ШАТЛ ДИПЛОМАТИЈА БАРОНЕСЕ ЕШТОН

У понедељак 11. марта државни врх Србије састао се са баронесом Ештон у Бриселу. Тема: север Косова и Метохије. Уобичајено до сада, после састанка уследиле су опречне изјаве учесника сусрета са баронесом. Толико опречне да јавност, како у Србији, тако и ван ње, није била потпуно сигурна да ли су припадници државног „врха“ Србије присуствовали истом састанку. Ништа ново! Питања која су се појавила: да ли је Приштина попустила у преговорима о  надлежностима српских општина на северу јужне српске покрајине, са Београдом; и да ли је Београд спреман и да de iureпризна независност тзв. Косова стављајући потпис на споразум са Приштином (?!), ипак су,тек, реторичка. Више него јасно је следеће: САД и најјаче земље ЕУ, које су и креатори НАТО ентитета тзв. Косова, су те које утврђују и одлучују о свему када је реч о КиМ. То (тренутно) одлучивање односи се на процес којим би требало да се осигура да „извођачи грубих радова“ у име и за интересе ЕУ (или државни „врх“ Србије) коначно призна независност тзв. Косова! Да ли било ко верује да ће заједница српских општина на северу јужне српске покрајине Косова и Метохије бити изван тзв. Устава тзв. Косова?! Овде је, ипак, реч о томе да се јавност у Србији (и само у Србији) припреми на чин „стављања потписа на споразум са Приштином“. И ништа више! Све остало, попут изјава лидера најјачих политичких партија у Србији служе само у сврху предизборних (по ко зна који пут) лажних обећања-ма када и како избори буду проведени у Србији.

Дакле, јасно је! Актуална политичка елита одлучила је да за фамозни „датум“ ЕУ, преда КиМ, следећи логику политичког „прагматизма“. У преводу би тај „прагматизам“ требало да значи „да видимо од чега се живи“, што је више него својствено „америчком начину“ сагледавања политике. Премда, ваљало би подсетити „врх“ Србије да ми нисмо САД и у нашем случају тај и такав прагматизам исувише кошта: „Србија би требало, а чујем од њене Владе да жели, да питање Косова остави иза себе и крене ка бољој будућности за Србију и њене грађане. Сматрам, а верујем да то мисле и српска влада и ЕУ, да је у тој бољој будућности Србија у ЕУ. Србија, САД, ЕУ, сви желе светлију будућност за људе овде и то је решење када је реч о Косову. Улазак у ЕУ није нешто хипотетичко, то је функционална економија, која производи посао, добре плате, да млади људи остану овде где ће имати бољу будућност“[1], рекао је Амбасадор САД у Србији, Мајкл Кирби објашњавајући будуће потезе српске политичке „елите“ који се односе на стављање потписа на споразум с Приштином о надлежностима српских општина на северу КиМ. Споразум са тзв Косовом који би требало да носи српски потпис. Више него интересантно ће бити да чујемо образложење српског државног „врха“ како се улази у потписивање споразума са НАТО ентитетом (тзв. Косово) који се, у ствари не „признаје“?! Као и објашњење шта су Срби са севера јужне српске покрајине у ствари добили?! Колико разумемо последње изјаве учесника последње етапе растакања Србије, српске општине на северу КиМ добиће „статус“ у оквиру кога како истиче председник Србије „заједница не може да доноси законе, али може да доноси своја правила у оквиру закона“ ?![2]Наравно, закона у оквиру правосудног система тзв Косова!Дакле, тај и такав споразум Србија треба да потпише 20. или 28. марта када се очекује и затварање ове теме. Шестог априла, планирају се и завршни разговори Приштине и Београда-тиме како каже амерички Амбасадор у Србији Мајкл Кирби Србија оставља питање Косова иза себе и креће ка „бољој будућности за Србију и њене грађане“.[3]Та боља будућност Србије, када је реч о КиМ, из перспективе тзв. Премијера Хашима Тачија непоследно после разговора са баронесом Еуропске Уније изгледа овако: „ Био је заједнички закључак да се процес нормализације односа између државе Косово и Србије треба наставити, у оквиру поштовања Устава и закона Косова“[4]. Следи, према речима тзв. Премијера тзв. Косова да се одрже локални избори у четири општине на северу јужне српске покрајине, у склопу закона тзв Косова и да „се потом формира асоцијација општина са српском већином, увек у складу са Уставом и законима Косова без иједног законодавног или извршног мандата или трећег слоја власти“.[5]Двадесетог марта када се очекује и потписивање споразума, после разговора са баронесом Ештон, Тачи поручује Београду „очекујемо да ће и Београд бити прагматичнији у приступу нормализацији односа са Косовом зато што је овај процес неповратан. Десиће се. Србија мора да прихвати реалност на Косову….ово је и почетак признања de iure Косова од Србије“. [6]

Тиме је баронесин шатл завршио своју руту према америчким координатима, тиме је и актуална српска политичка „елита“ оставила Косово „иза себе“ и наставила цементирање статуса Србије на слепом колосеку Уније. И не само то! Тиме је актуална званична Србија, окренула леђа свим оним земљама које су, упркос великим притисцима, одбиле да се упусте у далекосежну опасну игру признавања независности НАТО ентитета. Овде на првом месту мислимо на Руску Федерацију, којој је актуални државни „врх“ Србије јасно ставио до знања чију мапу пута следи. Даље не би требало да буде недоумица поводом реципроцитета када је реч о руско-српским билатералним односима. Србија, односно њена власт одлучила се за смртоносни загрљај са (толико пута) потврђеним непријатељима српског националног и државног интереса. Коначно, тај јој је загрљај и обезбедио власт а то је очито прагматичарима у политици једино и важно. Само и једино лични интерес! Све остало само су политикантска, врло невешта, реторичка преигравања. Уосталом, још априла прошле године у интервјуу за Balkan Analysis Едуард Кукан председавајући делегације Европског Парламента за односе са Албанијом, Босном и Херцеговином, Србијом, Црном Гором и Косовом, рекао је „начин на који Србија развија свој однос с Русијом биће врло блиско праћен. Србија је земља кандидат и ми треба да пратимо овај аспект врло пажљиво и они морају да буду свесни тога. Очекујемо од њих да се понашају као држава кандидат за чланство у ЕУ“.[7]

Стога,потпуно је јасно да сва позивања на братске односе са Русијом од стране садашњих политичких актера који чине власт, била су замагљивање праве природе, у најужем смислу речи политичке сцене у Србији коју је прекројила ЕУ правећи себи базу у бирачком телу која ће несметано конзумирати све захтеве неолибералних архитеката већег дела света чији смо савременици. Тако се и не може очекиватида ће се било шта радикално променити у Србији у блиској будућности. Садашња Србија саграђена је на трулим компромисима и као таква иде извесном циљу- процесу распадања који следи после труљења. Чудовишно је што, чак, ни у траговима не постоји трунка савести и одговорности за потомке којима је требало оставити, макар, неке корене на чијим основама могу да крену у процес изградње јаке и стабилне Србије. Питамо се, за такав монструозни злочин: да ли ће бити довољна само историјска одговорност?

Међутим, да оставимо по страни одговор на тако тешко питање и да се вратимо мапи пута коју следи српски државни „врх“ губећи тако своје природне и традиционалне савезнике. Тако да подсетимо, тек, на неколико чињеница које, према речима првог човека Русије, сликају Руску Федерацију у односу на еврозону,: „Просечна стопа еврозоне износила је 3,9 посто, док је наша била 4,2…Тренутно смо трећи у свету, поред Кине и Јапана, са више од 500 милијарди долара у златним и девизним резервама…имамо два владина резервна фонда: 80 милијарди долара вредан Фонд националног благостања и Резервног фонда са око 60 милијарди долара…Док просечна стопа незапослености у еврозони износи 11.2 и достиже 25-26 одсто у економијама, као што је шпанска…ми смо одржали стопу незапослености од 5,1 одсто, што је чак и испод индекса пре кризе!“[8]

Овај интервју Владимир Владимирович дао је крајем прошле године, наглашавајући колико је прозрачан тај балон од сапунице зван ЕУ, када се упореди са Русијом или са земљама БРИК-а. Уколико бисмо, прихватили „прагматизам“ као меру опстанка-онда није јасно на који начин и чији то прагматизам следи „врх“ Србије, када су чињенице неумитне и на страни Источне хемисфере. Уосталом, треба само поглед уперити у непосредно српско окружење. Словенија данас не тражи смену власти-она тражи револуционарне промене. Она не жели више да буде део ЕУ-јер тамо гладује и служи интересима развијених економија. Није довољно? Па, усмерите поглед ка Шпанији, Румунији, Бугарској, Италији било којој земљи које су велике западне економије које гравитирају око велике Немачке, бациле на споредни колосек-сви желе да изађу из дужничког ропства који им је донео ЕУ пројекат! Онај исти који је уништио социјалну правду и мир; националне суверенитете и привреде-дакле, све оно што робовалсницима јесте препрека у експлоатацији ресурса држава које су пале (поново) на англосаксонски и германски трик: ЕВРОПА супер држава благостања. Уместо тога, добили су чудовиште које прети да прогута све јер су му апетити из дана у дан све већи!

Зашто нас, онда, политиче елите у континуитету од 2000. (па тако и тренутна елита) „терају“ на слепи колосек ЕУропе?! Као што смо већ наговестили, једини одговор који се намеће је-себе ради! Вољом ЕУ долазе на власт, (само)вољом ЕУ преводе национални и државни интерес, лобирањем ЕУ кад буду смењени с власти (по обављању посла) бивају кооптирани у ЕУропске послове. Пример претходног председника Србије, Бориса Тадића довољан је да поткрепи чињеницу да оно што се представља „политичким прагматизмом“ у ствари је, једино и само лични каријерни прагматизам учесника у власти! А народ…народ сви они који чине власт користе само као масу од пластелина којом обликују своје савршено скројене животе далеко изнад стандарда живота грађана Србије. И то је једина истина.

Колико ће будуће генерације коштати ова истина, остаје да се види. Како сада ствари стоје потомцима остављамо државу без територије, институција, привреде и перспективе, али са огромним каматама на бројне кредите који су ропски положај Србије зацементирали на врло дуг период! Политички дилетантизам и невероватна мера таштих политичких поступака грандоманских материјалистичких назора испостављају превисоку цену потомцима чије, чак, ни најаве нисмо достојни. Као да цивилизација којој припадамо, није много пута прошла кроз слично; као да нису остављене многе опомене за будућност. Једна од тих и таквих је и опомена Макса Вебера који је својим Политичким списима оставио заоставштину за будућност немачкој нацији. Премда, нека од упутства, итекако, су примењива на све: „Што се тиче невоље маса које чине нацију, невоље која оптерећује изоштрену социјалну савест нових генерација, морамо отворено признати: нас данас више притиска свест о одговорности пред историјом. Нашој генерацији није суђено да види хоће ли битка коју водимо донети плода, и да ли ће нас генерације које долазе признати за своје претке. Нећемо успети да се ослободимо клетве пред којом стојимо: рођени смо након једног политички великог времена-морамо онда пристати да постанемо претходници једног политички још већег времена. Хоће ли то бити наше место у историји? Не знам и само кажем: право је младих да буду доследни себи и да се држе својих идеала.“[9]

Толико о политичком прагматизму у „званичној“ Србији у моментима када (можда) броји своје последње дане.

Марина РАГУШ / Фонд Стратешке Културе