РЕПОРТАЖА, МЕДЕНИЦА: Када је Србија одбила да умре у Ваљеву

У овој згради је почело све. У некадашњој Окружној болници живела је смрт и умирао живот те проклете зиме када је наша славна војска умарширала у град и у њему затекла ужаш…

Ваљево данас ни налик граду с почетка зиме 1914. када је војвода Живојин Мишић тријумфално ујахао у град након Колубарске битке, а опет по свему налик – славан и добрано заборављен у својој слави! Град страдалника и страдалих, варош можда и најпрећутанијег дела историје коју је појела управо историја…

– У овој згради је почело све. У некадашњој Окружној болници, данас Историјском архиву Ваљева, жалосно и срамотно самотној кући у којој је живела смрт и умирао живот те проклете зиме када је наша славна војска умарширала у град и у њему затекла ужаш, мада је и то преблага реч… – с улаза у град, на ехо од зграде старе железничке станице, једнако заборављене и једнако славне, у хладовини платана и интересовања за дане страдалништва стојимо с Владом Арсићем, књижевником, ходочасником кроз бездане прећутаног или премало казаног, аутором књиге “Кад звона занеме”. Она је најречитији споменик чије корице чувају причу о данима страдања и епидемији пегавог тифуса који је за свега неколико месеци мира узео већи данак од минуле три офанзиве аустроугарске војске.

За Аустроугарима су у граду остале хиљаде њихових рањеника и стотине мртвих бораца. Град је личио на касабу коју је похарала куга, коју су појеле пошасти, на стратиште у којем су једва живи тумарали међу мртвима, а мртви “живели” градом који је нестајао у самртном ропцу… Хладан, језиво хладан уски ходник некадашње болнице. Тек нешто светла што се пробије кроз крошње и ниске прозоре и иста, баш иста двокрилна дрвена врата хируршког оделења са злокобном таблом окаченом о њих “Пажња, тифус!”

– Највећа “мана” ђенерала Мишића била је његова људскост! Не слутећи какве ће последице имати по читаву Србију, на питање шта чинити са аустроугарским рањеницима без оклевање је, помало љутито што неко то уопште и пита, одговорио: “Исто ћете их третирати као и наше, без икакве разлике”… – тако је и било, сведочи наш водич о агонији Првог светског рата, једнакој албанској голготи. Јунак славних битака нехотице је, вођен срцем и људскошћу, постао виновник трагедије која је однела 150.000 душа широм Србије…

Чувену сликарку Надежду Петровић тифус је покосио као болничарку а њено тело до тридесетих година прошлог века почивало у једној од заједничких гробница више Ваљева…

Пегави тифус ширио се брже од гласа о њему, а носиоци су били управо аустроугарски војници и стотине лешева које су њихове трупе оставиле за собом у повлачењу! Прича о чувеној Ваљевској болници заправо није прича о овој згради већ читавом граду, дословно, јер ово здање је већ после првих неколико дана било премало за…- стајемо пред оним вратима која је и данас тешко прекорачити! Онима пред којима су у мрачном, узаном ходнику лежала тела 400 људи на издисају, пред болницом још три пута толико, по граду још десет пута толико, по Србији…

У граду који није бројао ни 8.000 душа са војском су стигли и збегови, улицама је тумарало, подаци говоре, чак 100.000 душа тражећи мир а нашавши… – смрт! Најстрашнију могућу, у агонији, боловима, бунилу, јауку којим је месецима одзвањало Ваљево…

Свака зграда, буквално, било породична кућа, кафана, дућан, шта год, претворена је у болницу, а свака улица у “чекаоницу” с обзиром на то да се епидемија ширила том брзином да је за свега пет месеци у самом Ваљеву умрло више од 10.000 људи, док је свет немо гледао на страдање народа који се налазио дословно пред нестанком и ћутао на вапаје да пошаље помоћ… Шетамо истим оним улицама којима су по сведочењу великог Арчибалда Рајса текле реке крви, мокраће, фекалија и затроване воде!

Данас ни по чему налик, али рекосмо, по свему налик данима када је читав био болница, тачније хумка…

– Да, у једном тренутку више није било места по околним брдима за појединачно сахрањивање, па су умрле сахрањивали у масовним гробницама, а колико је смрт била бржа од људи сведочи и податак да је и масовних гробница било премало, па се на другом делу града, где се данас налази Градско гробље, почело са укопавањем у нове масовне гробнице… – баш као што Арсић каже: смрт је била далеко бржа од људи, а људи све мање! Они који су копали јаме већ сутрадан су полагани у њих…

Ево још речитије чињенице колико се умирало и каква је агонија владала: власт је по први пут забранила да звоне црквена звона јер у супротном шест месеци не би престајала са звоњавом за умрлима!

Тад и још само једном у историји српска власт је учинила нешто тако, заборавивши притом да пре свега град прогласи карантинском зоном и потпуно га затвори, што је допринело да се епидемија прошири читавом Србијом… Не да звона нису звонила, већ више да скоро није било никога ко би се побринуо за оболеле: од 26 лекара колико их је било у Ваљеву свега пет их је преживело голготу.

Морају се поменути неправедно заборављени хероји смрти: доктор Селимир Ђорђевић, доктор Павле Војтех, доктор Семјуел Кук, докторка Драгиња Бабић, прва српска лекарка која је одбила понуде најпрестижнијих светских клиника да ради код њих и на први глас о страдању Србља похрлила из Берлина назад у отаџбину да помогне и нажалост остане заувек у њој, у некој од масовних гробница. Баш као и чувена Надежда Петровић, коју је тифус покосио као болничарку и чије је тело до тридесетих година минулог века почивало у једној од заједничких гробница више Ваљева… Можда баш на месту где стојима, пред каменим крстом као јединим белегом да је под тихим и мирним ливадама почивало хиљаде и хиљаде људи, чије су остатке неки нови ослободиоци, неког новог рата, прекопали зарад меморијалног центра својој револуцији.

Нису покопали ни делић јер за великих киша, кад земља омекша и попусти извире кости ко снопље… Једва у шикари нађосмо споменик, једини, заборављен у трњу, баш као и прича о ваљевској болници-граду који је био и стационар и гроб…

Доласком чувеног швајцарског епидемиолога доктора Лудвига Хиршвел који је фебруара 1915. дошао у Србију и британске војно-лекарске мисије на чијем се челу налазио доктор Вилијем Хантер, епидемија је најпре стављена под контролу, а већ маја месеца, за свега две недеље сузбијена када се схватило да су беле ваши преносници вируса и да је чувеним “српским буретом” за дезинфекцију добијена битка против пегавог тифуса и реалне могућности да Србија изгуби битку против далеко подмуклијег непријатеља од оног на фронту… Свака стопа коју газимо или је хумка или је место вапаја очајника или “чекаоница” умирућих.

Пролеће 1915. донело је смирај, олакшање и крај муке за којом су следиле нове, али испричане, опеване и ожаљене!

Од епидемије тифуса, страдања 150.000 људи, граду који је постао болница, гроб, јама, страшнија је тишина која је деценијама прекривала причу о херојству неколицине лекара, људи који су помагали умирућима знајући да сутра њима неће имати ко да помогне, тихим падинама под којима још почивају незнани хероји знаних битака пали на фронту заборава сопственог народа!

Слово о Ваљеву зиме 1914. није тек слово о пошасти и звонима која нису звонила, већ херојству града који је умирао да би Србија живела!

Васкрсао је, баш као и Србија четири године доцније, али до већ далеке приче Добрице Ћосића “Време смрти” и потоњег споменика који је Влада Арсић корицама своје књиге подигао – Ваљево је живело своју славу заборављено понајвише у њој!

И зато, крочите ли у Ваљево застаните барем на секунда и поклоните се у тишини, где год, јер ово су те исте улице којима су текле реке крви, мокраће, затроване воде и фекалија, ово су ти исти ходници зграда који су одјекивали јауцима, ово су та иста звона која нису звонила јер ништа се осим њих не би чуло Србијом…

Ово су потомци тих истих људи који су држали нема опела над преораним брдима, не знајући хоће ли већ сутра имати ко да застане над њима и ожали њих..? Ово је, колико год парадоксално звучало, трагично-славна прича о Србији која је одбила да умре, иако је смрт била бржа од живота…

*

Извор: Експрес