“Завера папизма против хришћанства” и на српском језику

zavera papizmaНеколико дана уочи Видовдана 2012. године, угледало је светлост дана и српско издање књиге Издаја у Ватикану или завера папа против хришћанства, научног сарадника МГИМО и сарадника Фонда Стратешке Културе, Олге Николајевне Четверикове. Српско издање књиге изашло је под насловом “Завера папизма против хришћанства”, у издању Свете Русије.

Српско издање ове књиге посвећено је великану српске националне мисли Предрагу Драгићу Кијуку, који је и иницирао рад на превођењу ове књиге. И то није случајно. Био сам већ завршио превод књиге Олге Четверикове, када ми је у руке доспела постхумно издата књига Предрага Драгића Кијука – “Хришћанство без Христа”.[1] На српском језику је о Ватикану написано читаво море разноврсне литературе, од светоотачке литературе, до историјске грађе и богословско-филозофских дела световних лица. Намеће се питање – због чега је онда била потребна још једна књига на ту тему? Свакако да свака оцена са собом носи одређену дозу субјективности, али бих се усудио рећи да у том мору литературе о Ватикану на српском језику (написане од стране световних лица), ова књига заузима веома значајно место. По озбиљности приступа теми и по садржајности, по духовности и истовремено и научности и документованости њиховој, могли би из тог обиља литературе издвојити три књиге. То су књиге “Црква је једна”, великог руског славјанофила Алексеја Хомјакова, затим поменуто дело Предрага Драгића Кијука “Хришћанство без Христа” и књига Олге Четверикове “Завера папизма против хришћанства”.

Танана нит која спаја Хомјакова, Кијука и Четверикову, јесте њихов научни приступ теми, уочљивост њиховог енциклопедијског знања и широког образовања, као и њихова православна оцрковљеност. И то је она со која спречава да погача обљутави, то је она нит која их издваја од огромне већине других световних критичара Ватикана. Они су успели да сачувају апсолутно независну научну позицију а да истовремено, да тако кажемо, научно докажу изопштавање целог Истока од стране Запада, то јест духовно братоубиство[2] како би рекао Хомјаков, да докажу да је историја Ватикана у ствари историја у име Христа – против Христа[3], како би рекао Кијук или да документовано докажу претварање Ватикана у марионету финансијских корпорација[4], како је навела у књизи “Завера папизма против хришћанства” Олга Николајевна Четверикова.

У поговору за српско издање књиге Олге Четверикове, каже се да “…књига представља документовану повест о прерастању Римокатоличке Цркве у државу, повест о прерастању сакралне институције у чисто световну, повест о трансформацији Ватикана у политичког џина и духовног кепеца”.

У светлу више него узнемирујућих “братимљења” и “сестримљења” појединих српских (и не само српских) архијереја са “црквом” у којој је могућа и беатификација “надбискупа геноцида” Алојзија Степинца, ова књига представља више него користан приручник сваком српском благочестивом православном вернику, како мирјанину, тако и благочестивом свештенику, монаху и владици. Посебно интересантан део књиге за српског читаоца, представља документована повест о зближавању Рима и Фанара. У светлу тог зближавања, јаснија постаје чудовишна одлука Фанара о признавању Естонске Православне Цркве на канонској територији РПЦ.

Књига има укупно 17 поглавља и свака тема је интересантна на свој начин. Поред поменутог поглавља о зближавању Ватикана са Фанарима, посебно су обрађени “лик и дело” двојице последњих римских понтифика, Јована Павла IIи Бенедикта XVI, као и зближавање Ватикана са Вашингтоном. Осветљена је и улога “Опус Деи” унутар “Свете столице”, осветљени су правци нове стратегије Ватикана у “продору на Исток”, осветљена је христоборачка “нова Јеванђелизација”  и спекулативна “финансијска етика” Римокатолицизма, као и многе друге теме.

Посебно је обрађена и тема зближавања Ватикана са разноразним тајним друштвима, поготово после Другог Ватиканског концила, која су довела до практично подударних циљева данашњих тајних светских центара моћи и Ватикана. Читајући ову књигу и нехотице се човек сети великог руског генија Достојевског, који кроз уста кнеза Мишкина каже да ће Римски папа припремити крунисање антихриста. Светска закулиса и Ватикан, заједничким напорима поплочавају пут за зацарење сина погибли – мисао је која се и нехотице намеће када се прочита ова књига.

Ватикан као духовни стожер западне (анти)цивилизације, успео је да за десетак векова од свог отпадија од Једне Свете Саборне и Апостолске Цркве, толико инструментализује западног човека у сфери духовне спознаје, да савремени западни човек почиње све више да личи на зомбирано биће, а не на одухотвореног човека као икону Божију, какав јесте и данас припадник  и поштовалац Православне цивилизације. Експанзионизам папоцентризма је данас озбиљна претња, више не само опстанку Православља, него и опстанку читавог човечанства. И то више него очигледно показује све веће претварање Цариградског Патријарха у “Источног папу”. По матрици Другог ватиканског концила, протежирају се и остварују све опасније реформаторско-унијатске новотарије у практично свим помесним Православним Црквама, а резултат свих тих новотарија није ништа друго него – дехристијанизација хришћанства. Папизам представља и једну врсту тоталитарне идеологије, коју, на жалост, прихвата све више православних архијереја, пастира који се потпуно отуђују од свог стада. Тако смо дошли до жалосне слике, до скора незамисливе у Православљу, да полиција чува поједине православне архијереје од православних верника.

Због свега овога, књига Олге Четверикове заиста представља једно значајно сведочанство православном човеку, о томе како су се уз “хришћанство без Христа”, западни хришћани претворили у просвећене варваре. Обојене револуције и крволочна агресивност западних сила, сведоче да се западна (анти)цивилизација данас налази пред потпуним сумраком, а антидуховност латинске јереси све јаче се осећа у понашању православне екуменистичке јерархије. Реке крви Јасеновачких мученика, пострадалих од хрватског клеронацизма потпириваног из Ватикана, обавезују нас да се свакодневно боримо против ове духовне пошасти и да зидамо брану да би зауставили ту погубну стихију. Било ми је задовољство радити на преводу књиге коју је препоручио покојни Кијук, а уколико њено штампање допринесе заустављању те стихије, тим веће ће бити и моје задовољство.

За Фонд Стратешке Културе, преводилац књиге:

Ранко Гојковић

 



[1] Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа”, издавач Рашка школа – Београд, 2012. године.

[2] Алексеј Хомјаков – “Црква је једна” –ZEPTERBOOKWORLD, Београд 1999. г. стр. 70

[3] Предраг Драгић Кијук – “Хришћанство без Христа” – Рашка школа, Београд 2012,  стр. 37

[4] Олга Николајевна Четверикова – Завера папизма против хришћанства” – Света Русија, Београд 2012, стр. 238