Бајка из два града: Ко је био Милорад Поповић Шапчанин?

Илустратор: Драган Максимовић

Био је свуда радо виђен гост, пријатељи би га увек звали да приликом имендана њихове деце одржи говор “јер су његове речи дотицале право у срце“.

Српски „Мали Париз“ на Сави, односно Шабац, осим што је један од најлепших градова у Србији, место је у коме су свет угледале неке од најпознатијих личности српске културе. У Шапцу су рођени између осталих и Лаза Лазаревић, Јанко Веселиновић, Станислав Винавер, Оскар Давичо, Душан Ковачевић… Ипак, само један од припаднике те златне српске научне и културне генерације родом из града на Сави додао је званично свом имену и презимену одредницу родног места. Био је то Милорад Поповић Шапчанин, књижевник, новинар, политичар и професор кога су све генерације волеле.

Милорад Поповић родио се седмог јула 1841. године у Шапцу у породици учитеља, судије и књижевника Саве Поповића, родом из Херцеговине, који је као младић био искушеник у манастиру Гргетек. Имућна породица Поповић, која је подржавала династију Обреновић, већ наредне 1842. године након абдикације кнеза Милоша приморана је да напусти Шабац. Једногодишњи Милорад са оцем Савом, мајком Јелисаветом , браћом Павлом и Ђорђем и сестром Катицом одлази пут Земуна а потом у Ириг, где му је отац био постављен за бележника. У Иригу је завршио основну школу а гимназију у Новом Саду и Сремским Карловцима.

Са повратком Милоша Обреновића у Србији 1860. године враћа се и Сава Поповић у Шабац, а годину касније и његов син Милорад враћа се са школовања. Породица не остаје дуго на окупу јер Сава умире 1862. године а Милорад постаје глава куће и њен хранитељ. Успева да заврши шести разред гимназије и постаје практикант, а потом писар. Убрзо стиче и наклоност шабачког владике Гаврила, коме постаје лични секретар. Почиње да показује занимање за позориште. Постаје члан Шабачког дилетантског позоришта и у представи „Зидање Раванице“ Атанасија Николића игра кнеза Лазара.

Године 1865. постаје професор цртања и лепог писања у Шабачкој гимназији. Упоредо са професорском службом у часопису „Вила“ објављује и песме, које наилазе на добар пријем читалаца и критике. Поповићевим песмама био је одушевљен и лично кнез Михаило, који предлаже његово унапређење за шабачког професора. Тако он 1866. године долази у Београд на место писара у Министарству просвете.

Иако би се по звању писара данас помислило да његов положај и није био нарочито значајан, истина је да је то место било од велике важности у тадашњем Министарству просвете. Милорад Поповић је неко време провео путујући по Немачкој и упознајући се са тамошњим школама и њиховим програмом не би ли нешто од тога било примењено и у Србији.

У то време се у Београду упознаје са Милком Лазаревић, рођеном Шапчанком и сестром лекара и значајног књижевника и приповедача Лазе Лазаревића.

Занимљиво је да је надимак „Шапчанин” први свом презимену додао Милорадов старији брат Павле, који је рано преминуо. Милорад и Милка имали су дуг и срећан брак са четворо деце од којих је двоје, Радивоје и Љубица, рано умрло. Породичну трагедију Милорад је опевао кроз стихове:

Све ће доћи, и сунце и цвеће
Ал наш Раде и Љубица неће

По повратку у Београд 1868. године једно време ради као ревизор и обилази српске школе. Те године оснива се Позоришни одбор са задатком да се у Србији подстакну позоришни живот и култура. Милорад Поповић постаје секретар Одбора и, искрено посвећен позоришном животу, сву своју снагу усмерава на ову дужност. Постаје и управник Народног позоришта у Београду и на том месту биће два мандата, од априла до новембра 1877. и од 1880. до 1893 године.

У време другог Поповићевог мандата посао драматурга у Народном позоришту обављао је Милован Глишић, који је са управником одлично сарађивао, али је уједно увек био на страни глумаца и подржавао их у сваком њиховом захтеву. Зато је од управника Поповића стекао надимак „глумачки адвокат”. Било је то златно доба Народног позоришта – 13 година руковођења Поповића и Глишића изведено је 29 домаћих и 152 стране, преведене драме.

Шапчанин је у Београду рано стекао углед високог државног чиновника и ауторитет великог писца. Његова кућа, са богатом библиотеком, била је нека врста уметничко-књижевног салона, у коме су се окупљале многе истакнуте личности ондашњег београдског културног и јавног живота: Милан Савић, Јован Бошковић, Стеван Тодоровић, Јован Ђорђевић, Матија Бан, Милан Ђ. Милићевић, Марко Станишић, Стојан Новаковић, Иларион Руварац и многи други.

Значајан је био и преводилачки рад Милорада Поповића Шапчанина. Преводио је немачке песнике Шилера, Гетеа, Блументала, Хајнеа, Уланда, затим енглеске Шелија, Шекспира и Тенисона, француске Игоа и Беранжеа, америчке Стодарда и Поа, затим Пушкина, Љермонтова, Кољцева, Ленартовича и Возова.

Као писац био је плодан, али су му највећу песничку славу у тадашњем Београду и Србији донела два спева: „Невеста Љутице Богдана” и „Монах”. Написао је и два романа, „Хасан Ага” и „Сањало”, као и бројне приповетке махом историјске тематике. Приповеткама је „заразио” и свог шурака, тада младог гимназијалца Лазу Лазаревића.

Ни новинарство није било страно Милораду Поповићу – 1895. године покреће часопис „Домаћица”, претечу данашњих такозваних часописа о животном стилу. У „Домаћици” је, осим прича из свакодневног живота Београда и Србије, било и рецепата, лекарских савета , књижевних прилога и енигматике. Био је престиж у то време појавити се у „Домаћици”. Једном приликом Стеван Сремац је свог колегу и пријатеља Милорада Поповића питао мало љутитим а мало шаљивим тоном:

–Је ли, Шапчанин, кад ћу се ја наћи у „Домаћици”?

Поповић му је на то одговорио:

– Бићеш у „Домаћици” оног тренутка кад себи у кућу доведеш домаћицу, – алудирајући на то да је Сремац био заклети нежења.

Милорад Поповић био је свуда радо виђен гост, пријатељи би га увек звали да приликом имендана њихове деце одржи говор „јер су његове рече дотицале право у срце”. Често је умео да, попут Сирана де Бержерака, уместо својих пријатеља пише љубавна писма не би ли тако освојили срце вољене особе. Волео је кафану, мада не претерано и чашицу. Сматрао је да се само слабићи опијају, а да храбри људи алкохол пију тако да не утиче на њих.

Милорад Поповић Шапчанин, иако увек ведрог духа, почео је рано да побољева. Никада се ни у ком послу није штедео и то му је нарушило здравље. Од тешке упале плућа умире 14. фебруара 1895. године у Београду. Над одром га је опојао митрополит Михаило, а многобројни Београђани и свештенство испратили су погребну поворку до Цркве Светог Марка.

Београд је искрено ожалио свог Шапчанина који је за живота добио бројна признања попут Ордена Белог орла IV степена, Ордена Светог Саве трећег степена, Таковског крста трећег степена, Ордена Меџедије трећег реда, сребрне медаље за службу у рату и Медаље Црвеног крста. Ипак, највеће признање човеку који је постигао много, а остао увек скроман јесте сећање на њега које ни данас не бледи и дух који је уткао у два прелепа српска града – родни Шабац и вољени Београд.