СРПСКЕ СУДБИНЕ: Призренка која је талентом и лепотом опчинила Немце

Када неко са свега 16 година добије  “Повељу града Призрена за развој културе”, а годину дана касније, у зло ратно доба, као млади таленат упише са  17 година Музичку академију у Београду,  на којој дипломира на одсеку за клавир у року,  онда мора да је у најмању руку  – необична личност или млада Призренка, навикнута од својих преткиња  да се  не предаје пред невољама.

  Када се томе дода да је без мајке Љиљане  остала  баш после  велике  сеобе ,огњем и мачем 1999. односно, НАТО тенковима и уранијумом,  протераних призренских  Срба, а без оца Томислава кад је , малтене, била беба, онда је баш Јелена Стојковић неко ко можда и најбоље осликава српске судбине младих, а бескрајно паметних и талентованих људи из јужне српске покрајине,  расутих по свету.

– Без свог града и људи који су тај град чинили, морала сам  да се изборим са много тога у себи и око себе. Мој животни пут од Призрена, преко Београда, па до Минхена  је био трновит. Оно што ми је давало храброст је, наравно, била вера у Бога, велика љубав према музици,  као и чињеница да знам ко сам и одакле сам. И баш у том правцу се развијао мој зивот до сада – прича за Искру Јелена Стојковић, од 2013. доцент   на Универзитету  „Леополд-Мозарт-Зентрум“ у Аугсбургу , чланица Баварске филхармоније и   интернационалног квартета ,,Qуаттро пер Дуе” и добитник многих домаћих и међународних награда у области класичне музике.

  Када је Јелена  2004. дипломирала у Београду, наставила је своје усавршање клавира у Минхену, на тамошњој реномираној Музичкој академији.  Завршила је постдипломске студије; добила је и диплому музичког педагога, одбранивши са највишом оценом  дипломски рад  под називом  „Српска традиционална духовна музика“.

 У класи реномиране пијанисткиње Евгеније Рубинове  лане је завршила  мастер у домену концертних пијаниста и тиме је употпунила студије на  Универзитету у Аугсбургу. Упоредо, није заборављала ни свој православни род, па је недавно постала и  диригент при храму Св. Јована Владимира СПЦ у Минхену.

 Није нам рекла, из скромности, али смо сазнали да је од одласка у Немачку непрестано радила на ширењу српске културе, а  а посебно  на промоцији Призрена као њеног града. Држала је концерте где је промовисала  традиционалну и савремену српску музику кроз многобројна дела српских композитора, као и обраде наших народних песама. Све је то било проткано и Јеленином причом о Србији и Призрену, а  као амбасадор наше културе многим странцима је  „отворила очи“  када су у питању Косово и Метохија, Призрен и Србија.

 – Када дођете у једно тотално страну средину, као што је био мој долазак у Немачку 2004. године, морате да останете своји, иначе су утицаји са свих страна јако велики. Самим тим, када сте стабилни у својим погледима на живот и људе, али без предрасуда и са респектом према другима, цене вас и поштују много више. Таква су била и остала искуства мог доласка у туђину, која је сада постала, стицајем околности,  мој други дом. Али,  оно што остаје је увек оно што је дубоко у срцу, за мене – мој Призрен, јер сам  била, остала и остаћу  Призренка – емотивно казује Јелена Стојковић.

 Иако пре тринаест годинa веома млада, музиком је успела да утиче и на поједине људе из тог света, па је тако један од професора виолончела, иначе, Аустријанац, како каже, био први човек кога зна, који је 2004 . године ушао у Призрен.

  Потписник ових редова подсећа да су тада арнаутске шумске хорде спалиле све српско у царском Призрену, од старог српског насеља Поткаљаjа, преко Саборне цркве Св. Ђорђа у центру града, па до обновљеног конака манастира Св. Архангела , задужбине цара Душана, затим  Богородице Љевишке…

 – Том приликом, он  ми је послао и фотографије руина наше спаљене породичне куће, старе 150 година у Поткаљаји – дрхтавим гласом казује Јелена.

 Свој Призрен је посетила тек 2015. године, шеснаест годинa откада га је као  тинејџерка напустила, а коме се вратила као светски признати пијаниста.

 – То је за мене било остварење сна. Са једне страна срећа, да сам поново ту где припадам, а са друге стране туга…Свратила сам до Музичке школе, видела поново учионице где сам провела рану младост и на крају,  дошла до великог концертног клавира у сали, на коме сам тако често свирала. И поново сам свирала…време је стало – не скрива емоције Јелена.

  Онда корак,  не тако далек, од Музичке школе до родне куће, од које није остало буквално ништа. Осим лозе у дворишту.

– Лоза  је деценијама била део куће, покривала је цело двориште, давала нам хлад, давала нам снагу и била симбол  наше сопствене породичне лозе. После свега, била је ту,  на земљи на  којој није било ничег, осим згаришта родне  куће. Али, лоза је била на  мојој земљи, у мом дворишту, у мом Призрену – прича Јелена.

  Лоза у дворишту  дала јој је наду и била  иницијална каписла да Јелена са својим сестрама одлучи да обнови родитељски дом.

– Моје сестре Маја , која живи у Сиднеју и Рада, која живи у Будви, као и ја,  покренуле смо поступак преко Данског савеза за изградњу кућа које су спаљене у Призрену. Изградња је била одобрена и у јулу прошле године смо нас три, са својим породицама, после 17 година поново  биле заједно  у Призрену, поново биле у кући – поносно каже Јелена Стојковић.

  Са сестром Радом, иначе, књижевницом и глумицом, су уз помоћ комшија, СПЦ и донатора, очистиле и дотерале  цркву Св. Недеље , из 1371. у Поткаљаји, односно, у улици где су живеле. После 1999.први пут је лане у тој  цркви служена  литургија.

 – Сви ти догађаји су утицали на то да се мени душа врати на право место. Верујем да ћемо моћи, свако на свој начин, да ширимо истину о Призрену и истину о Косову и Метохији: да показујемо лепоте  Призрена и да утичемо на нове генерације да то виде нашим очима. Кад заиста  тако виде и осете, онда су речи  сувишне ,јер Призрен остаје у срцу – закључује Јелена, истог имена као супруга највећег владара у српској историји- цара Душана –  коме је управо Призрен био престони град.

  Јелена Стојковић је рођена 1982. године у Призрену и потиче из угледне уметничке породице. Отац Томислав Стојковић , диригент и дугогодишњи директор Музичке школе “Јосип Славенски” у Призрену,  је био један од зачетника музичког образовања на Косову и Метохији и један од првих академски школованих музичара на том простору. Велики допринос дао је, како  развоју класичне музике на Космету, тако и очувању и зашитити српских  изворних песама и мелоса.

 Јеленина мајка  Љиљана  је била дугогодињи културни и просветни радник. Објавила је више литерарних радова и књигу “Призрен у срцу”,  као резултат велике љубави према свом граду. Била је и шеф  дописништва РТС у Призрену и главни и одговорни уредник „ Призренских новина“.

 Јелена  је удата и живи у Минхену.