Тито по завршетку Другог светског рата пребацио 70 фабрика из Србије у Словенију и Хрватску

категорија Подсећања / дана 21/01/2017 у 18:19 часова /
ЦИА ПОТВРДИЛА: СЛОВЕНЦИ И ХРВАТИ ЕКОНОМСКИ ПРОЦВЕТАЛИ ЗАХВАЉУЈУЋИ ПАКЛЕНОМ ПЛАНУ

  • Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента, а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…
  • Познаваоци прилика су у оно време тврдили да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица која је била размонтирана и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију
  • Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – „не“. Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама

        АМЕРИЧКА Централна обавештајна агенција (CIA) поставила је на интернет 12 милиона страница са којих је скинута ознака тајности. Међу њима је и извештај о трансферу фабрика из Србије после Другог светског рата

        Newsweek Србија ексклузивно је отворио CIA документ RDP80 – 00810А008600430009 – 4.

        Да ли је Јосип Броз Тито наредио да се, убрзаним темпом, српска индустрија пребаци у западне делове СФРЈ после Резолуције Информбироа (донета 1948. у Букурешту) у страху од инвазије СССР, или је нешто друго имао у глави – питање је на које Београд, Загреб и Љубљана већ 60 година нуде различите одговоре.

        CIA агентура у некадашњој Југославији није имала дилему.

        Ревносно пратећи све што се тицало економије, проследила је шефовима 13. децембра 1955. извештај о трансферу индустрије у Словенију, примећујући да је око овог питања „планула“ два месеца пре тога жестока полемика између српског и црногорског руководства Централног комитета комунистичке партије с једне стране и словеначког, односно хрватског руководства с друге.

        У извештају CIA – RDP80 – 00810А008600430009 – 4 дословно стоји да је све решио Тито. Наводно је „одложио припреме за трансфер српских фабрика у интересу јединства партије“, али је било очигледно да је „подржао Словенце и Хрвате“.

 

        Окосница раздора, уз „трансфер фабрика из Србије у Словенију када стручњаци за електричну енергију буду на располагању“, био је и „предлог за промену руте дотадашње Јадранске пруге“, која је водила од Београда ка Бару, ка пожељнијем правцу: Београд – Сушак (данас део Ријеке).

        Једна од омиљених тврдњи српских националиста током ратних деведесетих година је била да су Словенија и Хрватска „економски процветале на рачун Србије у склопу пакленог плана Јосипа Броза и његовог consigliere-а (саветника) Едварда Кардеља“. На неки начин је овим извештајем CIA добила потврду: организовано је премештање више од 70 фабрика из Србије.

        Наводи се да је у Осијек отишла фабрика сапуна, у Загреб фабрика батерија, из Беочина су у Сплит послати – постројење за производњу цемента,а такође у Сплит је за потребе бродоградилишта пребачена дивовска метална преса из Крагујевца (тада највећа на Балкану), читава једна електрична централа из Србобрана завршила је код Крања, између осталог чак и ергела расних коња из Старе Маровице крај Бачке Паланке…

       Ондашњи познаваоци прилика тврде да је „Фабрика аутомобила Марибор“, позната по „тамићима“, основана одлуком Министарства тешке индустрије – фабрика камиона из Индустрије мотора Раковица размонтирана је и с комплетном техничком документацијом премештена у Словенију.

       Српски економисти су деведесетих година прошлог века тврдили да би „Србија данас била балкански Јапан, а Хрватска и Словенија њени Вијетнам и Лаос“ да је српско и црногорско руководство на овакве намере смело да каже одлучно – „не“. Али, Петар Стамболић и Блажо Јовановић, учесници расправе са српске и црногорске стране, нису се усудили Титу да кажу ни „а“. Председник СФРЈ их је због послушности наградио бројним фотељама.

       Стамболић је био и министар финансија Србије, потпредседник Владе Србије, председник Владе Србије, председник српске Скупштине, министар пољопривреде владе ФНРЈ, председник Савезне народне скупштине, први човек Савезног извршног већа. Политичку каријеру је обогатио и председниковањем Председништву СФРЈ.

       Блажо Јовановић некада није могао ни да се сети које је све функције обављао у Црној Гори и на савезном нивоу.

       С друге стране, уз подршку Тита, како констатује CIA, профитирали су секретар ЦК СК Словеније Миха Маринко и његов колега из Хрватске, Владимир Бакарић, који је владао готово 40 година.

Извор: Факти