Осећање!…. Реците, каква је то тајна у мени: осећање? У ономе што ми називамо осећањем, Бог је сјединио, стопио и слио ко зна какве загонетке и ко зна каква тајанства…. Осећање! Диван и страшан дар. Њиме је рај – рај, и пакао – пакао; њиме је бол – бол, и блаженство – блаженство; њиме је туга – туга, и радост – радост; њиме је очајање – очајање, и усхићење – усхићење.
Логосност је првобитна одлика осћања. Одстраните њу из осећања, и оно се претвара у пакао. Јер, шта је пакао? – Осећања без Бога Логоса; осећање из кога је потиснут Бог. А рај? Осећање Бога, осећање прожето и испуњено Богом Логосом. Уствари: пакао је обезбожено, „чисто осећање“, а рај је ологошено, охристошено, обогочовечено осећање.
Бог Логос је постао човек, да би човеково осећање вратио првобитној логосности која је потиснута грехом. У очовеченом Богу Логосу наше се осећање враћа своме логосу, своме смислу, своме свемислу. Враћа се својој боголикости, христоликости и духоликости. Својом најинтимнијом тајном људско осећање ишчезава у понорним дубинама Тросунчаног Бога и Господа. А то значи: оно је потпуно и савршено само онда када се преобрази у богоосећање, у Христоосећање, у Духоосећање. бог Логос је и постао човек да ологоси људско осећање.. Враћајући се логосности, људско се осећање ослобађа греха, безумља, лудила, смрти. И тиме долази себи, својој прасуштини. Тада је самоосећање испуњено богоосећањем, христоосећањем.
Људско осећање је у правом смислу осећање једино Богом, Христом, то јест Богоосећањем, Христоосећањем. Без Бога Логоса оно луди, грчи се и умире у страстима, у греху, у бунилу, у бесмислу, у беснилу, у очајању, у себичности, у вечном постојању и никад не посталости. Увек постаје, а никад не постоји стварно, интегрално. Обезбожено, обезлогошено људско осећање увек умире, и никако не може да умре. То је онај евађелски црв који не умре, и огањ које се не гаси – пакао.
Преподобни Отац Јустин – ФИЛОСОФСКЕ УРВИНЕ (Манастир Ћелије, Београд, 1999.)
