Кањон реке Увац – најлепши меандри Србије

На југозападу Србије, између величанствене планине Златар, јужних огранака Златибора и зеленог Јавора час се змијолико увија модра река, час се разлива у велика блистава језера. То је Увац, познат по лепоти своје необичне долине од које застаје дах.

Некада моћан, вишевековна граница између Турске и Србије, омеђен шумама у којима су се некада давно крили хајдуци и пролазили збегови, данас је смирен и укроћен. Ова река јединствених обала извире у подножју планине Јадовник, у близини Сјенице, тачније на 560 метара надморске висине, испод мистериозног “крова Србије” Пештера.

И чим се разбашкари у свом кориту, тече лагано, простран кроз Сјеничку висораван, кроз густу траву испод јарког сунца.
А онда, чим се стопи са својом притоком Вапом, која и сама вијуга преко Пештера, његов ток се мења.

Наилазимо на прво акумулационо језеро – Увачко, или како га становници овог краја зову, Сјеничко.

Укљештено између Јавора и Златара, на висини од 985 метара, оно је одмах после Власинског највише у нашој земљи. Настало је потапањем кањона и преграђивањем реке 1979. године и изграђивањем бране Увац. Тако је потопљен усек ових необичних плавих вода, дубок и до 100 метара.

Од Растока, уз хидроелектрану Увац, сада укроћена река води право до остатака моста на Жвалама. Изнад плаве воде диже се само један лук, оно што је остало од некада витког тролуког моста. По ободима језера још се виде обриси старог царског пута, који је повезивао Дубровник и Цариград и чијом су калдрмом пролазили многи трговци са својим караванима. Некада чувен, стари турски средњовековни мост, грађен од фино тесаног камена, напуштен је у средњем веку и остављен ћудима моћног Увца. Крајем седамдесетих, када се ток реке преграђивао, конзервиран је и сачуван од даљег пропадања, а потом потопљен.

Ово је и место природног резервата белоглавог супа, угрожене врсте птица којих је пре 20 година остало само седам, али након оснивања Фонда за заштиту птица грабљивица 1994, спречено је њихово изумирање и данас их има око 300, што представља највећу колонију ових величанствених летача плаветног неба на Балкану.

Белоглави суп је одувек био симбол овог краја необичне лепоте. За њега се верује да може да предскаже олују, растера облаке и предосети лоше догађаје. Вековима је пратио стада и пастире и приказиван је уз словенског бога Велеса, заштитника сточара. Не чуди зато што се налазио на грбовима средњовековне српске властеле, па и владарске породице Немањића. Импозантног лета и распона крила чак 3 метра лети испод облака ношен топлим ветровима који га подижу у висине. Његов кликтај је неодвојив од лепоте кањона који као да је далеко од света у коме свакодневно проводимо дане. И прави је чистач природе јер није лешинар, каквим га многи сматрају. Он једе само угинуле животиње и на тај начин еколошки за природу чини много више од људи, који је загађују.

И таман кад га видите да крстари преко неба, знате да ће се језеро сузити и да ће река усећи свој невероватан ток. Некада давно направила га је речна ерозија и то тако што је корито било на већој висини него данас. Због убрзаних промена у рељефу оно се спуштало, али не довољно споро да би га вода исправила. Тако је Увац пробио свој пут кроз најмекше делове стена док су тврђи остали и формирали прелепе дубоке меандре.

Водени пут пружа невероватан осећај проласка кроз сужену обалу који кривуда и под углом од 270 степени. Свуда около су стрме литице високе и по 100 метара и све се стапа у камен, воду и високо парче неба. Оштре кривине којима као да нема краја изгледају као прави лавиринти и негде су толико уске да се једва може проћи чамцем. И свуда око воде је бели камен углачан и испран водом, а изнад сиви и црни врхови тек понегде прошарани растињем.

Па кад се обала расцепи, камен и крш са ретком обраслом травом и пашњацима и шумарцима у даљини дају преливе најлепших боја под блиставим плавим небом. А природа у свом сјају заблиста под падинама обраслим високим јасеном, црним грабом, а понегде уз обалу белим брезама. Изнад кањона надвисиле су се литице са чијих врхова се пружа најлепши поглед на нестварну лепоту такозваних “укљештених меандара” некада дивљег Увца, који као свака права планинска река упорно и марљиво дуби своју обалу, на неким местима дубоку чак и до 350 метара.

На почетку кањона је и велики висећи мост који једини допушта прелазак на другу обалу. Висина са које се надвија и светлуцава брза вода испод њега у измаглици чине човека попут птице па пожели да и сам има крила и вине се ка небу, у царство орлова и белоглавих супова.

Од видиковаца на обалама први који се издиже је је Девојачка стена, названа по легенди у којој се девојка бацила са ње у дубоки бездан због несрећне љубави. Усправна и стамена доминира пределом и својом тамном патином на ветровима и кишама шибаном камену остаје да стоји, тајанствена и ћутљива. Са ње се пружа величанствен поглед на дубоки кањон и вијугави Увац.

А доле у дну река и даље кривуда својим путем. На самој средини клисуре, на последњем рту кривудавих меандара искрсавају остаци старог утврђења – Јеринин град се поносно уздиже на литици. На заравњеном платоу изнад Увца су остаци некадашњих бедема који прате линију реке, па су у облику издужене елипсе. Један део се диже уз стене, а други се обрушава ка бездану и води. А изнад свега, пркосећи времену, стоји кула некадашњег града.

А испод њега, као два скривена ока, у крас су се завукле пећине. Једна је Ушачка, у коју се може ући чамцима, препуна канала, подземних двораца и пећинских украса, а друга Ледена, у коју се може и пешке. У њој кроз цео систем дворана повезаних стрмим понорским каналима налазе се велики бели стубови са плавичастим и црвенкастим нијансама, прелеп пећински накит, извори ледене воде и кости пећинских медведа старих и неколико десетина хиљада година. Занимљиво је да ове пећине имају два излаза, један у селу Лопиже, а други на супротном крају, баш овде, у долини Увца.

И таман кад река престане да кривуда и умири се, изнад ње се издиже брдо Молитва, са кога се пружа поглед од ког застаје дах. Усечене змијолике обале и река која у себи хвата одсјаје сунца у човеку буде страхопоштовање према природи и њеним чаробним моћима.

И Увац тече даље својом клисуром, обалама прекривеним столетним шумама препуним медведа, рисова и ретким билљкама, у загрљају са својом притоком Вељушницом.

И све је овде подређено природи и њеним законима. Само је човек изменио ток некада моћне реке и укротио је. Тако је настало следеће акумулационо језеро – Златарско, и то шездесетих година двадесетог века преграђивањем Увца код Кокиног Брода. Тада је настала и истоимена хидроелектрана, највећа земљана брана у Европи.

Између планина Златар, по чему је и добило име, и Муртенице једно је од најлепших у Србији. Његове модре светлуцаве воде напајају Увац, Вапа и Тисовица, али и небројено много извора и потока.

У овој оази мира и нетакнуте природе човек се највише осећа повезан са њом и учи да прима све њене благодети, али и да поштује њене законе. Између бистре воде, бујног зеленила и модрог неба, између кликтаја птица и мириса свежине свако осети да је прави спокој уз земљу и воду, онако како због брзог и напорног начина живота све више заборављамо. И бар накратко овде се само ужива крај обале и таласаве воде посуте јесењим пљуском црвеног и жутог лишћа, у мирису опорог и слатког дима нагорелих листова послаганих у гомиле, који је као мирис цвећа у пролеће, прави весник јесени.

И док лист пада са гране и тихо лепрша у знак опроштаја од живота и све их је више који плове по плавој води обасјаном сунчевом светлошћу, питамо се куда журимо и зашто не ослушкујемо више своје потребе и спокоје у спајању са природом.

А Увац тече даље. И опет је његова снага зауздана и прекинута, још једном, на Радоињском језеру, последњем акумулационом у његовом току.

Оно је настало је преграђивањем реке у последњем делу тока, ка њеном ушћу у Лим. И овде је водом испуњен читав кањон који меандрира између високих кршевитих обала.

Она се из језера спроводи тунелом и кроз две дугачке цеви доводи до снажних турбина хидроелектране Бистрица, а одатле отиче у Лим. Тиме је последњи пут у току измењен пут реке и њена вода после тога одлази до хидроелектране Потпећ.

Од села Радоиње Увац тече уском величанственом долином. Више га нико не омета у његовој лепоти и он се после дугог кривудања и спутавања моћне снаге на крају свог пута улива у Лим, а затим даље, спојен са његовим хладним водама у немирну Дрину.

Увац је река коју је човек много кротио и користио за своје потребе, да би олакшавао свој живот и у томе је успео. Неки сматрају да је стварање вештачких језера још више улепшало ову величанствену реку. Али, ипак, ма колико човек напредовао и наизглед управљао природом, она је увек корак испред њега. И никад не смемо да заборавимо да је она та која нас учи и у којој се крију сви одговори на наша питања.

Фото: галерија фотографија Б. Трајковски, М. Миловановић, Н. Алонић, В. Мијаиловић

*

Извор: Живети са природом