Ономад, о Светом Сави, на јутарњем богослужењу, док сам слушао читање о делима нашег Светитеља, обузео ме осећај исконске туге за временима прошлим, а затим ме преплавио осећај стида што живим у овој земљи греха и очајања. Што нисам данас на светом Косову, што нема више Патријарха Павла, што је Србија пре земља смрти него земља живота…
Само пар дана пре ове светосавске литургије, у Лозовику, код Велике Плане умрли су од глади и хладноће мајка и син, Ангелина и Живорад Туфегџић. Она је имала 80, а он 51. годину.(1) У Вучићевој Србији, на светлом европском путу, већ пет година живели су без струје, која им је искључена због неплаћања и без социјалне помоћи иако нису имали никаквих примања.
И, нажалост, за разлику од осталих „благодети“ којима нас је обасула Вучићева власт, њихова смрт није нешто што нам се догађа „први пут у новијој историји“. Прошле године, у Сурчину су пронађена тела Душана Бабића (80), његове супруге Милице (84) и њиховог сина Драгана (61), такође умрлих од последица глади и хладноће (2), а 2015. од глади су преминули Никола (67) и Спасена (68) Милобратовић (3). И тако можемо још уназад…
Од хладноће и глади се, браћо и сестре, не умире ни брзо, ни лако.Од глади не убија Бог, већ људи и друштво. И зато је смрт ових људи, а сигурно их има још, пре свега кривица српске државе, али и мрља на чистоти српске Цркве и грех на душама свих нас, верујућих православаца, који смо тог јутра световали Светог Саву и слушали о делима његовим.
Да ли је могуће да званичне социјалне установе и толике НВО које добијају донације за збрињавање, не одреагују на људе који, у 21. веку, пет година живе без струје? Да ли је могуће да нико не региструје старца и старицу који у тренутку смрти од глади оближњем дућану дугују 4.000 динара, и то само за хлеб? Где је Фондација Драгице Николић? Остане ли нешто од тих хаљина и ревија под старе дане? Где је напредна Европа? Где си Вулине? Објасни нам Вучићу, ти који све знаш и који кажеш да си паметан! …
Али, моја туга није била туга због државе, ни бахатих властодржаца наших. О њима већ знамо да према нама, свом народу, осећају презир, нетрпељивост и готово отворену мржњу. Довољно је погледати Вучићево лице док народу Светог Саве, Цара Лазара и Николе Тесле говори о лењости, кукавичлуку и незнању.
Моја туга била је, пре свега, бол Православља. Има ли наша Црква још увек своје „Црквене општине“? Да ли је парох Ангелине и Живорада знао како му живе верници? Да ли их је обилазио и сретао? Лозовик је исувише мало место да би неко могао бити заборављен.
Не тако давно, у време Патријарха Павла, док сам на Космету живео, скупљали смо прилоге у одећи храни и новцу, и по препоруци пароха наших добијали су их сиромашни становници наше или других црквених општина. Сећам се хране и одеће коју смо носили у село Самодрежа, где је Цар Лазар причестио војску, како би породица Милинчић, последња српска у селу, преживела када су главу куће Данила комшије шиптари убили јер је радио своје имање, а они му то забранили. И сећам се, сада упокојеног, полицајца Марка Милићевића, који је у униформи и наоружан са нама ишао како би до тамо безбедно стигли и вратили се, због чега је касније суспендован, јер била је 1982-га и време шиптарско.
Нисмо се бојали и нисмо жалили да дамо то што смо могли и имали, јер били смо православци у чијем срцу је живело милосрђе! МИЛОСРЂЕ! Као разлика између НАС и ЊИХ, као граница нашег и западног света, као главна мета напада лабораторија за промену свести новог светског поретка на српски народ, који предводи наша свеколика „елита“.
Немогуће да они који у Вучићевој Србији умиру од глади и хладноће немају комшије, родбину, кумове, пријатеље. Немогуће да немају Цркву, да немају НАС, ако желимо да будемо народ верујући и светосавски. А како да то будемо без МИЛОСРЂА према ближњем?
И зато, ако допустимо да нам узму милосрђе нестаће и нас. Осећао сам то у дубини своје душе, у сваком откуцају свог грешног срца, као бол греха свог и свог народа! Тог јутра… Јутра на Светог Саву…
И сузе које су ми потекле биле су бисери тог исконског бола, зов Милосрђу у душама нашим, СУЗЕ ПРАВОСЛАВЉА…!
