Црна Гора у НАТО или метак у леђима Србије који нема ко да види

У сенци тешкоћа којима је Србија претходних година била опхрвана, иза њених леђа и ван фокуса јавности растао је још један велики проблем. Реч је о озбиљном приближавању Црне Горе и НАТО.

Одмах после државног разлаза са Србијом и проглашења независности, крајем 2006. године Подгорица добија позив у Партнерство за мир. У децембру 2009. примљена је у Акциони план за чланство (МАП – Мемберсхип Ацтион План), који се сматра предсобљем за пуноправно чланство у НАТО. Од краја прошле године све више се говори о томе да би Подгорица од 2014. могла да постане члан Атлантског војног савеза, можда већ на његовој следећој годишњој скупштини.

О одлучности црногорског вођства да уђе у НАТО почетком фебруара сведочио је црногорски председник Филип Вујановић, рекавши да чак постоји могућност да Црна Гора уђе у НАТО без референдума, на коме би се та стратешка одлука препустила грађанима. „Ако велика већина парламента саопшти, као свој политички став, да је за улазак у Алијансу, онда треба проценити да ли је потребан референдум“, рекао је Вујановић.

Међутим, иако председник Црне Горе тврди да би, „уколико би сада био организован референдум, грађани већински подржали чланство у НАТО“, истраживања на терену говоре другачије – да је становништво Црне Горе о том питању веома подељено. Упркос томе што је, после више од пола деценије снажне пронатовске кампање у црногорском друштву, број присталица уласка у Алијансу порастао, он, према истраживањима јавног мнења из јануара, не прелази 38 одсто, тако да се већина Црногораца противи уласку у НАТО. Додуше, пронатовска агенција Алфа из Подгорице извештава да су грађани пред тим питањем равномерно подељени, али ни она се не усуђује да тврди како је већина за улазак у Алијансу.)

За улазак у НАТО одлуком у парламенту залажу се владајуће Демократска партија социјалиста премијера Мила Ђукановића и Социјалдемократска партија председника скупштине Ранка Кривокапића. Њих подржавају партије албанске и бошњачке мањине, што чини убедљиву већину у парламенту. Опозициони Покрет за промјене Небојше Медојевића захтева да се та одлука донесе на референдуму, као и Социјалистичка народна партија Срђана Милића и Нова српска демократија Андрије Мандића. Уласку у НАТО противи се и већи број невладиних организација у Црној Гори, углавном српских, као и утицајни митрополит црногорско-приморски Амфилохије. „У Бога се надам да Црна Гора неће у НАТО, који нас је бомбардовао“, рекао је он тврдећи да би Црна Гора уласком у Алијансу само постала шраф у тој милитаристичкој организацији која, како је навео, „данас врши насиље над светом“.

Значај председничких избора

Структура грађана изјашњених о чланству у НАТО објашњава зашто власт жели да тако важну одлуку донесе без референдума. Са једне стране, устав Црне Горе као да је рачунао с тим, па је 2006. године питање референдума артикулисао веома двосмислено. Са друге, док опозициони бирачи листом не подржавају чланство у НАТО, док супротан став имају бирачи националних манињинских странака и радикално прозападне СДП, за то време присталице највеће црногорске странке ДПС су подељени. Отуда резултат изласка на референдум са питањем о чланству у НАТО не само да би био веома неизвестан него би конфронтирао бираче Ђукановићеве партије а можда и саму партију, што црногорски премијер свакако жели да избегне.

Због тога би председнички избори у Црној Гори, расписани за 7. април, могли да буду одлучујући приликом њеног опредељивања за и против НАТО. Победом кандидата владајућих странака Вујановића не би више било ничег што би стајало на путу црногорског чланства, и то без референдума, док би тријумф кандидата опозиције Миодрага Лекића, по свој прилици, ојачао шансе за референдум.

Питање је, међутим, шта је то, осим комплетирања јадранске обале (Хрватска и Албанија већ су чланице НАТО), Алијансу толико заинтересовало за чланство једне минијатурне сиромашне балканске државице, која има тек нешто више од две хиљаде војника. Одговор је – Србија.

Иако је претходних година генерални секретар НАТО Андерс Фог Расмусен у више наврата истицао како су врата НАТО Београду отворена, не постоји ниједан политичар у Србији који се озбиљно бори за власт а да се отворено залаже за чланство у тој организацији. Иако постоји много озбиљнијих разлога зашто би улазак Србије у НАТО био штетан, најубедљивији међу њима је психолошки – злочиначка НАТО агресија из 1999. године, која је у сећању грађана још увек веома жива траума. У неколико наврата НАТО је у својим кампањама популаризације у Србији имао велику подршку и медијске елите и власти, посебно у време министра одбране Драгана Шутановца (2007-2012). Али НАТО никад није успео да повећа своју веома ниску популарност међу Србима иако је имао и веома јаку локалну лобистичку мрежу.

Зато је увлачење Црне Горе у чланство НАТО веома јак ударац на Србију и можда најјачи аргумент да Србија невољно постане члан Алијансе. Јер, ако би Црна Гора постала члан, Србија би тада имала много мање избора јер би скоро сасвим постала усамљена енкалава у НАТО корпусу. Наиме, од земаља са којима се Србија граничи чланице НАТО су Мађарска, Румунија, Бугарска, Албанија и Хрватска. Поред њих, Македонија у НАТО није само због свог спора са Грчком иако безмало функционише као територија коју контролише тај војни блок, слично као и Босна и Херцеговина, која није члан због отпора Републике Српске, али је политички, па делимично и војни протекторат западних сила, дакле и НАТО. Ако се томе дода чињеница да НАТО на територији Косова и Метохије има своју базу Бондстил и да својим снагама контролише ту територију, могло би се рећи да би се Србија уласком Црне Горе у НАТО нашла у потпуном окружењу агресивне Алијансе, сасвим без излаза.

Речју, улазак НАТО у Црну Гору вероватно би НАТО лобистима у Србији дао први јак аргмент: Србија нема другог излаза осим да тако окружена и ухваћена у НАТО мишоловку и сама затражи чланство у Алијанси, коју са много разлога сматра одговорном за већину невоља које су је задесиле током последње две деценије, укључујући и ону најдрастичнију – окупацију дела територије на Косову и Метохији.

Већ отцепљењем Црне Горе Србија је доспела у веома тежак геополитички положај изгубивши, излаз на Јадранско море. Истовремено, како је Мило Ђукановић формирање црногорске нације утемељио на веома снажном антисрпском импулсу, то је Црна Гора направила озбиљан корак ка својим суседима Хрватској и Албанији, српским непријатељима у суседству, најзаинтересованијим за наставак распада српске државе. Те промене у идентитету грађана Црне Горе, будући да не трају више од две деценије, иако интензивне, нису могле да постану дубоке и неповратне. То би значило да би одласком са власти Ђукановића, најдуговечнијег европског лидера, могло да дође до постепеног повратка на старо. (Уосталом Ђукановићева дуговечност не може се објаснити његовом заслугама за живот грађана Црне Горе, већ тиме што је током последње деценије и по био најефикаснија полуга за сваку врсту западног притиска на Србију. На крају, последњи повратак на власт Ђукановића – кога на Западу третирају као неподношљиво корумпираног, готово криминалног лидера – није се, уз подршку САД, догодио само због тога што процес сламања Србије још није готов већ и да би што лакше обезбедио улазак Црне Горе у НАТО, што је такође у служби сламања српског отпора.)

Окретање леђа Русији

Повратак на старо, међутим, био би веома отежан уласком Црне Горе у НАТО. Са друге стране, то би омогућило чак и директан војни притисак НАТО на Рашку област, једну од најнеуралгичнијих тачака Србије. Поред тога, НАТО ће не само удаљити Црну Гору и Србију од њиховог природног савезника Русије, једине силе са политичким утицајем у Европи која има интерес за снажним српским и православним фактором на територији од Дунава до Јадрана. Поред тога, удаљавањем Русије са тог дела Балканског полуострва и Србија и Црна Гора остале би без шансе за своју државну и економску обнову, препуштене да буду колоније западних сила.

На тај начин би улазак Црне Горе у НАТО био у служби даљег цепања традиционалног српског корпуса, које би сада имало не само политички, религијски и културни већ и војни карактер. А то значи да би Црна Гора, официјелније и више него икад до сада, постала не само средство уцене Србије већ и њеног даљег територијалног цепања.

Црногорски излазак из српског (гео)политичког корпуса – најављен Ђукановићевим расколом са Милошевићем у другој половини 90-тих а финализован 2006, када је Црна Гора изашла из државне заједнице са Србијом, могао би да буде запечаћен уласком Подгорице у НАТО. Све би то могло да се разуме као Ђукановићево прагматично настојање да Црна Гора избегне судбину Србије, коју западне силе неспрестано „кажњавају“ још од почетка 90-тих. Међутим, чак је и Србија делимично 2000. године и дефинитивно 2008. покушала да избегне сопствену судбину, прелазећи на страну својих непријатеља и своју политику подређујући њиховим интересима. Не само да јој није пошло за руком да тако поправи свој положај него се разбијање Србије у том периоду интензивирало, што значи да је на пут западним интересима није поставила њена тренутна политика, већ много трајнији фактори њене геополитичке позиције и историје, пре свега њена историјска склоност Русији.

Ђукановићева Црна Гора до сада је избегла „казну“ само због тога што је деловала у фронту регионалних земаља окупљеном за дестабилизацију Србије. Ако Србија буде коначно бачена на колена и разбијена, тог тренутка нити ће Ђукановић више бити потребан западним силама нити ће Црна Гора моћи да се одржава и опстаје на свом антисрпском политичком идентитету. Тада ће сама осетити да је опредељење сила које стоје иза НАТО према хрватском и албанском фактору заправо стратешко, док им је опредељење за Црну Гору било привремено и тактичко. Парадокс данашњег Ђукановићевог окретања према НАТО састоји се у томе што је Црна Гора уклештена управо између албанског фактора (Албанија и Косово) и Хрватске, и што свом снагом руши једини мост за своју одступницу – онај према истородној Србији.

Зато је улазак Црне Горе у НАТО у исто време и црногорски метак у леђа Србији, али и пуцањ у сопствену главу.

Андреј Гавриловић / Нови стандард