ОВАКО СЕ ПОНАША ПРАВИ ПЕДАГОГ: Наша Десанка Максимовић на дирљив начин, кратком причом, показала је сву величину професорске етике!

Прича о једном догађају у школи из пера наше чувене песникиње и приповедача, показује на дирљив и упечатљив начин шта значи бити прави педагог.

“Тога дана учитељ је дошао на час мало касније и у разреду затекао читаву вреву. Дечачићи, још округласти колико су мали, котрљали су се кроз учионицу, ниједан није био на свом месту. Обузети неким нарочитим узбуђењем нису га ни приметили, и тек кад је лупнуо дланом о сто, забезекнуто застадоше.

– Шта је то? – викну учитељ. – Јесте ли ви ђаци или обична мала деца?

Овај прекор је деловао. Они брзо отрчаше на своја места.

Учитељ онда мирније упита:

– Зашто је данас такав немир? Зар још нисте научили шта је школа?

Један мали се диже и јави без икаквих увијања, у једном даху:

– Господине, нестало лењира.

Опет сви заграјаше. Хтео је сваки да објасни одакле је и кад лењира нестало, колики је, чији је. Крађа је била прво зло које су у свом малом животу срели, те су били врло узбуђени.

Илустрација: Срђан Печеничић/Политика
Учитељ подиже руке увис, то је била заповест да ћуте.

– Дакле, лењир је Миланов, остао је у другој клупи кад сте пошли на одмор – рече он.

– Јесте, јесте. У другој клупи је остао.

Сва су деца била одушевљена. Нека су се трудила да буду забринута због лењира, али им није полазило за руком: из очију је сијала радост због овога бурног догађаја.

– Можда је лењир пао под клупу. Погледајте добро! – рече учитељ.

– Није, нема га под клупом – јавише углас.

Мада су сви ови мали почетници у животу знали да не ваља красти, били би тога часа сви разочарани да је лењир однекуд искрснуо под клупом. Једнодушно су желели какав већи и страшнији догађај.

Учитељ је знао да од њега управо очекују све.

– Гледајте ме право у очи! – заповеди им.

Сви га нетремице гледаху, ко у очи, ко у чело, ко у бору на левом образу. Већ почеше очи да им сузе од упорног гледања.

Али наде да се погоди ко је лопов, није било много. Учитељ их је посматрао једног по једног. Час су му се чинили сви невини, час је опет могао у сваког да посумња.

Јави се неки малишан из задње клупе:

– Засузиле су ми очи, не могу више да вас гледам право.

С новог краја је детињски слободно питао други:

– Јесте ли погодили ко је лопов? Једва чекам да знам.

– Мир, мир! – рече учитељ. – Почео сам да погађам. У онога ко је узео лењир, почео је нос да црвени. Зацело од стида.

Деца почеше једно друго да гледају подозриво. Милан, коме је било нестало лењира, диже се и јави.

– У Петра се сав нос црвени.

А учитељ се поче гласно смејати и рече:

– А Петру је нос црвен од зиме. То је црвенило сасвим друкчије. Али има један међу вама коме се носић од стида зацрвенио.

И учитељ поче поново да их посматра.

Ту изненада опази како Миша држи главу погнуту. Нос му је, истина, сасвим бео, али има учи загасито црвене. Док су се други окретали и завиривали један у другог, он је кришом прстом додиривао свој нос, трудећи се да, зажмуривши једним оком, другим сагледа врх носа.

Прошетавши између клупа учитељ рече:

Има још један знак по коме сам познао ко је узео туђи лењир. На рамену тог детета седи птица и плаче. Жао јој је што је није послушало кад му је говорила да не дира лењир.

Опет је неописан жагор у разреду.

– Види ли се та птица? – питају пуна сумње деца, слутећи да учитељ причом о птици жели само да пронађе лопова.

– Ви је не видите, али сам је ја добро опазио.

Нека старија деца почеше поверљиво да се смеше на учитеља, као да би му тиме хтела показати како врло добро разумеју што тако говори и да су му саучесници. Они мањи су гледали збуњено.

Миша је сад опипао кришом прво једно па друго раме. У разреду је била врева па нико није приметио шта је он учинио. И учитељ се правио као да није видео, само се опет насмеши па се нагло уозбиљи и дигавши руке увис заповеди.

– Мир сад. Лопова смо нашли.

– Ко је? Ко је? – питали су малишани са свих страна.

– То се свима не говори – озбиљно их пресече учитељ. – Доста је што ја знам. Дете које је лењир узело то неће никад више чинити. А сад ја одох у канцеларију, Ви ћете тамо све један по један улазити и онај ко је узео лењир предаће га мени да га вратимо Милану.

Улазили су ђаци весело, све један по један, и још веселији излазили од учитеја. Ушао је и Миша збуњен и црвених ушију, али се и он вратио весео из канцеларије. Веселији него други.

Сутрадан је учитељ Милану вратио лењир. Сва деца су радосно тапшала, па и Миша, и учитељ.”

Извор: Опанак