Ненад Благојевић: Како и са ким даље?

Кроз нашу прошлост имамо све оно што је потребно да знамо. У њој нам је јасно дефинисано и показано ко су нам пријатељи а ко не. Непогрешиво нам историја показује ко су покварењаци који нам се лажно приказују чекајући да им поверујемо да би нам онда лакше заболи нож у леђа. Имамо и оних других примера, који су спремни да нам добронамерно кажу у лице и оно што нам се не свиђа, а истина је. Не говоре нам они то дакле злонамерно, већ да би могли да сагледамо своје грешке и да их у будућности не понављамо.

Хвала Господу има и оних који нас никад не напуштају, увек су ту да нам у свакој невољи помогну. Нажалост њих је најмање. Не морамо их спомињати морамо их душом и срцем препознати и осетити. Завиримо ли у душу видећемо да то сигурно нису Бугари, Албанци, Хрвати, Мађари, Французи, Енглези, Аустријанци, Немци…Сви они који нас данас окружују цела та ЕУ и њена саветница Америка били су ту и у нашој прошлости, и увек јасно дефинисале свој однос ка Србији. Будемо ли поштовали оно што нам разум говори, оно што је историја записала, значемо и препознаћемо све наше могућности, жеље, излазе… Јасно ћемо знати како и са ким даље.

„Касно је за сећања, узалуд се јављате, бескорисне су ваше немоћне утјехе и подсећања на оно што је могло бити, јер што није било, није ни могло бити, а увијек изгледа лијепо оно што се није остварило.“

Меша Селимовић

Баш зато, да нам сутра не би остала узалудна сећања како је могло бити а није морамо данас користити своја искуства из прошлости. Морамо се у садашњости понашати онако како знамо да је исправно. Морамо се дистанцирати као народ од политике и појединаца који нас воде оном супротном стазом. Стазом супротном од вере, истине, поноса. Оном кукавичком стазом незамерања и пузања, јер је кажу тако лакше. Можда јесте лакше али тај пут води само на једно место, у понор. Онда када се гмижући дође до ивице тог понора за назад је касно.

„Част се не може одузети, она се може само изгубити“

Антон Павлович Чехов

Хоћемо ли онда тек тако дозволити некоме да част изгуби у наше име. Сигуран сам да нећемо. Светосавци је нису добили на поклон већ су се за њу увек жртвовали и са поносом изборили. Ми никада нисмо пузали. Управо одлуком да се не клањамо другима зато што су јачи сачували смо веру, Отаџбину, националну част и онда када је то изгледало немогуће.

Наравно ни са ким не желимо ратовати. Не морамо се ни са ким свађати нити то хоћемо. Морамо само бити свесни ко је ко. То ће бити сасвим довољно да би могли нормално да фунционишемо и доносимо правилне одлуке. Када тога постанемо потпуно свесни видећемо да није грешка и штетно да са некима прекинемо неприродну комуникацију. Онај вид разговора у коме нам се диктира шта је добро за нас и како ми треба да се понашамо, да би се њима свидели. Ми не живимо да би се другима свидели већ да би себи и својој деци омогућили нормалан и частан живот. Живот у коме се поносно хода а не пузи.

Ако се то њима не допада боље је да се удаљимо на пристојну дистанцу. Та пристојна дистанца ће нам омогућити да живимо своје животе без мешања. А опет с обзиром да ће нас они и даље окруживати та дистанца ће бити довољно близу да можемо започети нормалне разговоре ако се промене. Када ће се та нормална комуникација догодити и да ли је она уопште могућа са таквим злонамерницима показаће време. Важно је да никад не заборавимо на опрез. Важно је да не прихватамо ништа што је на нашу штету јер смо толико пута научили да нам то доноси само нове патње.

То је наравно могуће постићи само онда када вас воде прави Срби. Они које неће победити лични страхови, или ускогрудне жеље за богаћењем. Таквих има и на нама је да их препознамо и покажемо да желимо само такви да нас воде. На нама је да јасно ставимо до знања да не припадамо гмизавцима, тој врсти која је преовладала западом и њиховим слуганима. На нама је да докажемо да смо достојни својих предака да нисмо ничије луткарско позориште. Да ставимо до знања да смо ми потомци оних који нису прихватили да буду слуге Османлијама. Оних који су јасно показали да неће пузати пред Аустроугарском, оних које није уплашила снага фашистичке немачке, оних који су се часно и храбро борили у наметнутом рату деведесетих, оних који нису поклекли пред претњама НАТО бомбардовањем…

Колико је важна вера, част и образ није никаква новина. Познато је то свим народима који имају бар некакву историју. Зато не чуди притисак непријатеља да се управо те особине сломе. Када једном то успеју такав народ и држава једноставно нестају. То што ми постојимо показује какви су нам били ђедови, на нама је да омогућимо исто то постојање и нашој деци. Запад зна да не може да се избори са онима који неће погазити свој национални и људски понос.

„Ми имамо национални понос и нећемо окренути други образ – свет поштује земље које не гмижу.“

Бењамин Нетањаху

За тачност ових речи кроз историју Срби су најбољи пример. И док ми размишљамо о националном поносу воде нас они који као да нису упознати са њим. Они који се стиде свог народа, они чији су пријатељи српски непријатељи. Они који су спремни да пузе, гмижу, „пљују па лижу“, они који су спремни на свако понижење само ради своје личне користи. Како иначе објаснити њихово пријатељство са људима који су о Србима и Србији изјављивали следеће:

„Ризикујемо уколико не спроведемо масовни, стратешки и одрживи ваздушни напад. Ниједан инфраструктурна мета не би требало да буде изузетак – фабрике, водоводне мреже, школе, болнице, продавнице, било шта. Да, “сви ми жалимо због цивилних жртава као и наших губитака, али оне су неизбежне.” (1)

Џон Мекејн (амерички сенатор)

„Све Србе треба ставити у нацистичке концентрационе логоре. Срби су неписмени дегенерици, убице беба, месари и силоватељи.“ (1)

Џо Бајден (потпреседник САД)

“Рат против Срба није више само војни сукоб. То је битка између добра и зла, између цивилизације и варварства“, додајући још: “Предлажем да се српској деци забрани у школама учење српске националне поезије.”(1)

Тони Блер (бивши премијер Велике Британије, сада пријатељ и саветник нашег премијера)

Како разумети такве који пријатеље налазе искључиво тамо одакле нам историја упорно показује да долазе само српски непријатељи? Како разумети оне који нас убеђују да су нам пријатељи они попут Курца, Меркелеве, Доминика Штрос Кана, шеика бин Заједа, Франка Фратинија, већ поменутих Бајдена, Мекејна, Блера… Знајући ону стару народну „С ким си такав си“ не могу нас онда чудити ни изјаве нашег премијера.

„Српски народ је лењ. Није глуп али је лењ. Стално кука и чека. Да падне са неба ваљда нешто или шта. Е па нема више тога. Сви би да буду филозофи, људи имају и занат ето тржишта. Има и деца да раде!“  (2)

Александар Вучић

Сада остаје на нама или да будемо љути што нас је назвао лењима или да му се „захвалимо“ што нас није назвао глупим. У сваком случају мислим да треба да докажемо да нисмо лењи поготово када је у питању мајка Србија. Исто тако имамо обавезу да потврдимо констатацију да нисмо глупи. То ћемо у свакако најлакше доказати бирајући оне представнике у власт који су заиста државотворни. Оне који ни по који цену неће издати Отаџбину, неће свој народ понижавати.

Прилика за то су нам већ председнички избори у 2017. години. Док размишљамо како ћемо и за кога гласати сигуран сам да нико од правих Срба и не помишља да гласа за нешто што није у складу са српском душом и њеном суштином. Оно што сигурно нема везе са светосавском суштином јесу улизице. А то би свакако били они који немају храбрости да искрено кажу своје мишљење. То би били и они који би због своје председничке кампање и нечије подршке лагали. Као и они који су да би дошли до председничке фотеље спремни на свако понижење.

„Улизице – то су за мене најгори људи на свету, најштетнији, најпокваренији. Они подржавају сваку власт, они и јесу власт, они сеју страх без милости, без икаквог обзира, хладни као лед, оштри као нож, као пси верни свакој држави, као курве неверни сваком појединцу, најмање људи од свих људи. Док њих буде нема среће на свету, јер ће уништити све што је истинска људска вредност.“

Меша Селимовић

Морају нам ове речи нашег Меше Селимовића увек бити на уму. Ако их не будемо заборавили биће нам лакше да донесемо неке нове одлуке. Знаћемо да кад год код неког препознамо карактеристике о којима нам Меша говори то није избор за који ћемо гласати. На нама остаје само да пажљиво читамо и слушамо. Зато не смемо пропустити ни интервју под називом „Вучића чувам као сина никад нас неће посвађати“ у којем нам садашњи председник Србије објашњава свој став.

„Тачно је да сам оснивач СНС и поносан сам на то. Још више сам поносан на резултате које постиже, на поверењу грађана Србије. Нисам тражио да ме неко из СНС предложи, и осудио бих онога ко би то учинио без одлуке странке. Не постоји ни један разлог да се осећам лоше у вези са странком. Она ме испуњава поносом и захвалан сам Вучићу што је унапредио оно што сам створио.“ (3)

Светосавцима остаје на избор да препознају да ли је ово и њихов став. Онај ко познаје српску душу већ добро зна тај одговор. Није у складу са српском бити да се због личне користи гази по себи и својима. Не смемо заборавити да сваки нови тренутак може бити и онај последњи. Онај када излазимо пред суд и очи Божје, тада све оно што смо чинили биће уствари оно чиме ћемо се на том суду бранити. Новац и богатсво које смо у међувремену стицали нити ћемо моћи да понесемо нити ћемо моћи њиме бољег адвоката од нас самих да платимо. Нећемо моћи да варамо да се кријемо да изводимо некакве сведоке. Све ће бити пред нама и све ће бити јасно. Стајаћемо сами са оним што јесмо, и сами себи ћемо бити најтежи судија.

„Источна медицина тврди да да би био здрав човек с времена на време мора боловати. Сходно томе мора он с времена на време бити луд да би дубље мислио и слеп да би даље видео. Да ли то, међутим, значи да од времена до времена мора бити мртав да би уистину живео?“

Борислав Пекић

Ако узмемо да је ово са источном медицином тачно, можемо свакако да констатујемо да смо ми били већ довољно дуго болесни. Сада је време за здраве одлуке. Чак смо били и довољно пута луди, или како ми волимо да кажемо јер лепше звучи наивни. Били смо и више него што треба пута слепи, па и мртви. Време је да се опаметимо, прогледамо и почнемо да живимо. Време је да схватимо да сами бирамо.

Извор: Магацин