На самом почетку ове 2017. године, имали смо то задовољство да разговарамо са проф. др Миланом Брдаром, човеком који је своје велико искуство у области образовања стекао као дугогодишњи професор радећи на више Универзитета, али и као заменик Министра просвете 2004. године.
- Србија је у свим сферама окупирана земља. С обзиром да сте дуго радили у просвети, да ли намможете описати како је текао процес окупације образовног система? Када је све почело?
Нашу такозвану елиту, која је октобра 2000. дошла на власт, карактерисало је скандалозно незнање о токовима у свету, а нарочито о геополитици, упркос чињеници да је у тзв. „демократским снагама“ преовладавала универзитетска интелигенција. До те године, на пример, ни на једном нашем факултету није постојао изузетно важан предмет звани геополитика. Зато је наша интелигенција светску политику идентификовала с књишким причама о слободи и демократији. Уосталом, наша хуманистичка интелигенција, као и европска, деценијама шири сасвим погрешне преставе о политици. Зато наши реформатори с докторатима нису имали појма о две ствари: прво, каква улога је намењена Србији после колонизације, коју је Запад изводио њиховим трудом, а друго, чиме ће уродити реформа образовања по Болоњској реформи.
Као извршиоци западних налога и западним новцем и пропагандом доведени на власт, демократске снаге су ентузијастички прионули на реформе: економије – која је уродила опустошењем српске привреде; војске – која је уродила срамном предајом војне технике Америци, ради чијег претопљавања су амерички пријатељи привремено били узели смедеревску железару, да би дошли до бесплатног квалитетног челика, а војска била сведена на карневалску групу за забаву деце; и реформу образовања – којим је високо образовање уништено за неколико година. У периоду социјализма било је око 18 покушаја реформи високог школства и ни једна није успела. Разлог је био у тихом отпору професорског естаблишмента, који је јавно климао главом а тајно чино све да се ништа не промени. Болоњска реформа је успела, најпре зато што власт није мрднула прстом. Универзитетска интелигенција, уплетена у демократски преврат, на своју историјску бруку која ће тек бити забележена, у настојању да да свој пун допринос „револуцији“, сама је ентузијастички од 2001. експресно почела да ради на реформи образовања. То је радила под притиском и уз асистенцију Светске банке која је код нас узела под своје целокупно образовање и много чега другог. С тим активностима сам био одлично упознат као заменик Министра просвете у току 2004. године. Знајући куда све то води, јавно сам говорио да сам функцију преузео да бих, колико могу као појединац, да реформу што више успорим, зато што води у пропаст. Први талас ка томе покренула је Демократска странка, чији припадници се свих година касније праве луди као да с том катастрофом немају ништа. У то време, реформи сам се , с мањим бројем колега, супротстављао и на Новосадском Универзитету, где сам радио, и на Београдском, писањем петиција. Против је било нас стотинак професора, који смо јасно указали куда води та неодговорна авантура. Да је све пропало, било је јасно после две до три године када је норма од 60 бодова била спуштена на 48, консензусом наших универзитета, само да се не би признало да је акција пропала. Закључак гласи: наше високо школство уништили су универзитетски професори, који су, онако корумпирани идеолошки и материјално, у реформу улетели ентузијастички, површно и крајње неодговорно. Земља јесте окупирана, али да смо се супротставили тој смишљеној будалаштини званој „Болоња“ данас би нам стање било несамерљиво боље.
- Да ли је данашњи образовни систем у Србији у функцији стварања „помоћног становништва“, односно будуће јефтине радне снаге у мултинационалним компанијама, имајући у виду увођење такозваног „дуалног образовања“ које ће по свему судећи више бити обука а мање образовање?
Но, да се вратимо геополитици. Пропаст реформе услед резултата да је факултет сведен на ниво средње школе, функционалнио одговара бриселској пројекцији места Србије у ЕУ. Није, наиме предвиђено да имамо иоле значајнију улогу, тако да се не очекује ни да имаммо озбиљне универзитете. Сутра ћемо у ЕУ радити послове другог и трећег реда, а што се наших талената тиче, па њих ће нам красти као и до сада. Судбина сиротињских земања је да раде за моћне и богате, што непосредно, робовањем, што посредно, одливом мозгова.
- Сведоци смо опадања моћи Запада. Један од показатеља је и тренутна мигрантска криза за коју се решење не назире. Како тумачите овај процес популационог покоравања Запада? И какве ће Србија сноснити последице?
Реч је о томе да САД чија моћ видљиво опада, по логици „да комшији цркне крава“, преко својих тајкуна, као што су Ротшилди и Рокфелери и берзанских хохштаплера као што је Сорош, минирају Европску Унију приређујући им ову невољу са такозваним избеглицама. Реч је, у ствари, о порјекту таласа плаћених „убеглица“, којима настоје да Европу потопе на дуги рок, уруше је у погледу своје, иначе већ ослабљене културе и промене јој идентитет. Томе на труку иде дословно лудачка лева политика, која свему кумује на основу блесавог уверења да је десница опаснија од ове цивилизацијске инвазије као последњег пројекта геополитичке и друштвен инжењерије. Нема то никакве везе ни с бежањем од рата ни са људским правима, итд. То је пројект инвазије једне цивилизације другом. А међу цивилизацијама фузије нема нити може бити. Једна само може да прегази другу, као што је кроз историју Западна европа показивала на свим континентима а сада јој млађа сестра САД, у рукама банкстера и политичкиг гангстера узвраћа истом мером.
Мислили су они да сутра потопе и Русију, оснивањем Исламске државе, само што је Путин ту логику перочитао на време. Зато је руска интервенција у Сирији била превентива нове Стаљинградске битке.
Европа је сувише слаба да се супротстави инвазији неколико милиона муслимана, који где год иду, носе своје обичаје ненаучени да поштују обичаје домаћина. Слаба је јер је урнисана свим модерним идејама: рационализмом и материјализмом, који је одвео у антихришћанство , хедонизам, нихилизам и индивидуализам; идеологијама, под чијим окриљем се залуђује слободом које нема, демократијом и људским правила, тако да сама себи везује руке и отвара врата свакоме да уђе. А све под диктатом светског силеџије којем још увек не сме да писне.
Једини спас био је подизање Зида, односно слање војске већ на грчке границе. Ово је политика, не сентиментализам. Ту није реч о помагању људима, него о саучешћу у сопственом самоубиству на дуги рок. Ако је реч о помоћи, зашто их није примила ни једна арапска земља? Хоћемо ли да и даље будемо блесави и наивни па да постављамо питања: откуд то да иду само ка Европи? Свашта. Све је јасно, само је и за то потребна петља да се каже. Јер увек има плаћених дворских луда који ће вам за праву реч прикачити етикету конзервативца и шта све не. Поента је да је Европа у суноврату између осталог и захваљујући својим тобоже прогресивним идејама. Управо њима је разоружала себе, а муслимански свет их против ње користи као оружје. Неће да их примени у својим земљама, а од Европе тражи да га прими у њихово име. То није политика.
Што се Србије тиче, везујући се за ЕУ , на истом смо броду ка пропасти. Уз овако неодговорну, антисрпску и неспособну власт, која не схвата основне процесе у којима учествује својим идиотизмом, наивним хуманизмом и искомплексираном жељом да се свима допадне, с великим одливом и смртношћу становништва, белом кугом, бедном привредном и ропством Западу, само кумује пропасти, овде ће за за пет деценија живети неки други народ. Још пре две године сам јавно рекао: завршићемо ограђени као европски расни контејнер; спас за Србију био је једино да одмах, а то је било пре Орбана, изгради ограду на границама и не пушта никога. Нисмо у стању да издржавамо ни себе, а камоли да глумимо белосветску мајку Терезу.
- Шта је предуслов за стварање будуће истински националне елите, да ли је то уопште могуће у данашњој системски уништеној, окупираној земљи каква је Србија?
У данашњој Србији још за неко време могуће је само репродуковање овакве олош елите, задојене југословенством, титоизмом, европоцентризмом, и наравно, обавезним и експлицитним антисрпством. Да би се ту нешто променило неопходна би била прво политичка а потом свеопшта промена. Потреба је власт која би променила најпре систем образовања који би био наравнио српски, просрпски, јер елита не може да стасава без одговарајућег система школства. То се, уопсталом види и на овој анти елити која је традиционално продукт социјализма. За образовање елите неопходна је и породица, али она није довољна. Ако се ништа не промени, једини образовни елемент који ће водити обнови патриотизма је „улица“. Млад свет, уз помоћ подстицаја у породици, постепено схвата шта се догађа и прелази у реакцију владајућем режиму. То значи да ћемо сменом генерација имати све више патриотизма међу младима. Али, како рекох, то није довољно. За елиту је неопходан стабилан систем образовања чији челници се не стиде што су Срби и што заступају српски интерес. Уз то, неопходна је стабилна виша средња класа, што у овако ојађеној земљи, без економије, на дужи рок није могуће. Зато не треба да нас чуди, одакле ова олош елита: из титоистичко-југословенско антисрпског образовања, и из комунистичких породица чији родитељи су неизлечиво душу предали Титу, сви научени да живе на туђа леђа, без интегритета и с осећањем стида што уопште живе у географској Србији. То је лична карта наше тзв елите, а то значи: беспосличара који су у политици нашли ухлебљења, медиокритетске универзитетске интелигенције која традиционално, своју животну и професионалну неспособност и промашеност надокнађује поилитикантством, деце бивших функционера, Титових генерала и удбаша, сви листом антисрби и југословени регредирали до нивоа стомака и личног егоситичког интереса, ради којег распродаше очевину и дедовину, то јест, све што су њихови очеви с Титом градили.
- Писали сте о мегаидеологијама модерног друштва (либерализам, социјализам, конзервативизам). Шта мислите о покушајима да се неки нови политички програми направе тако што ће се мегаидеологије синтетисати или, што је можда само друга страна истог новчића, тако што ће им се оспорити значај за садашњи историјски тренутак?
Међу идеологијама нема могућности синтезе, то је површна и глупа помисао. Разлог је у томе шпто су западне идеологије псеудозамене за источне религије, односно саме су псеудорелигије. Проблем данашње политике је у томе што су све идеологије пропале, а и даље су на сценарију, и марксизам се постепено враћа, и заузимају простор тако да нова алтернатива не може да се формира. То је самозаглављеност модерне Европе и њеног укупног Просветитељства. Зато је она у варијанти Ничеовог вечног враћања истог: либерализам је био мртав 1929,к с Великом кризом, оживео је 1989, и опет скапао у кризи од 2008. наовамо иако нам га и сада намећу. Марксизам је пропао 1989, а полако се враћа од 2008. С конзервативизмом исти случај. Дакле, ништа ново под капом небеском, само што Европа више ни не може да изнађе нешто ново.
- У књизи „Праксис одисеја“ темељно сте се бавили успостављањем комунизма у Русији. Бољшевици су од политичког система направили пирамиду моћи неосвојиву споља, а после више етапних напада на друштво, успели су да га саобразе ономе што би по марксистичкој рецептури требало да су колико–толико зрели услови за комунизам. Ипак, тај се систем урушио изненада, брзо, релативно мирно и рекло би се сам од себе. Који су основни узроци томе? И, повезано, да ли је све што је том приликом пропало, било вредно пропадања?
Највећа заблуда ХХ века је идеја комунизма и тобожњих услова када би такво уређење било могуће. То је Марксова заблуда која је свет коштала пар стотина милиона жртава. Комунизам је утопија, дакле немогућ, а у ствари и непотребан поредак. Као поредак потпуно спроведене правде био би највећа неправда на земљи. Зато су комунистичке револуције доносиле само проапст друштва у којима су избиле, а никако неки напредак. Оно што је у социјализму био као неки напредак, плаћено је врло високом ценом, с врхунцем у свеопштем урушавању. Да је било здраво не би могло да то да се уруши. Било је труло, а то значи да је од почетка било лоше. Зашто је пропао? Одеолошки зато што се аритметички може доказати да се идеја социјалне правде до краја не може спровести нити је то могуће. Друго, што је трајао као поредак свеопште лажи и лицемерја. То смо сви знали и „правили се луди“. Исповедали једанкост, а трудили се свим силама (природно) да се разликујемо. Исповедали братство и јединство, а потискивали сазнање да нишпта томе налик није могуће. Опевавали Тита, знајући да је неприродно да дете њега воли више него оца и мајку. Економски, зато што комунисти никад нису били у стању да успоставе систем самоодрживог развоја, због чега је претило урушавање, ако не буде инекција са стране. То је геенрални и основни разлог урушавања. Код нас је стање пролонгирано захваљујући западник кредитима, прво у виду поклона Титу, после 1948. и нарочито после помирења са СССР, 1956, само да се не врати Русима у загрљај, а потом кредитима. Живели смо у „идиличном социјализму“ на западни рачун. А учили су нас да нападима на капитализам пљујемо у тањих из којег грабимо, Тито први, да би живео као кнез, а потом сви ми, којима је бацао коске да би био мир, а за којима данас жале они који тврде да је у његово време било боље. Да, било је, али на туђ рачун и уз сваки вид понижења до нивоа дресираног пса. И колико видимо, то нам недостаје.
Да ли је све морало да пропадне? Наравно да не. Образовање, здравство, еманципација жене, услови рада, коначно индустријализација земље. Није морало али су блудни синови социјализма, све деца комунистичких главосеча, генерала, политичара, удбаша и деца марксисизма, деведесетих јер напрасно душу предала и продале Западу и неолиберализму и опустошила све тековине својих очева и отаца. Није морало, али су комунисти у својој деци одгајали генерацију нихилиста, и беспримерних издајника земље коју, као интернационалисти, никад нису ни видели као своју. Видели су је само као плен и као такву су је расћердали. А шта ће бити с народом, није их брига, јер ни не рачунају да овде живе. Себе одавно замишљају негде на Флоридама и Канарским острвима. То је финале социјализма, а не рушење Берлинског зида.
