Човек Христове вере живи осећањем и сазнањем да је сваки човек бесмртно и вечно биће, стога не може бити предмет ничије експлоатације и тираније. Осећање бесмртности долази од осећања Бога, а осећање Бога не трпи грех већ га изгони из човека, јер грех производи смрт. Од метафизике безусловно зависи и етика: ако је осећање Бога живо у човеку, живо је са њим и осећање бесмртности, које се немилосрдно бори са свим оним што усмрћује човека, а то је грех, сваки грех и свако зло.
Загледајте се у основне принципе европског хуманистичког прогреса, у његову метафизику. Зар не видите да хуманистичка култура систематски затупљује у човеку осећање бесмртности док га сасвим не затупи, те човек европске културе одлучно тврди: човек сам и само човек? А када се ово тврђење преведе на мало простији језик, оно гласи: тело сам и само тело, земља сам и само земља. И у једном и у другом случају европски човек тврди једно: смртан сам и само смртан. Тако је хуманистичком Европом завладала девиза: човек је смртно биће. То је формула хуманистичког човека, и суштина његовог прогреса.
Најпре несвесно, а потом системтски свесно и намерно, у европског човека је и кроз науку, и кроз философију,и кроз културу убризгавано сазнање да је човек – смртан са без остатка. То се сазнање поступно уобличило у убеђење које гласи: смрт је неопходност. Смрт – неопходност! Има ли већег ужаса, и увреде и подсмеха: највећи непријатељ човеку – неопходан је човеку! Реците, има ли ту логике, макар најмање, макар детињске, макар инсекатске? Да није европски човек, дављен и млевен у воденици смрти, изгубио и последњу трунку разума, и почео да бунца?
Опустошен је хуманистички човек, страхотно опустеншен, јер је из њега протерано сазнање и осећање личне бесмртности. А без осећања личне бесмртности, зар је човек – потпун човек? Или боље: зар је је човек – уопште човек?… О, сужен је европски човек, феноменално сужен, и опатуљен, и осакаћен, и смањен и сведен на разломак и одломак човека, јер је из њега истерано свако осећање бескрајности и бесконачности. А без беконачности, може ли човек уопште постојати? И ако може постојати, има ли смисла његово постојање? Зар без тог осћеања бесконачности није он – мртва ствар међу стварима, и пролазна животиње међу животињама?
Нека ми буде допуштен парадокс: ја држим да су понеке животиње бескрајније у својим осећањим и бесмртније у својим жељама од човека европског хуманистичког прогреса. Смежуран је, закржљао је, спарушен је, овештаствен је хуманистички човек, те је потпуно у праву, у метафизичком праву што је устима својх философа објавио да је постао од мајмуна. Изједначен са животињама по пореклу, зашто да не изједначи себе са њима и у моралу? Припадајући животињам и звероваима по метафизичкој суштини свога бића, он им припада и по моралу.
Зар се грех и злочин све више и више не сматрају у модерном хуманистичком судском правосуђу за неминовност социјалне средине, за непоходност природе? Пошто у човеку нема ничег бесмртног и вечног, то је сва етика, на крају крајева, сведена на нагонске прохтеве. И хуманистички човек, доследан својој логици, изједначио се у етици са својим прецима: мајмунима и зверовима, и у његовом животу завладао је принцип: хомо хомини лупус. Друкчије није ни могло бити, јер се само на осећању човекове бесмртности може заснивати виши и бољи морал од животињског. Ако нема бесмртности и вечног живота, онда – да једемо и пијемо, јер ћемо сутра умрети (ср. 1 Кор. 15,33)
Јустин Поповић – Философске урвине (Манастир Ћелије, 1999.)
