић, Горан Калуђеровић, Василије Илић, Дејан Мандић, Никола Маловић, Горан Кривокапић, Стево Балабушић, Љубомир Балабушић, Драго Балабушић, Зоран Мустур, Станко Злоковић, Милорад Кривокапић, Драго Пешикан, Борис Злоковић, Предраг Јокић, Александар Ивовић, Александар Радовић…

Школу у Бијелој основали су прије 205 година Срби поморци, трговци, виноградари, занатлије и маслинари.

„У овој згради радила је основна школа од 1812. до 1877. године“ – пише на спомен-плочи постављеној на згради званој Ћелија у порти бијељанске парохијалне цркве.

То је година када Наполеон хоће инвазијом да освоји Русију. И срећом кад у том науму не успијева.

Графички изглед Дипломе О.Ш. „Орјенски батаљон“ – Бијела, случајност или подметање?

Они које занима како је образовање на српском језику и ћириличном писму отпочело у Бијелој, ваља упознати с детаљима из бесједе писца Николе Маловића на Академији поводом 200-годишњице Школе у Бијелој, 2012. г.

Како је све почело?
Млетачка република није подигла нити једну школу. Бокељи су жељели школе, као и Срби из Далмације, па пишу млетачком Сенату 1761. да отвори школе на народном језику. Негативном одговору кумовао је провидур за Далмацију:
„Пресвијетли Принципе,

По дужности својој извјештавам о садржају горње прошње. Чини ми се да не иде у корист државе предавање наука и знаности поданицима нижих сталежа ове покрајине, и да им се не дају јавне службе, него да остану у својој рођеној простоти и да се баве оним занатима које су примили од свога почетка.“

Школа у Бијелој није настала као потреба аустријске државе да учини нешто за своје поданике, него је настала упркос држави, заузимањем и трудом угледних мјештана.

Кључну заслугу имају два тадашња бијељанска пароха, Симеон и Василије Злоковић. Симеон је био учен човјек, пренумерант Вуковог Српског рјечника из 1818, заговорник уједињења Боке и Црне Горе, сарадник владике Петра И (одликоваће га у Бијелој 1813. за заслуге учињење цркви и народу – великим златним крстом). Бијела тада има око 800 становника.

И раније су имућни Бијељани дјецу слали на Савину – у богословију, или у поморске школе – у Пераст и на Прчањ. Услови за формирање школе у Бијелој стичу се тек доласком Француза, јер су они донијели и дух буржоаске револуције, дух промјена, револуционарности и републиканства. Укинут је феудализам, и прокламована су грађанска права и слободе.

Школу материјално обезбјеђују капетанске породице Злоковић, Вуковић, Желалић, Маловић, Шеровић.

У почетку је то једноразредна школа, само за мушку дјецу. Уписивали су се дјечаци, 7-15 година.

У то вријеме учитељ је морао да буде Бокељ, јер су аустријске власти забрањивале довођење учитеља са стране. Извијесно је да се учи практичан наук: читање, писање, рачун, земљопис, основе граматике и правописа, али и понашање: друштвени манири – поштовање старијих, уредност, љубав према српским националним вриједностима, љубав према српском језику и ћириличном писму, љубав према прошлости.

Учило се из црквених књига и буквара од којих је први онај који је саставио инок СаваДечански 1597. у Венецији.

Бокељи траже 1836. од далматинског епископа Макарија Груишића, да допусти књиге на Вуковом језику, али овај казује да без одобрења карловачког митрополита Стратимировића не може ништа да уради. Та одлука тиче се православне вјеронауке у италијанским школама. Школа у Бијелој није у систему, тако да поред књига на црквенословенском, има уџбеника штампаних у Његошевој штампарији на Цетињу: „Српски буквар ради учења младежи црквеному и гражданскому читању“ и „Српска граматика састављена за црногорску младеж“.

Највише је ученика из породица гдје је глава куће морнар. Године 1852/53. било је дупло више дјеце из таквих породица у односу на породице земљорадника и рибара.
Писало се на таблицама од шкриљца, каменом, и брисало сунђером привезаним за таблицу шпагом.

1879: Школска година траје 10 мјесеци. Школу похађа 40 ученика.

Тек у фебруару почиње настава 1884, јер је учитељ Маргетић премјештен у Имоцки. Почиње да ради Драгомир Раповац, родом из Сасовића.
Након Видовдана у Сарајеву, о избијању рата учитељ Раповац биљежи у љетопису:

„Имала је започети школска година 1914/15, али се тога дана није отворила школа, већ је остала затворена за цијелу школску годину, због тога што је наступио рат у јулу текуће године (обратимо пажњу) на који је и преко своје воље, био присиљен од непријатеља наш сиједи, благи и надасве мирољубиви Владар„.

Кроз Бијелу пролазе аустроугарске чете и бораве у школи, што омета наставу.
До доношења Школског и наставног реда 1905. оцјењивање ученика било је описно: веома добар, добар, достатан, тек достатан, недостатан.

Извод из школског реда: Ученици улазе и излазе преко одмора, при почетку и свршетку поуке, један по један, тихо, мирно без лупања, вике и буке, те поклоном и сходним поздравом поздрављају учитеља. Ученици морају да иду правијем путем у школу и из школе, мирно и тихо, поздрављајући старије.

Читанке су били свети уџбеници, јер садрже, кроз пјесмице, основе свих других предмета.

Године 1928. отворено је 3. одјељење. Сљедећа година хроника биљежи излет на Савину. „Пред вечер су ђаци дошли пјешке до Зеленике, укрцали се на мотор и весело пјевајући дошли својим кућама“.

Максим Злоковић долази за учитеља 1933. и у једноличност образовног система уводи живост, у форми предавања и приредби. Организује вече посвећено Јовану Јовановићу Змају; О животу, значају и раду Св. Саве; о владици Петру Првом Петровићу…

Оцјене су сада овакве: одлично, врло добро, добро, слабо, рђаво.

Десетог јануара 1945. почела је редовна настава, а 27. школа је свечано прославила школску славу Св. Саву.

Наредне године било је доста прослава: почетак нове школске године, проглашење државе Републиком, рођендан највећег генија и вође генералисимуса маршала Стаљина.

1955: Школа је пресељена у зграду звалу Палац, задужбину Мила Злоковића поморског капетана, који није имао дјеце. Те године отворен је 5. и 6. разред.

Бијела више није село. У њој живи 1000 становника и раде привредне организације: Бродоградилиште „Бокешка побуна“, фабрика рибе, рибарска задруга. Бијела има 2 дјечја дома, има пошту и кино, граде се станови за потребе све већег броја радника.
Од 1957. основно школство траје 8 година.

Школа се, занимљиво, дефинише као „самоуправна друштвена установа организована на начелима друштвеног самоуправљања“. Формирани родитељски савјети. Почињу са радом сексије: литерарна, драмска, рецитаторска…

Школа 1962. мијења назив у Матична основна школа Бијела, а 1965. у Основна школа „Орјенски батаљон“. За дан школе узет је дан формирања овог батаљона, 9. новембар.

1968. почиње изградња нове школске зграде.

1974. рођен је Фестивал пионирског прозног стваралаштва Југославије. У Бијелу долазе писци.

15. априла 1979. погодио нас је земљотрес, катастрофалан по размјерама. У недјељу, срећом; није било ученика. Школа у прво вријеме ради под шаторима.

1984. књигама награђено 146 ђака.

Завршавају се радови на обнови школе. Похађа је 565, а 1990. 700 ученика.

1996. директор укором казнио 20 ученика виших разреда.

У 1998. изостанци и даље проблем.

1999. НАТО алијанса напада Србију и Црну Гору, без одобрења Савјета безбједности УН. Из школе нико од радника није мобилисан.

Од 2004. основна школа има статус 9-годишње основне школе.

Пише: Глиго Бјелица

*

Извор: ИН4С