Духовна чеда и постављеници митрополита Амфилохија, утркују се у екуменистичком унијаћењу Срба, са својом браћом у екуменизму – духовним чедима епископа Иринеја Буловића. У тој безбожној трци сви они су губитници у самом старту, јер се зарад земаљске власти и части одричу истините вере православне и прихватају попоцентричну и антихристову екуменистичку јерес. Међу њима и епископ славонски Јован Ћулибрк, ево једног извештаја о томе, датог од његове сабраће у екуменизму, римокатолика. – СРЕДИШЊЕ ЕКУМЕНСКО СЛАВЉЕ ПОЖЕШКЕ БИСКУПИЈЕ У НОВОЈ ГРАДИШКИ- ЕПИСКОП ЈОВАН ЗАМОЛИО ЗА ОПРОШТЕЊЕ

У склопу Свјетске молитвене осмине за јединство кршћана, која се ове године одвија под геслом »Помирење – љубав нас Кристова обузима«, у жупној цркви Безгрјешног Зачећа БДМ у Новој Градишки, 21. сијечња одржано је средишње екуменско славље Пожешке бискупије, које су предводили пожешки бискуп Антун Шкворчевић и славонски епископ Јован Ћулибрк. На почетку славља бискуп Антун је поздравио његову преосвећеност епископа Јована и његове пратиоце новоградишког пароха Огњена и ђакона Милана, затим канонике на челу с препоштом Ивицом Жуљевићем, свећенике Новоградишког деканата на челу с деканом Жељком Воларићем те све назочне вјернике. Споменувши климатску хладноћу која тренутачно влада, рекао је да нас далеко теже погађа она хладноћа људског срца рањеног злом, гријехом и слабошћу која је разлогом жалосне подјеле међу кршћанима, а која траје све до данас. Позвао је назочне да сабраним и вјерничким срцем вечерас буду молитељи за дар помирења међу кршћанима.
Након навијештених светих читања први је проговорио бискуп Антун. Истакнуо је да је »силно знаковито што смо вечерас заједно, јер свједочимо – и ми католици и браћа православни – да вјерујемо Богу и његову дјелу остварену у Исусу Кристу«. Истакнуо је да о том дјелу говори апостол Павао у навијештеном уломку из Друге посланице Коринћанима кад каже да је Бог у Исусу Кристу свијет са собом помирио, а да смо ми кршћани као Кристови посланици позвани помирити се с Богом и међусобно. Подсјетио је да постоји тешка чињеница подјела у нама самима, у нашим обитељима, међу народима и међу Исусовим црквама. »Што треба чинити пред тим подјелама?«, запитао је бискуп, одговоривши да си »увијек изнова требамо посвјешћивати како Бог није остао равнодушан пред тим стањем, него је у Сину своме Исусу Кристу подузео највећи потхват, утјеловљењем ушао у нашу људску стварност рањену злом и подјелама, да би нас помирио са собом и с нама самима«. А то је учинио, наставио је бискуп, тако што »није приповиједао о нашим злоћама, немоћима и поквареностима, него што је тим нашим стањима немоћи приступио својим најмоћнијим средством – љубављу и праштањем, једино кадрим излијечити оно што је подијељено и рањено«.
Устврдио је да управо о тој љубави говорио Исус у еванђеоској присподоби о милосрдном оцу који свом расипном сину након његова повратка није по реду изброји све злоће које је починио, него му је посвједочио да је очева љубав већа од његове злоће и на тај га начин излијечио од његове изгубљености. Такво очево понашање изазвало је огорчење код старијег сина који мрмља против Оца јер се не равна по правилу реципрочне праведности – око за око, зуб за зуб – по којем на зло треба одговорити злом, а не праштањем и љубављу како је учинио Отац. Бискуп је нагласио како је еванђелист Лука овај призор оставио недовршеним, позивајући нас да промислимо који смо ми од та два сина. Рекао је да би било погрешно оно промишљање у којем би католици старијег сина видјели у православнима, а православни у католицима, »јер можемо и ми католици и православни бити на неки начин овај млађи, али и старији син«. Старији син смо онда, устврдио је бискуп, »ако једни другима приступамо с таквим расположењем да сваки дан бројимо другима какво су нам све зло учинили«, јер се тиме заправо још више у њем утврђујемо, остајемо жртвама зла. Ваља нам повјеровати да нам Богу не жели сваки дан стављати пред очи наше злоће, него да нас он у Исусу Кристу жели помирити са собом и међусобно те се одважити једнако тако приступати ближњима. »Помирење на овим просторима између православних и католика може се озбиљније почети догађати онда кад једни другима приступамо с поштовањем и праштањем, увијек изнова подсјећајући једни друге да Бог не жели да иједан народ или појединац остане у немоћи зла, него да постане нови човјек«, рекао је бискуп, упитавши назочне што је тко од њих спреман данас у Хрватској и овдје у Новој Градишки живјети. »Уколико мислимо да смо ми католици Хрвати сада позвани Србима бројити како су зли, или ако су православни Срби опредијељени Хрватима наводити како су зли, грцат ћемо у мраку и немоћи и неће бити помирења«. Завршавајући хомилију позвао је назочне да моле »Исуса Криста да он снагом свога Духа уђе у ране наших подјела, излијечи их својим праштањем и милосрђем те нас оспособи да и ми можемо бити људи праштања и милосрђа«. Закључио је: »Нека је благословљено све оно што ће сваки поједини од вас учинити у том смислу, вјерујући Исусу Кристу, оном дјелу које је он остварио својом муком, смрћу и ускрснућем, и ићи с њиме заједно напријед, љубећи Бога и поштујући људе«.
Потом је наступио епископ Јован и подсјетио да еванђеоска присподоба о изгубљеном сину и милосрдном оцу спада у најљепше ријечи онога за кога псалмопојац каже да је »најљепши од људских синова«. Говорећи о Богу који води свој народ на темељу уломка из пророка Изаије који је навијештен у првом читању, епископ је проговорио о новом срцу и новом духу Божјег народа, којег је Бог некоћ давно извео из египатског ропства и 40 година својом свјетлошћу водио пустињом идући пред њим у лику муње и огња ноћу те ступа од облака дању. »Заиста куд нас то води Господ?«, запитао је епископ, и на темељу онога што нам Свето писмо говори о Абрахаму и Лоту, одговорио да нас Бог жели извести из Содоме и Гоморе – градова који су до дан данас симболи сваког зла, али под увјетом да се не окрећемо натраг, јер ће нас задесити судбина Лотове жене која је због непослуха тој Божјој нареди била претворена у ступ соли, који према предаји до данас ондје стоји. »Што је то урадила да се претворила у ступ соли?« Кажњена је тако тешком казном, устврдио је епископ, јер није била у стању оставити зло иза себе, него је погледала натраг у све оно зло које људи наносе једни другима, упозоривши да се и ми излажемо истој опасности кад год се осврћемо на »све оно крваво, проклето и несретно што смо ми људи у стању једни другима учинити«, и кад у живот не проводимо оно што у Оченашу молимо: »И опрости нам као што и ми опраштамо дужницима својим«. Епископ је наставио »Зато ни ја овдје нећу да говорим о конференцијама, декларацијама, о резолуцијама о опроштењу; ја сам овдје да молим за опроштај и да праштам, да са својом браћом хришћанима живим у славу Онога који је нама све опростио на крсту, и да запријечим и себи и свакоме другоме да гледам у Содому и Гомору, понављајући Христове ријечи да опростимо и молимо опроштај«, рекао је епископ Јован, наводећи ријечи којима је епископ Атанасије Јефтића описао сусрет милосрдног оца и изгубљеног сина: »Не зна се је ли то прво потрча син к оцу или то отац прво потрча к сину. У чину опроштаја нема тебе и мене, нема тко ће коме први да опрости, а тко ће први да тражи опроштење. Тако и ја овдје први за опроштај молим и опроштај дајем«, закључио је хомилију епископ Јован.
У наставку екуменског славља док су изрицане поједине накане молитве вјерника, дванаестеро младих запалило је свијеће на ускрсној свијећи. Након што су сви назочни заједено измолили Оченаш, бискуп Антун је рекао:
»Драга браћо и сестре! Пред нама гори ускрсна свијећа на којој су млади запалили своје свијеће; посвједочили нам како свијећа даје свјетло трошећи се и на тај начин побјеђује мрак. Потиче нас ово знаковито свјетло да се и ми одважимо бити такви, јер се Исусу Крист потрошио за нас, да би свјетла било, да би побиједио таму у нама. Пођимо и ми у свијет испуњени изнутра, у срцима, његовим свјетлом и побјеђујмо мрак особито ондје гдје су подјеле. Нека свјетло које носимо у свакодневни живот буде наше свједочанство опредјељења да вјерујемо Исусу Кристу и да желимо дјеловати као што је он дјеловао«.
На концу славља бискуп Антун је најприје »захвалио Богу што нас је потакнуо у срцима и покренуо да будемо дионицима овога молитвеног славља«. Потом је захвалио епископу Јовану за његову судјеловање на овом слављу, напосе за његову снажну еванђеоску ријеч и свједочанство о опраштању и милосрђу. Захвалио је епископовим пратитељима, свећеницима и свим назочним вјерницима те на све зазвао Божји благослов.

Извор: Пожешка бискупија