Јован Јовановић Змај: Свети Сава (ПОЕЗИЈА)

Јован Јовановић Змај

Свети Сава

Престо га је чек`о – он га није хтео,

он је нешто више духом заволео,

одазв`о се даљном лелеку и вриску,

па је загрлио будућност србинску.

Он се скромно сиђе с краљевских висина,

цвет жртвова плоду;

он неће да влада, он хоће да служи,

Богу и свом народу.

“ Веру ћу да крепим, православље ширим

кроз ту маглу сиву;

темељ ћу да градим, цркву ћу да зидам,

али цркву живу.“

И та нам је вера спасавала оце

од многих пропасти;

 та ће иста вера – о хвала ти, Саво! –

и унуке спасти.

Ал` та вера не сме да буде без вида,

зато Свети Саво још и школе зида.

 “ Има л` ока слепа, школа га отвара!

Шаљ`те децу нека од њих људе ствара!

Оно што нас јача на путу поштења,

оно што нас води ка брегу спасења,

оно што нам муку ублажава љуту,

 што нам не да клизнут на стрменом путу.

Оног светлог духа светле благовести,

што нас држе крепко на висини свести;

 оно што нас учи да трпит умемо,

оно што нас диже да напредујемо,

што нам даје души, уму, срцу здравље:

то је српска школа, то је православље!“

То је Сава знао и пример нам дао,

срећу нам је хтео, њојзи нас повео,

 одазвао се даљном лелеку и вриску,

па је загрлио будућност србинску.

Круну није хтео, није хтео славу,

али круна сама дође му на главу.

Он се хтео сићи свом народу ближе,

он се хтео спустит, – а тиме се диже,

дух нас његов купи сред Божијег храма,

дух је његов звезда над нашим школама.

Савино су тело Турци сагорели

 и његов су пеп`о на ветар изнели,

и где год је трунка пепела му пала,

ту је нова љубав к роду засијала.

 Данас цело Српство његов спомен слави:

“ Ускликнимо с љубављу светитељу Сави!“