СКЕЛАНИ: Сутра парастос за 305 Срба од којих је 69 убијено 16. јануара 1993. године

Код Централног споменика за 305 погинулих српских цивила и војника у Скеланима код Сребренице сутра ће, поводом 24 године од убиства 69 Срба из овог мјеста, бити служен парастос и одата почаст страдалима.

Парастос ће у 12.00 часова бити служен за све жртве са подручја бивше општине Скелани које су погинуле током рата, а у 12.30 часова биће прислужене свијеће за покој душа настрадалих и положено цвијеће код Спомен-обиљежја.

Јаке муслиманске снаге од неколико хиљада војника из Сребренице, под командом Насера Орића, напале су у зору 16. јануара 1993. године српска села око Скелана и упале у ово мјесто на обали Дрине.

Муслиманске јединице упале су у села прије сванућа, убијале и клале цивиле на спавању у њиховим кућама, пљачкајући и уништавајући све што су стигле, чиме су наставиле етничко чишћење у Подрињу, започето још у априлу и мају 1992. године нападима на српска села Студенац, Гниона, Осредак, Вијогор, а онда и на братуначка села Загони, Магашићи, Ранча…

Тог дана убијено је чак 69 становника овог краја, а двије трећине настрадалих били су цивили, међу којима и неколико дјеце.

Рањено је 165 мјештана. Од 30 заробљених половина није преживјела мучења у сребреничким казаматима, а њих четворо још се воде као нестали.

Становници су тражили спас у повлачењу према граничном мосту ка Бајиној Башти у Србији, док су неки покушали спасити животе препливавањем Дрине.

Мост преко кога се цивилно становништво једино могло пребацити у Србију био је под сталном митраљеском ватром и постао је српско стратиште, па је у покушају бјекства на мосту и у његовој близини настрадало највише цивила, као и у таласима Дрине.

Најмлађа жртва био је петогодишњи Александар Димитријевић, а његов брат Радислав имао је 11 година. Са мајком Милицом покушали су побјећи у Бајину Башту, али су код граничног моста погођени куршумима.

Миленија Митровић тог 16. јануара била је заробљена у свом дворишту са још шест чланова фамилије. Њеног супруга Радивоја злочинци су заклали.

„Заробили су нас и тукли водећи према селу Пољак. Ту су ме натјерали да носим врећу опљачкане пшенице до 20 километара удаљеног села Карачићи. Тукли су нас и у логору у Сребреници гдје сам провела три седмице до размјене“, присјећа се Миленија, којој је од батина била сломљена вилица и избијени сви зуби.

Митровићева прича да су их у логору свакодневно тукли и да нису добијали храну, па су неки заробљеници умрли од посљедица тортуре и глади.

Гордана Секулић убијена је на мосту, а њена два сина су срећом преживјела и данас живе у Сребреници са оцем Мирком.

Тада малољетни Цветко Ристић из Кушића остао је без цијеле породице, куће и имовине. Убијени су му родитељи, сестра и брат чији посмртни остаци још нису пронађени, а тек након 16 година обновљена му је кућа.

Након уништавања више од стотину српских села и заселака у братуначкој и сребреничкој општини током 1992. године, муслиманске снаге са Орићем на челу на Божић 1993. године заузеле су Кравицу и још неколико српских села у њеном окружењу починивши стравичан масакр над цивилним становништвом.

Девет дана након Кравице услиједио је свеобухватан напад на Скелане и околна села уз учешће више хиљада припадника муслиманских јединица и, према Орићевом плану, то је требало да буде завршни ударац српском народу и његово уништење или потпуни прогон са простора сребреничке општине.

Настојећи да затру све што је српско на овом подручју, муслиманске снаге су тог дана опљачкале и спалиле српска села Ћосићи, Костоломци, Клековићи, Божићи, Блажијевићи, Колари, Зечевићи, Кушићи, Стајшићи, Малташи, Стублови, Араповићи, Бујаковићи, Лијешће, дио српских Скелана и још неколико села.

Нису стигли до Црвице и њених заселака поред Дрине и Петриче и то су једина српска села у сребреничкој општини која нису спаљена у протеклом рату.

Прије служења парастоса у Скеланима, цвијеће ће бити положено на спомен-обиљежја настрадалим Србима у Ћосићима и Калиманићима.

За бројне злочине које су муслиманске снаге починиле над Србима у Подрињу, па и за ове у Скеланима, ни након 24 године нико није одговарао, а нису обухваћени ни оптужницом против Орића у процесу који се води у Суду БиХ.