Галка

МИЛИЦА ЕРЦЕГ — ГАЛКА: Остао немир вјечити…

По ваздан сједи пред капијом. Забрађена до очију црном плетеном убрадачом, наслоњена на стару штаку, кроз дебеле наочаре лута мутним старачким погледом низ улицу као да неког чека.
Живот је учинио своје. Увело глатко тамнопуто лице с којега румен ни у сну није силазила, истањиле и побијељеле тешке плетенице вране косе, због које су је момци из миља прозвали Галка, а крупне очи боје презрелих трешања уситниле и утекле у главу. Свјежа су још само сјећања и ране љуте због којих је послије Другог свјетског рата побјегла испод Динаре да овдје у сремској равници потражи лијека, потражи мир и заборав.
Смирила се Милица Ерцег у Сурчину, али остао немир вјечити због онога што је доживјела и преживјела у Рујанима, због петогодишњег сина Илије којега је четрдесет и пет дана мртвога дворела у јами Равни долац и на крају морала оставити у леденој тами безданице пуне људског меса:
„Не памтим ти ја године, моја душо, много их било и све тежа од теже — најлакше би ми било да сваку заборавим. Знам да сам у двадес и трећој родила мога Илу, а он био у шесту кад се заратило и зло наступило, па ти сад контај.
Удадог се за сироту, за Пера Ерцега, двадес и петоро чељади било у кући кад сам ја дошла. Послије се издијелили, али од сиротиње може бити само још већа сиротиња.
Не знам је ли се Иле био и родио кад мој Перо оде у Белгију. Тамо се тада одило да се камен заради…
Врати се чемеран и каза да ће зло бити, да се рат спрема и да српскога ува утећи неће ако Рватима власт у руке допане. Не вјерују му. Како ће комшија и пријатељ дићи руку на комшију и пријатеља!?
Он само ћути и врти главом, а брига му све више на челу.
Зарати се. Дође нова власт. Перо и даље ћути и само жаловито погледује Илу. Сви заборавили његове ријечи а већ се чује о усташама и злостављању Срба.
Некако на два-три дана уочи Огњене Марије бијасмо отишли у Жаровиће да косимо и сијено скупљамо. Скупи се тако велика моба, по двадесеторо-тридесеторо, што косача, што пластилаца, па се остане по три, по четири дана док се све не уради и не уграби прије Огњене Марије и Светог Илије. А погодила се ора и сушило…
Једна цура, Рватица, ту близу чува коње сеоске и поваздан с нама. Призовемо је на ручак и частимо и све лијепо и ми с њом и она с нама.
Ето ње уочи Огњене Марије, иде невесела и са чела јој се издалека чита да јесте некакво зло:
‘Биште, Ерцези, кукала ви мајка, поклаће вас ко јањце само ако им руку панете! Спасавјте се куд вас очи воде и ноге носе…’
Збори, а сузе јој саме врцају на очи. Чула она некако и дотрчала да нам каже.
Мој Перо и још неки млађи одма уз планину. Побјегоше у Раздоље, на катун. Они старији неће. Не вјерују: како ће бити да неко руку дигне на недужна.
Нема више чекања. Потрпасмо ствари на кола, двоја-троја било, и таман да кренемо кућама кад изби патрола усташа. Видимо иг издалека, иду на бициклима, а ми потјерај коње на пријечац, има ту једна локва велика, прегазише пусници — ко, млади и бијесни — умакосмо усташама…
У селу нас дочекаше други. Поскидаше и одведоше мушкиће. Чујемо да је и друге покупило, али коме, рано грдна, на ум пада да ниједан више куће неће гледати.

Сву ноћ дркти и стрецај кад ће на врата. Иле ми у крилу, кукавац, заспао, а све се бреца и стеже ме око руку као да се отима некоме.
Ујутро освануо жаропек како то умије само на Огњену Марију. Ја поранила. Илу за руку и некакву несретњу јагњад зајмила на пашу. Не потраја, ето ми комшинице, Рватице, Кате Одак:
‘Ајде, бона, Милутиновка (тако ме звали по роду, ја сам ти, моја душо, од Милутина из Бојмуната), узми то дите и бижите куд знате, нека јањаца нек иг вуци кољу — спасавај дите, зло се неко спрема…’
Моли ме просто, а ја, јадна, нећу, не вјерујем јој, бог да ми опрости, но искупим јагњад па са Илом опет кући. Смео ми се мозак, не разабирам ко ми је добротвор и све утувила у главу да нијесмо никоме дужни и да немам рашта бјежати.
Само што смо дошли кући, ето Јакова Шукера званог Шуклица. Вели: да идеш у кућу Глигића да упишу у списак тебе и дите. Не бречи и ја се, камен, још надам. Ледну ме кад виђег како Божо Јурета и Стајо Перић изгоне моје стрине са дјецом.
Дотјера нас у Глигића кућу. Она крцата. Пиште ђеца, вриште жене, а таборник Нико Јурета се надвикује са њима. Моја душо, видим, све наше комшије, испоганили се и изопачили па не познајем ниједнога. Бречи Иван Пашалић, звани Броцо, па неки Радић, звало га Ћоро — мили боже као да смо им крвници.
Опрла ватра у тјескоби. Душа се дијели од жеђи. Иле ми, кукавац, пишти и запомаже. Видим Нину Пашалића и молим га: дај, Нине, ако знаш за бога, донеси ми маломе кап воде, не гријеши душу…
Он, јок! Као да ме и не познаје. Ено га и данас живог у Ливну. Тужила сам га послије рата, једанаест пута сам била на суду у Мостару, али ми не помага, више се њему вјеровало, а пушти ми дијете, грешна му душа, да ми умре жедно…
Умирују нас. Зборе да ће нас водити у Србију за мушкијема, да ће нас камионима…
У једно доба, биће да је било подне, веле нема камиона, пјешке морамо у Србију. Како пјешке у Србију, црни ми, како ће ђеца јадна, већ попадала од жеђи и страве, ни плакати не могу.
Окренуше нас уз брдо. Планини. Један Гуја, заборавила сам му име, стрва му се не знало, звало га Егер, иде пред нама и носи клепку, звечи као предводник. Био му ту и брат Нине.
Е, кад нас поведоше планини каза нам се одма куд су нас наумили. Жене, оне старије и зрелије кликнуше пјесму. Мили боже кад се створи вресак: једне пјевају, друге кукају, дјеца вриште као на ватри, узмутила се непуштана стока, ржу повезани коњи, ричу волови, устисали пси — земља се пролама од силнога плача и лелека, коса на глави да ти се дигне. Усташе покушавају све то да надвичу. Псују, пријете и гурају нас да крочимо брже. Како брже кад се узела снага, што од страа, што од жеђи и врућине — жеђ најтежа.
Наиђосмо поред једног поила. Водени долац га зовемо. Дјеца јадна грнуше ко јањци на солило па попадаше око оне воде да пију онако главачке, а усташе полетјеше као вуци за њима па почеше да вичу:
‘Алт, алт…!’
Онда засуше и да пуцају преко њиг. Она сирота прснуше и разбјежаше се цвилећи — не дадоше им да се напију и окријепе. За нас старије ни збора нема.
Дотјераше нас до Сајдине пећине и накрцаше унутра. Све нама попада од умора ко снопље.
Али, нема починка. Нико Јурета поче да прозива:
‘Бачковићи и Бошковићи, напријед!’
— Куд ће нас, нево, црна? — питам ја јетрву.
— У јаму, у Равни долац, црна кукавице — вели ми она.
Како је она то изустила, ја више ништа не знам шта је са мном било. Казивало ми послије да сам пала онај моменат, да сам нама умрла, да ме онако мртву одвуко Броцо Пашалић и гурнуо у јаму, а замном и несретњога Илу…

Гротло јаме Равни долац пола вијека касније

То ти је цијела истина, моја душо, зборим ти ко да ћу нама умријети. Ништа ја нијесам знала…
Кад сам се освистила, видим мрак и студено ми:
Црна ја, иђем кући ватру ложит и коњу положит — изутиг и сегнуг да се дигнем, али ме нешто притисло са свиг страна и не да ми ни да дишем.
— А, црна Милутиновка, каква кућа и какви јади, нијеси у кући но у јами — у Равном Доцу. Ево шести дан како си била мртва — збори ми из мрака однекуд Цвита Бошковић.
— Каква јама, црна кукавице, а ди ми је Иле? — вриснуг ја и у мраку почег да разазнајем мртва тијела, притисла ме са свиг страна.
— Мама! — писну мој Иле, лежи близу мене.
— А, црна срећо, јеси ли жив?
— Јесам, мама, не боли ме ништа. Дај да те пољубим…
Мрднуг се некако и извуког мало. Не боли ме ништа, али претрнула и онемоћала. Мили боже, јека и лелек на сваку страну. Поред мене лежи ми стрина, јечи, жива, а мали јој на прсима.
Примаког се некако до мога Ила, а њему кукавцу сва десна страна главе разбијена и десно му око испало, виси… Гледа ме оним здравим оком и пружа рукице, не може да се макне, сломљена му и десна нога.
Сагнуг се. Он ме пољуби и наслони ми се на крило:
— Мама, оће ли доћи тата да нас извади? — пита изнемоглим гласом.
— Оће, сине, оће зборим ја и пролијевам сузе, мили боже, срце оће да ми пукне.
— Е, дај да те још једном пољубим — рече још тише, али не диже главу.
Ја се сагог нама да ми не види сузе. Кад се мало окуражиг, подигог му мало главу да га пољубим, а он мртав!
Три сам га дана послије држала у крилу и љубила мртвога, нијесам вјеровала ни дала да ми га макну из руку…
Прође тако, по прилици, још осам дана. Био дан, била ноћ, нама свједно, доље готово исти мрак. Отвор горе на јами изгледа баш ко мјесец, капа мушка га, чини ми се, може покрити. Један дан ето неко над јамом. Дошло нас вадити.
Зову одозго, намаљају се — главе им колико јабуке. Кураже нас. Веле, нема усташа. Зборе да су из Чапразлија. Срби. Набрајају и имена. Јово Радић, Миле Маљковић, брат Јовин, умро је, заборавила сам му име…
Неки се почеше одазивати и радовати.
— Шутите, јадили се, видите ли да су оно усташе. Ено га Егер. Познајем му глас — зборим им ја.
Они одозго почеше да спуштају конопе и вичу да покупимо паре и друго од мртвиг да барем то не остаје и пропада у јами. Неки почеше претурати по џеповима. Видим ваде, свак тужан понио ако је имао и причувао динар за црни дан.
— Не, мајка ви кукала, оно су шокци, превариће вас — опет им шапћем ја.
— Ја оћу, ја иђем — збори син Луке Лалића, Марко му, чини ми се, било име.
Момак, петнаеста му година била, лијеп, два се ока одвојити од њега не могу.
Свеза се и оде. За њим и цура Биланова — Сава Вулић. Мили боже, љепоте јој се нагледат не можеш. Она кукавица имала момка шокца па вели: ја идем, нека су и усташе, неће они мене.
Оде и син Марка Лалића, Пуљиз га звали, а Душко му, чини ми се, било име. Други неће нико.
Не потраја, кад горе грунуше пушке и она два момка нама вратише мртве у јаму. Потраја, потраја па бацише и цуру. Њу живу. Паде гола као од мајке. бог сами зна шта су са њом радили…
Е кад онда загрмјеше бомбе и камење! Само сам стигла рукама главу да покријем и склупчам се. Опазиг само да ме нешто у плећи погоди. Мислим камен. Кад се све смири, погледам, кад оно једна бомба како је пала на ону гомилу меса, одскочила и ударила ме у плећи, али не пуче.
Гледам је, крвницу, а она баш ки качамар.
Дође ми прво да је узмем и трснем у стијену. Да прекратим муке. Онда просто као да ми неко каза: ти ћеш претећи!
Од тога момента ја сам утувила у главу да ми је суђено да преживим. Беспримјетно, да остали не опазе, бомбу сам привукла и склонила је испод себе. Понекад кад би ко умро, престравим се да ћу ја остати једина жива, да сама скапавам, али мислим — бомба је ту.
Говорим и осталима да ћу ја изаћи, да се мени казало да ћу претећи, а ђеца јадна затуже: невиста, ми ћемо с тобом…
— Оћете, срце моје, све ћу ја вас извадити — обећавам им ја, али она, једно по једно, помријеше за неколико дана.
Посебно они мушкићи. Умрије и стрина ми Анђа и несретњи јој Влајко, не скида га са прси…
Дани пролазе. Нема сна, нема глади, само жеђ пуста и студен да срце пукне. Крпама бришемо и скупљамо росу са стијена и кад из тога исциједиш кап воде у уста — мили боже те среће.
У једно доба неко нађе и једну малу шерпицу. Успут су били покупили и у јаму бацили и једно чобанче које је у торби носило шерпу да намузе помало јамуже од оваца. Нађосмо на једно мјесто да се вода слијева и капље са стијене и онда ту сатима чекамо да се накапа по кашика воде…
Све би добро док узгамизаше црви. Миле уз стијену и падају одозго, мили боже, баш ко град. Од тог зла се одбранити не можеш, мили на све стране, све се забијељело и гамиже, гамиже…
Други се жале и на уши. Мравињак уши, а ја јок, не опажам иг па уобразила да је и то неки знак да ћу претећи.
Једног дана чујемо негдје горе око јаме звоно. Чини Јања Лалић:
— Ја ћу сад да зовем. Нека нас сад побију да не гријешимо и црви нас живе не једу…
— Не, црнила се, не јављај се — браним јој ја и казујем да су то шокачке овце, познајем ја Одаково звоно.
Не слуша она. Поче да запомаже. Не потраја, па се над јаму неко наклони и поче да дозива. Јесте Одак, Шосмин син. Лијеп младић бијаше. Знам га, чували заједно. Познао и он нас и по имену поче да нас дозива. Онда баци два комадића сомуна, баш ко двије шибице. Један мени дође у руке. Пробам. Не могу. Камен студени. Пружиг га некоме другоме:
— На, једите ако можете, ја сам посвећена, неће ми душа ни леба…
Оно момче, ма изумила сам му име бог му мјесто у рају дао, оде и рече да ће сјутра доћи вадити нас. Нас кукале мало огрија нада, али опет сву ноћ стрепимо да ће опет банути усташе да нас дотуку.
Не знам посигурно како је било. По прилици, Шосмин син испричао увече шта је чуо и видио. Шосмо нама то пријавио у талијанску команду и отуда стигла наредба да се живи изваде из јаме.
Дођоше у неко доба. Зову одозго. Спуштају конопац. Ма, опет усташе, тако ми рана Илиниг. Неће нико да се везује. Остаћемо ту да скапљемо и да нас црви живе оглођу, нећемо да нас опет мрцваре.
Они одозго зову, ма познајемо, брате, има и нашиг комшија — и од ониг који су нас гонили до јаме. Неко и пушку показује и обећава да нас нико мрко погледати не смије, да ће нас нама у болницу.
Најпослије Љуба Лалић прегну: иђем, смрт и овако и онако…
Везују је Стана и Шеверинуша, а што ја мислим тешко им било да нас изваде — ниједно преко двадес кила није имало.
— Јави, Љубе, шта је чим изађеш — довикујемо за њом док као каква прња замиче ка отвору.
Како да јави, кукавица. Чим је угледала сунце и арија је доватила нама пала.
Дође ред и на мене. Извукоше ме. Окрећу мнозина главу од мене, ко од смрада, ко од стида, а ја и даље тврдо мислим да ће нас дотући и поново бацити у јаму. Биг то и да им кажем, да пожуре и не чекају да се мучимо и липсавамо овако од жеђи. У грлу огањ живи, ријеч заметнути не могу.
Тако би, по прилици, некако и било да се ту није задесио један жандар, Винко га звало, шокац, ама чоек. Он запео пушку и запријетио да ће он судити ако икоме од нас длака са главе фали. А чули смо да је један тражио да њега спуште у јаму да нас потуче и покоље. Знам му име, али га нећу именовати — нијесам ушима чула, а греота је и од бога срамота и за ђавола рђаву ријеч неправедно рећи.
И, ту се Винко испријечио и не дао проговорити.
Послије смо му се, душе ми, одужиле и припазиле његово доброчинство. Ми јамарице смо му, по прилици, главу спасиле. Причало се како га уватило и наумило га било убити девет да има на раменима: усташа и крволок као и сваки други. Ми, богоми, не дадосмо, но писмо томе ко се пита и кажи све како је било, те црнога Винка, вазда му бог помогао, курталиши…
Извадише нас тако, мој брате, то ти је цијела истина, све је тако било, али неће Глишо. Неће и бог. Он, кукавац, био скренуо. Није што мало, но потпуно пресврнуо, неће жив из јаме. Џаба прича и убјеђивање, џаба га и ми зовемо. Утувио у главу да су то усташе и да ће нас све побити и нема силе да се привати конопа. Тек у зло доба је пристао, али чим га извадише, одвојише г од нас.
Наумили да нас воде у село, али се само нас три-четири опиремо на ноге. Остале ни с мјеста. Најпослије доведоше магарад те потоварише оне које нијесу могле ићи.
Смјестило нас у кућу Бошковића. Ту нас једна Ива, шокица, најприје окупа и опра, покој јој души по сто пута као и мојој мајци. Била то невјеста некога Марка Шибеника, али да нас је све родила не би тако око нас порадила.
Све нас пресвуче у некакве аљине чисте. Онда зареди да нас чешља и чисти мравињак ушију. Мене ишчешља, ишчешља, па ме пољуби у главу:
— Е, мирисна моја главо, ти ми једина немаш вашки…
Шта је то било, ја не знам, тек на мене вашке нијесу ишле. То је било некакво чудо божје. Ма, има бога и готово — нас је само некаква сила небеска спасила и ништа друго. Бог ћео да нас сачува за укор живима и срамоту злотвора — да се зна и памти како је било. Да није тако, грдна рано, зар би Стана претекла а била носећа, у осмом мјесецу, и доље у јами побацила мртво дијете. Или Прнџа и Шеверинуша. Исто биле носеће и послије се нормално породиле. То, душо моја, може само Бог и његова некаква велика сила која је јача од зла и поганства људскога на земљи…

*    *    *

Казивање Милице Ерцег, баш као и свих осталих преживјелих из јаме Равни долац и са других губилишта, које сам тада затекао живе, записао сам у љето 1990. године. Њено рвање са животом и страшним успоменама потрајало је још седам година, а на вјечни починак је кренула с непреболом на тешко рањеном срцу: умрла је  с великом неправдом што  правда и заслужена казна  никада није стигла оне који су је гурнули у тај пакао на Динари и на тако свиреп начин  уморили њеног јединца и још двјеста троје нејаких и недужних.

Захваљујући доброти аутора, пренесено из књиге:
Будо Симоновић: „Огњена Марија Ливањска“

 Књига је посвећена усташким покољима над Србима у Ливну и околини, односно у селима на рубу Ливањског поља, почињеним у прољеће и љето 1941. године, а поновљеним и у најновијим ратним сукобима на том подручју, посебно током 1992. и 1993. године. То је прича о 1587 жртава, претежно дјеце и нејачи, мучених и на најзверскији начин побијених на губилиштима у околини Ливна. О томе говоре преживјели са тих губилишта, посебно преживјели из неколико јама, чије је казивање својевремено инспирисало и Ивана Горана Ковачића да напише своју гласовиту поему „Јама“. О томе говоре не само Срби, жртве усташког геноцида, него и бројни иновјерци – Хрвати и Муслимани, часни и честити људи који у тим љутим временима, како 1941. тако и деведесетих година прошлог вијека, нису гледали ко се како крсти и шта је коме на глави. Књига је стога страшно свједочанство о злу, оптужба за сва времена, али и трајни документ о величајним примјерима добротворства и жртвовања човјека за човјека. Издавач књиге „Огњена Марија Ливањска“ (четврто допуњено и проширено издање) је компанија „Nidda Verlag GmbH“, односно „Вести“, најтиражнија дневна новина у дијаспори.
Биографски подаци о аутору:

Рођен у селу  Осреци – Манастир Морача, 15. октобра 1945. године. Завршио Филолошки факултет у Београду, групу за српскохрватски језик и југословенску књижевност. Три године потом радио као професор у гимназији „Слободан Принцип – Сељо у Сокоцу на Романији, а онда се посветио новинарству (почео у сарајевском „Ослобођењу“, затим у ТАНЈУГ-у, „Политици Експрес“, „Илустрованој Политици“, „Политици“ и сада у Франкфуртским „Вестима“).
До сада објављене књиге:
– „МИЈАТ И МОЈСИЈЕ“ (1988).
– „ДО СМРТИ И НАТРАГ“ (1988),
– „ОГЊЕНА МАРИЈА ЛИВАЊСКА“ (три издања од 1991. до 1997),
– „НЕДОХОДУ У ПОХОДЕ“ (1994),
– „ЗЕКО МАЛИ“ (три издања од 1997. до 2001),
– „ЖИВОТ НА СЕДАМ ЖИЦА“  (1998),
– „НИКАД КРАЈА ТАМНИЦАМА“ (2002),
– „ЗАДУЖБИНА ПАТРИЈАРХА И ВЕЗИРА“ (2006),
– „РИЈЕЧ СКУПЉА ОД ЖИВОТА“ (2006).
Приредио и зборник „125 ГОДИНА НОВИНАРСТВА И 50 ГОДИНА УДРУЖЕЊА НОВИНАРА ЦРНЕ ГОРЕ“ (1996. године).

*

Извор: Јадовно