Свети Владика Николај: Недеља по Богојављењу

ЈЕВАНЂЕЉЕ О ПОБЕДИ НАД ИСКУШЕЊИМА

Матеј, 4, 1-11. Зач. 7.

Нема ниједне заповести Божје, о коју се људи нису огрешили, нити има иједне једине, коју су људи испунили без јадања и роптања. А нема опет ниједне заповести Божје, о коју се Господ Исус огрешио, нити има иједне, коју Он није испунио без јадања и роптања. Све што је имао да у Свом земаљском животу прође, учини и претрпи, Он је прошао, учинио и претрпео у потпуном смирењу и послушности према Оцу Свом небесном. Само да би нас научио смирењу и послушности! Само да би нас охрабрио на истрајност! Само да би нама показао, да све, што је заповеђено од неба, и могуће је и потребно је испунити под свевидећим надзором и руководством живога Бога. Људи се вајкају на сиромаштину и на незнатност свога порекла, и ако су сви људи у крајњој линији царског порекла, од Цара Бога. А Он, јединородни и вазљубљени Син Божји, није се никад вајкао због тога, што се родио у овчарској пећини, и што није имао где главу Своју поклонити.Људи проклињу непријатеље своје, и ако је најчешће њихов грех створио им непријатеља од суседа. А Он, безгрешно јагње Божје, морао је као младенац на мајчиним грудима бежати у далеку земљу испред крвавога ножа Иродова. Па ипак Он није проклињао Своје непријатеље.

Људи се бунтују против власти и закона чак и онда кад им је мука од самих себе. А Он, Законодавац васионе, покоравао се властима и законима дајући ћесарово ћесару.

Људима је тежак пост, мада и кад им се дозвољава јести и у најпосније дане хлеб и зелен, и мада је пост неопходан за очишћење ума и савести. А Он, Пречисти, који није имао од чега да се чисти, драговољно је налагао на Себе пост од четрдесет дана, пост без хлеба, без зелени, без воде.

Људима је мучна молитва, и у храму и у самоћи, и ако је молитва лествица, која уздиже човека из прашине и животињства ка Богу. А Он, који је телом стајао са другим људима на дну лествице живота а духом непрекидно на врху, радосно је ходио у храм на молитву и проводио је целе ноћи у самоћи на молитви.

Људи неће без гунђања да испуне ни најмању титлу из закона Божјега, и ако је тај закон дат ради њихова сопственог спасења. А Он, Спаситељ света, који није имао од чега Себе да спасава, послушно је испунио и најтеже заповести из закона Божјега, и смирено принео Себе на жртву за људе само зато што је знао, да је то воља Оца Небесног и да је то нужно ради спасења људи.

Адам и Ева, у преобиљу рајском и у ситости свих божанских блага и сладости, не могоше одолети једном мајушном искушењу демонском и оставити недирнуто забрањено дрво. А Он, у пустињи и самоћи, гладан и жедан, без хлеба и воде, без пријатеља и помоћника, одупро се највећим искушењима, која само нечисти сатана може измислити.

Како су величанствени, и трагично величанствени, сви догађаји у Христовом животу! Као планине, о чије подножје море немоћно бије, и чије врхове узалуд човечје око тражи. Многи читаоци Светога писма мисле, да се најглавнија наука Христова садржи у Његовој Проповеди на Гори. Међутим има пуно догађаја у Христовом животу, који по својој поучности стоје наравно са Проповеди на Гори. Тешко је рећи, шта је код Христа главно, а шта споредно. Сигурно је, да нема код Њега ничега споредног. И сигурно се не може рећи, да Његова наука, исказана речима, представља нешто главније, од Његове науке, показане делима и догађајима. Шта више, пре би се могло рећи, да дела Христова и догађаји из Његова живота код већине верних остављају дубљи утисак и изазивају јача осећања, него ли Његова наука исказана речима. Као год што би већи утисак на људе учинио лекар, који би ћутке отворио очи слепоме, него ли онај, који би речима објашњавао, како се слепцима даје вид. Но с друге стране, узвишена и дивовска дела и догађаји из живота Божанског Јунака остали би као тајанствене и безимене громаде планинске, да нису добили израза, објашњења и путеводства у науци исказаној речима Божанског Учитеља. Размишљајући о једном и о другом човек мора са дубоким страхопоштовањем и смирењем рећи: обоје је неисказано велико, и: једно од другог не може се одвојити, као што се не може одвојити исток од запада. Јер шта би нам помогле Христове речи: молите се непрестано – да Он сам није дао очигледан пример у непрестаној молитви? Или, с друге стране, како би ми могли разумети и искористити Његов пример дуготрајног поста, да нам Он није објаснио потребу и спасоносност поста? Исто тако допуњују се Његова дела милосрђа и Његова наука о милосрђу; Његова борба са Сатаном и Његова наука о стражењу над својом душом и одолевању искушењима; и све остало, речено и учињено. Његова дела хармонирају са Његовим речима као здраво тело са здравом душом. Гле, Он је и дошао на земљу не само да Своју душу оваплоти у тело, него и да сваку Своју реч оваплоти, – да сваку Своју узвишену реч обуче у узвишено тело видљивог дела или видљивог догађаја.

Погледајмо сад, како Господ оваплоћава у једно величанствено тело дела и догађаја Своје речи о посту, стражењу и одолевању искушењима. После крштења на Јордану Он одлази на превелики подвиг поста, стражења и борбе са Сатаном.

Тада Исуса одведе Дух у пустињу, да Га ђаво куша. Зашто баш одмах после крштења? Да покаже нама, да смо и ми после крштења изложени искушењима, и то све до саме смрти телесне. Крштењем смо очишћени и наоружани Божјом силом, па послани у борбу. Као што вели премудри Златоуст: „ти ниси примио оружје да седиш, но да се бориш“. Крштењем смо постали слични Адаму у Рају. Зашто нас ставља Бог пред искушења, питамо се још једном? Прво зато, да покаже нашу слободу. Бог нас је кроз крштење наоружао Својом силом, и наоружане пустио да бирамо: да ли то оружје да окренемо против ђавола или против Бога. Друго зато, да се, ако паднемо, обелодани грех Адамов и оправда Божји поступак изгнања Адама из Раја у долину плача, и да се, ако победимо, обелодани моћ Божје силе у нама. Јер Ново Стварање има нову силу, нови Рај, новог човека, нову победу и славу, али и – понован пад.

Зашто Свети Дух одведе Христа на искушење? Да се покаже, да је Христос намерно, а не случајно, стављен на искушења. Адама Бог није намерно довео пред Сатану, да га овај куша, а са Христом је то Бог учинио намерно. Да се покаже тиме да је Адам, при бољим околностима, подлегао искушењу, а да је Христос при тежим околностима, победио искушење. То исто се показује још и тиме, што је Адамов пад био у Рају, а Христова победа на земљи, у долини плача и изгнанства, у пустињи. Јер се каже да Дух одведе Исуса у пустињу.

У пустињи је Христос постио четрдесет дана и четрдесет ноћи. Какав страховит призор! Докле грешници, ради којих је и сишао Христос на земљу, ваљају се у пресићености и препијености од земаљских сласти, дотле Он, пријатељ грешника, стоји у пустињи на осамљеној и плачној молитви дан и ноћ, не узимајући у Своја уста ни хлеба ни воде дан и ноћ, кроз читавих четрдесет дана и ноћи. Господ то чини, да тиме покаже неизмерну љубав Своју према човечанству, кога Он Својим постом чисти и Својим примером учи; и да тиме покаже Своју неодољиву нераскидљиву привезаност ка Своме Оцу небеском и послушност према Њему. Гле, све што људи кажу да не могу, Он може; и све што људи раде невољно и са роптањем, Он ради послушно и ревносно. Он је испунио све оно што се избрани народ правио да не може испунити. Народ избрани био је у богатом Египту и при богатству падао је и од Бога отпадао. И Он је био у Египту, но остао је нетакнут египатском тамом слично Јосифу. Народ избрани био је у пустињи четрдесет година, и ту је падао и од Бога отпадао, и ако га је Бог Својом руком водио и маном небеском хранио. А Он је провео четрдесет дана и четрдесет ноћи у пустињи без јела и пића, са непромењеним смирењем и послушношћу према Богу. Најзад народ избрани ушавши у земљу обећану падао је и отпадао од Бога, и ако га је Бог непрестано опомињао кроз закон и пророке. А Он у земљи обећаној, када је већ од неких био признат за Господа Месију, остао је веран, смирен и послушан према оцу небеском.

После четрдесет дана непрекидног бдења, поста и молитве, Господ Исус огладне. И тада приступи Њему кушач и поче Га кушати.

Прво кушање управља кушач на тело, на изгладнело тело Спаситеља, зато Му рече: ако си Син Божји реци, да камење ово хлебови постану. А зашто ђаво не претвори камен у хлеб, и не понуди Исусу? Гле, то би било јаче искушење за гладна човека – да види и омирише пред собом топао хлеб. Зашто, дакле, ђаво прво то не учини, па онда не поднесе готов хлеб огладнелом Исусу? Сасвим прост разлог: зато што не може. У немоћи својој он тражи, да сам Исус створи њему средство за кушање. Бог је творац камена, Бог је творац и хлеба. У самој ствари Бог и производи хлеб из камена, то јест из земље. Чудо претварања камена у хлеб, дакле, Бог врши сваки дан, као што сваки дан Он врши чудо претварања хлеба у крв. Но то само Бог може и нико други. То је могао Исус учинити и без ичијег предлога, само да је хтео. Јер не пости онај ко нема и не може да има, па не једе; него онај пости, ко има и може да има, па ипак не једе. Очигледно је још из речи ђавола и то, да он жели да се наруга Богу; као да хоће да каже: ето ти Божје моћи и Божјег човекољубља! Каменита и очајна пустиња на све стране. Нигде хлеба за гладна човека. Бог створио човека и ставио га у бесхлебну пустињу да се глађу мучи и од глади умире. Где је ту моћ, где љубав, где милосрђе Божје? Зато, ето ти, ако си у истини неки Син Божји и ако можеш, претвори ово Божје камење у хлеб, па једи. Ако ли ти ту моћ Бог није дао, онда зашто се држиш Бога? Хајде са мном против Бога! – Авај, овакво шаптање и внушење успева код многих маловерних! („Никад не треба веровати ђаволу, чак ни у том случају, када он саветује и нешто корисно и неопходно, јер он мами корисним и завршује злим; не треба испуњавати вољу демона ни због глади нити због друге неке нужде, но треба прибегавати Богу“ Зигабен).

Но на овакву богохулну злобу и пакост Христос мирно даје такав одговор, какав може до краја света служити као поука и укор изелицама овога света: писано је, рече, не живи човек о самом хлебу но о свакој речи, која излази из уста Божјих. Теже је створити него нахранити. А Бог је речју Својом створио све што постоји, речју Својом Он може и хранити сва Своја створења. Чиме се другим и хране небеске силе и воинства ако не животворном речју Божјом? Ми смо пали на храну од прашине онда када смо се удаљили од речи Божје; па ипак живот, који нам долази кроз прашину, не долази од прашине него од речи Божје. Реч ме твоја оживљава, говори Псалмопевац. Како су слатке језику мојему речи твоје, слађе од меда устима мојим! Нигде није речено у Светом писму, да је у хлебу од прашине живот и светлост, а речено је, да је у речи Божјој живот и светлост (Јов. 1, 4). Сав је живот у Богу, и ван Бога нема живота. Све остало: и храна и вода и ваздух и светлост нису живот ни извор живота, но сами канали живота. И то су речи Божје, обучене у густо и чулно одело ради нас телесних створења.

Безгрешни ангели не потребују никакве канале, него се непосредно хране животом од животворне речи Божје. А ми то можемо, јер смо онемоћани и раслабљени грехом. Ми не би могли поднети чисту и голу реч Божју, Јер би то била сувише јака храна за нас. Јер је реч Божја, по учењу апостола, жива, и јака, и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази тја до растављања душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима (Јевр. 4, 12). Тако је силна и моћна и сита гола реч Божја. И да је Христос, као пуна Реч Божја, дошао на земљу необучен у густо и чулно тело материје, ко би Га могао поднети? Осећајући ову свемоћну силу Христа као Речи Божје, пророк Малахије у страху говори: ево, доћи ће Господ, али ко ће поднети дан доласка Његова? И ко ће се одржати, кад се покаже? Јер је Он као огањ ливчев и као мило бељарско (Малах. 3, 1-2).

Сам је Христос та реч Божја и тај хлеб животни, од кога сваки хлеб хранљиви и добија животну силу и хранљивост. Нашто ће Њему, да од камења прави хлеб? Он је огладнео не зато што је морао огладнети, но зато што је хтео огладнети, јер се примио драговољно, да испуни сваки закон. То није била случајна глад обичног смртног човека, но глад Бесмртника, који ће својом победом над ђаволом и својом поуком ситити поколења до конца света.

Друго кушање управља кушач на ум. Тада га одведе ђаво у свети град и постави га наврх храма, па му рече: ако си Син Божји, скочи доле, јер у Писму стоји, да ће ангелима Својим заповедити за тебе, и узеће те на руке, да где не запнеш ногом својом. И овде ђаво опет почиње злобним речима: ако си Син Божји Но овде се, гле, и он почиње служити Светим писмом, (Псал. 90, 11-12), дајући наведеним речима сасвим криво тумачење, као што је обичај свих непријатеља Бога и Божјег закона.

Ако је прво кушање намењено за поуку изелицама и сладострасницима, то је ово друго намењено за поуку охолим зналцима, умним гордељивцима и књижевницима, који сабравши нешто знања од материјалне природе и од чулног живота, уздижу себе гордо изнад цркве Божје, док у тренутку њихове највеће опијености самим собом Сатана им не нареди, да скоче доле у пропаст. Јер, сабирајући знања мимо Бога и цркве Божје, охоли људи мисле, да сабирају снагу, док у ствари они сабирају немоћ. Ко увећава охолост, увећава немоћ. Ко се удаљује од Бога, бива све мањи и мањи духом и силом, док најзад не ишчезне као пухор у ветру. И кад охол човек увећа немоћ своју до краја, и кад се удаљи од Бога до краја, он сматра себе, да је стао ногама својим на врх цркве Божје, па чак и да је самога Бога ставио себи под ноге. И тада му Сатана прилази са кушањем и говори: скочи и полети! Твоји ангели, тј. твоји идоли, држаће те да не паднеш!

А шта Господ Исус на то одговара кушачу? А Исус рече њему: али и то стоји написано: немој кушати Господа Бога свога. Бог воли људе неисказаном љубављу, али зато Бог неће улазити у сваку смешну игру људску, нити ће чинити чуда ради љубопитства људског. Никад ниједно чудо Бог није учинио, нити ће учинити, да задовољи радозналост људи. Његова су сва чуда намењена задовољењу истинских потреба потребитих, лечењу болесних, обраћању неверних, који траже праву веру, и оправдању верних, кад су ови изложени мучењу за праву веру. Ми кушамо Бога сваким својим делом и сваком својом помишљу и сваком жељом, која није основана на смирењу и послушности према Богу. Они који, гордећи се својим умом и својим знањем, поништавају закон Божји, кушају Бога на велику своју погибао. Јер Бог је дуготрпељив, и по Својој дуготрпељивости Он ће трпети њихово зачикавање, горђење и свако богохулство, очекујући, да сва пара охолости изађе из њихове главе, и да они застиђени покају се. Но на крају крајева, кад они остану у окамењености свога срца, што долази опет од охолости ума, Бог их предаје потпуно у власт демона кушача. „Бог је обећао моћи ономе ко је у опасности, а не ономе ко Га куша; ономе ко је у невољи, а не ономе ко чини све на показ и лови празну славу“. (Св. Исидор Пелусиот: Писмо ђакону Јоану Писма 4, 164). И демон кушач изводи их на највишу висину охолости, и тад им предлаже, да скоче доле. И они послушно скачу и пропадају. И њихово се име брише за свагда из књиге живих.

Треће кушање управља кушач на срце. Он узе Исуса и одведе га на Гору врло високу и показа му сва царства овога света и славу њихову. И рече му: све ово даћу теби, ако паднеш и поклониш ми се. То је кушање богатством, влашћу и славом. Безбројни су они, који падају у ову замку ђаволску. Откуда ђаво може поклонити оно што није његово? Јер речено је пророком: Господња је земља и што год је на њој, васељена и све што живи у њој (Пс. 24, 1). Али ђаво лаже, јер он је, по речима самога Спаситеља, лажа и отац лажи (Јов. 8, 44). Његовим лажима подлеже само малоумници, који заборављају, да је живи и истинити Бог свемоћни и једини господар света. Оно, што Бог људима даје, на корист је људима; а оно, што ђаво обећава дати и привидно даје, на пропаст је људима. Јер он не даје своје него туђе, крађено, и то крађено од свевидећег Бога. Зато оно, што Бог даје, трајно је и благословено је, док оно, што ђаво даје, пролазно је као ветар и проклето је.

При овом последњем кушању, где се ђаво послужио највећом лажју на свету, и где је захтевао од Господа нешто што превазилази сваку дрскост сем ђаволске, Господ Исус је господарски узвикнуо: иди од мене, Сатано! Но ради наше поуке опет га није оставио без образложења и навода из Светога писма; зато је додао: јер стоји написано. Господу Богу клањај се и Њему јединоме служи.

Слађа је кора суха круха из руке Божје, него ли сва царства земаљска и њихова слава из руке ђаволске. Сваки човек, који се иоле држи Бога, богатији је и славнији од ђавола, те је смешно кад богаташ тражи и прима нешто из руку просјака. Прави богаташ је Бог; после Бога најбогатији су ангели Божји; после ангела човек; после човека животиња, биље, звезде и минерали. Свако од створења Божјих поседује нешто што је примило од пребогатога Бога. Ђаво пак нема ништа док не украде туђе.

Вероватно да је Сатана кушао Христа и са другим искушењима, пошто је видео пред собом јединствени пример човека, који се ни за тренут и ни за длаку није подавао његовој власти. Но јеванђелисти наводе ова три главна, под која се могу подвести сва остала искушења у људском животу. Прво је, дакле, искушење тела или наше вољне природе; друго је искушење ума, или наше мисаоне природе, и треће искушење срца или наше осећајне природе. Прво искушење одговара највише младићком, друго зрелом, а треће старијем узрасту човека. Младић се бори са телесним страстима и похотима; зрео човек се бори са гордошћу свога ума, свога знања и умења; старији човек пак има борбу са среброљубљем, властољубљем и славољубљем, но од свега тога овога среброљубље је најстрашнија страст. И тако три главна сатанска кушања, којима је сатана кушао Господа Исуса и којима куша свакога од нас, јесу: сластољубље, частољубље и среброљубље.

Сва три ова искушења Господ наш је издржао победоносно, и то у најтежим околностима: и гладан, и жедан, и без крова, и без пријатеља, у пустињи, у самоћи. Издржао је тако, да је ђавола нагнао у бегство. Тада остави Га ђаво. И гле, ангели приступише и служаху Му.

Но где су били ангели дотле? Зашто Му нису притекли у помоћ? Несумњиво они су се удаљили од Њега по Његовој наредби, као што је несумњиво, да их је Он могао позвати у помоћ кад и колико је хтео. Он је то сам посведочио онда, када је у Гетсиманији био ухваћен и поведен на осуду. Један од ученика потргао је нож, да брани свога Учитеља, а Христос му је то забранио рекавши: мислиш ли ти, да ја не могу сад умолити Оца Свога, да ми пошаље више од дванест легиона анђела (Мат. 26, 53)? Но Он то сам није хтео. Он је хтео, да као човек буде кушан од Сатане. Сваки човек бар има једног ангела хранитеља, који му помаже у борби с искушењима. Христос је хтео да остане сам, без иједног ангела. И свакога човека кушају, по Божјем попуштењу, обично мањи зли дуси. А Он је хтео да буде кушан од самога Сатане, старешине свих злих духова. Једном речју, Он је хтео при најтежим околностима да се бори са највећим искушењима, и то против највећег кушача рода људског, коме су Адам и Ева подлегли у Рају. И борио се, и победио, и оставио нама јединствени пример победе, пун охрабрења и надахнућа. Велики Исаија, прозирући ову борбу и ову победу Господа, овако је прорекао: Господ ће изаћи као јунак, подигнуће ревност Своју као војник (Ис. 42, 13).

Кад је Јунак над јунацима однео победу, онда је дозволио, да Му приђу ангели. И гле, ангели приступише, и служаху Му!

После оваквог примера највећег Човекољупца и нашег највећег Пријатеља који се јавио на овој грешној земљи – ко се од нас сме пожалити на ма какво страдање у овом животу? Нико, ко има стида и савести. Зато пожуримо, да док још траје хучни дан овога живота, који се хитро скраћује – пожуримо, да се покајемо за сву нашу леност и небрижност у испуњавању закона Божјега. Пожуримо да од сад послушношћу према Богу загладимо наш грех роптања против воље Божје. Са смирењем и послушношћу испунимо све што Бог од нас тражи: и пост, и молитву, и стражење над духом својим, и опрезно мотрење на сплетке злога кушача и свих његових немоћних слугу. Бог од нас тражи, да ми победимо, јер Он зна, да ми то не можемо. Он од нас тражи само преданост вољи Његовој, смиреност и послушност. А оружје је Његово, и победа је Његова. Он ће стајати увек уз нас, и ангели Његови ће нам служити. Величанствен је Господ у моћи Својој, несравњив у богатству Своме и неописив у милосрђу Своме. Толико је милосрђе Његово према нама људима, да Он и Своје сопствене победе приписује нама. Зато нека Му је слава и хвала од ангела на небу и од људи на земљи, Оцу, Сину и Светоме Духу – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.