Пушкин, Достојевски и Милоје Дончић (видео)

„Устани, пророче, и види, и чуј

Испуни се Мојом вољом

И, обилазећи мора и земље,

Речју зажижи срца људи.“

Ово су стихови великог песника, Пушкина, о још већем пророку Божјем Исаији. Стихови су део песме Пророк, настале 1828. Године под пером поменутог песника. Интересантно је да је ова песма написана више на црквенословенском, него на руском језику. То је био израз Пушкинове љубави и привржености том освештаном богослужбеном језику, као иСветом Писму, библијским личностима и у опште вери хришћанској. Ови стихови ознамењени пророком, о коме је реч, и аутором који их је написао, знаменити су такође по још једном великом уму и делатељу на пољу људске словесности и списатељства, то је Ф.М.Достојевски. Достојевски је поменуту песму са особитим жаром и љубављу рецитовао приликом литерарних сабрања, особито потресним тоном, ишто је за њега као познатог по тихом говору чудно, рецитовао је ове стихове гласно и изражајно. Рекло би се на основу тога да је Достојевски ове стихове доживљавао врло субјективно и лично, као да су баш њему упућени, и то с правом, с обзиром на све његове предивне исписане редове, који су постали споменици православне културе, словесности и књижевности, сабране у његовој богатој литерарној заоставштини. Чудно је како је у овим нашим, посве тужним данима, још један подвижник пера, слова и смисла, ове Пушкинове стихове схватио као њему лично упућене и написане. То да их је на тај начин схватио овај подвижник слова и речи не показује рецитујући наведене стихове, већ одазивајуће се њиховом позивуписањем својих стихова и дела. Реч је о песнику, или боље рећи – брату, Милоју Дончићу[1].

Намера ових редова није, уобичајено, профанизовано, рекао бих, помало обесмишљено, а много оземљено, писање похвала, величанија, поздравних слова и хвалоспева на рачун брата и песника Милоја Дончића. Намера овог писанија је врло проста, указати на чињеницу да је брат Милоје траговима свога пера, својих дела, како књижевних, тако и животних, самог себе убројао у ред ове тројице великих међу синовима људским, а то су свети пророк Исаија, Пушкин и Достојевски.

Наравно, последњу тројицу, не сврставамо у духовном смислу у исту раван са Божјим пророком, јер су Божји пророци наши велики свети примери, а ми њихови мали следбеници, тиме су у духовном смислу увек далеко изнад свих нас. Ипак, с правом их сврставамо у једну категорију људи – људи који су дар словесности и дар речи употребили на истоветан начин, на начин сведочења истине међу људима. Дакле, тај начин тиче се не уобичајеног, већ пророчкоги песничког сведочења истине и разобличавајућег указивања на њу, гресима огубалом, оглувелом, ослепљеном и онемелом човечанству, изгубљеном и умрлом у свим тим својим сакатостима.

Геометријски приказан, човек је као полуправа, има свој почетак, створен је, ограничен физички, али душом бесмртан, дакле, као биће нема свој временски крај. У тим хоризонтима људских боголиких потенцијала и бескрајности човечанство непрестано лута. Само они који су пажљиво загледани у те хоризонте схватају и виде где је Пут, Истина и Живот (Јн 14,6). Некада више, некада мање јасно, ови далековиди гледачи у хоризонте вечности запишу по нешто од угледаног са тог њиховог чудног видиковца. Дакле, запишу по неку реч из којих настану специфични путописи, истинописи и животописи. Нешто од тог записаног може се назвати правим и суштинским сагледавањем ствари и реалности која нас окружује, док се нешто од записаног,по свом карактеру и садржини,може назвати пророштвом. Сагледавајући у том контексту песнички опус Милоја Дончића издвојио бих у смислу свега наведеног његову песму Прогонство епископа јужног.

Ова песма ме је дубоко потресла, делом због свог, слободо ћу рећи (а у даљим редовима и показати), пророчког садржаја, делом због мог личног учествовања и сведочења о догађајима о којима је у песми реч. Особито стога што је Епископ јужни, коме је песма посвећена, мој прогнани и надлежни, канонски епископ и духовни отац,преосвећени г.г.Артемије. Прогон са Косова који је на себи осетио и сам песник допринео је да међу првима састрадалнички увиди позадину и дубину страдања, као и трагедију прогонаЕпископа јужног и да трагичност тог догађаја и позадине тих дешавања излије у стихове ове песме и не само ове.

Скоро сваки стих ове песме исаијски изобличитељно, пророчки истинито и песнички мистично сведочи прес свега о трагичном посртању духовенства, формалних наследника светога Саве, тј. епископа и прочих екумениста и реформатора у Српској православној цркви и уједно најављује и пророкује пут којим ће у таквим околностима ићи Епископ јужни и његова паства. Ова песма такође потресно сведочи о чину издајства вере првих и подвига одбране, очувања и одстрадавања вере од стране других. Вере за коју нам је свети Сава дао завет да крв своју пролијемо, ако затреба, а свети кнез Лазар нам својим примером показао како то да чинимо, поставши у нашем роду предводник свих чувара и испунитеља овог завета светога Саве, завета Христовог.

Ево те песме:

Прогонство епископа јужног

Ухода грегоријански смотру врши на страшној црти

Са седмог брежуљка бацачи диска

Усамљену јабуку гађају што се изнад Архангела врти

 Отирачи, отворене ризе, стрелци са тајног списка

Послушни огртачи са брадама у воску

На доручку ноћном из подрумске језе змијски жалац лижу

Цесар дворски испод левка Јудинога држи своју пљоску

Преко зида тамног бели барјак Ришељеи дижу

Лук апсидни звук бургије календар исправља

Звоник пао врх Љевишке испод ниских трава

Књиговођа безбојнога чела Библију преправља

Из понора страве Свевишњи архиву спасава

Хиљаде штапова распуклим се друмом креће

Можете му отети сандале и бројаницу

Мртви ће живима палити свеће

Из монашких шума слушаћете посланицу.

Видимо, дакле, да је на почетку песме поменутУхода грегоријанскипослат са Са седмог брежуљка, тј. грегоријанског, папског Рима, града на седам брежуљака. Сва богопротивна сила ватиканска и папска острвила се на Усамљену јабуку изнад Архангела, на рашко-призренског епископа Артемија, који је столовао у Призрену где је манастир Свети Архангели и где је владика остао Усамљена јабука у духовном врту светога Саве, усред многих сасушених јабука у сабору српских епископа, међу којима је остала ова једна, свежа, неспарушена духом овога света. Усамљена, јер је једина остала да истрајава у свом антиекуменистичком и антитерористичком, православном и родољубивом ставу, који се противи нарушавању чистоте вере православне и отимању светог Косова и Метохије. Дакле, сва папско-језуитска сила, острвила се на Епископа јужног са својим послушним огртачима и отирачима, како вели песма, који у редовима клира Српске цркве, делају против ње саме, а огрнути мантијом скривају своје злости и пакости, своја недела и духовну голотињу, док им изнад огртача вире само браде у воску. Као воштане фигуре, тим брадама у воску, тј. спољашњом углађеношћу, која је, самим тим што је само спољашња, уједно и лицемерна, променљива попут воска који се лако топи на топлоти и мења свој облик, покривају остатак своје духовне беде која вири испод огртача, дакле, беде коју ни мантија, нити чин који носе не могу сакрити. Воштане браде и фигуре ће зато увек бити само фигуре у нечијим рукама, а никада људи.

Они су и отирачи јер су се одрекли равноапостолног достојанства који епископски чин дарује свима који тај чин носе свето, правилно и праведно, та част је немерљива икаквим људским категоријама. Ипак, епископи екуменисти и новотарци су се зарад земаљског спокоја и славе одрекли тог достојанства и понизили се, поставши отирачи глобалистичко-екуменистичким газитељима свега светог на овоме свету. Ти огртачи и отирачи су, дакле, епископи екуменисти и реформатори, који лицемерно живе и лицемерно држе веру, (дакле, притворно и лажно), те на тај начин и саму веру изврћу и уместо Православља подмећу лажну веру, веру која није Христова, већ папска, унијатска и екуменистичка. То све зато што се иза ње крије једна и једина идеја са седмог брежуљка, а то је: успостављање потпуне папске власти над свим хришћанима и шире. Такви огртачи и отирачи–неправославни епископи без образа и људскости, су, на позив свог грегоријанског – папског налогодавца, а на правди Бога, прогнали свог брата и саепископа Артемија, на један мучки, пучки и безакон начин, мимо сваког разума и памети, мимо савести људске и хришћанске, мимо канона и Устава Српске цркве.

Дакле, епископи екуменисти и реформатори се, као што смо видели нису зауставили само на проунијатском екуменисању и реформисању Цркве, не. Они су још и прогнали епископа Артемија, понизили гадо бола, јер им је, као антиекумениста и антиглобалиста, сметао у даљем спровођењу својих екуменистичко-унијатских и реформаторско-унијатских тежњи.

Зато у даљим стиховима песник помиње Ришељеје, који без борбе објављују предају, тј. издају, како Косова, тако и вере православне. Ришељеји подижу беле заставе и предају се, јер, зашто би се борили против својих тутора и налогодаваца, против глобалиста и паписта? Зашто би се екуменисти и реформатори, проповедници „кршћанског јединства“, тј. папског унијаћења, борили против свог идеала, тј. против уније и унијата, наших вековних непријатеља, за које нам екуменисти кажу да су нам браћа у Христу и пријатељи? Зато екуменисти и реформатори, прогонитељи Епископа јужног,лук апсидни и календар исправљају, тачније искривљују веру и православно предање, све у Цркви реформишу, дорађују по својој унијатској и папској мери и богослужење и догмате и каноне и архитектуру, избацујући иконостасе.

Даље песник додаје да и Књиговођа безбојнога чела Библију преправља. Дакле, духовни пастири, екуменисти и реформатори који су се одрекли чисте православне вере и који проповедају релативизам, који лежи у основи екуменистичке јереси и реформаторског настројења, постају обезличени, безбојни, и стапају се са људском, духовно одсутном масом, која је од овога света, од које глобалисти обликују и праве сатанско, антихристово, антихумано и чудовишно здање звано „Нови светски поредак“. Такви лажни пастири постали су само бедна бројка на глобалистичком платном и тајном списку„Новог светског поретка“.

Посебно треба напоменути да је брат Милоје ову своју песму, без зазора и страха прочитао управо пред таквим огртачима и отирачима у сред рањене и већ годинама распете Рашко-призренске епархије, у данима када је њен епископ Артемије био смењен, прогнан и поруган. Није је, дакле, Милоје прочитао себи у зубе, већ у сред манастира Грачаница, седишту Епископа јужног, напесничкој вечери и то пред грегоријански послушним огртачима и отирачима, пред епископом-узурпатором Теодосијем, пред патријархом-екуменистом Иринејем и пред митрополитом-глобалистом Амфилохијем, који су поред Иринеја Буловића и Атанасија Јевтића, једни од главних прогонитеља епископа Артемија. Њихово спокојно, садистичко наслађивање на месту свог злочина, својим успехом у прогону епископа Артемија,неочекивано им је загорчала ова песма брата Милоја, подсетивши их ко су они заправо и каква су њихова (не)дела, којима су толико били задовољни.

Најзад, у последњој строфи у свом пророчко-песничком надахнућу брат Милоје описује пут Епископа јужног, али не само онај део пута који је тада био познат свој јавности, већ указује и на онај део пута Епископа јужног и његове пастве, којег ни сам Епископ, нити сама паства нису били тада свесни, нити су тим путем имали намеру да иду. Божји промисао одредио им је тај пут, а брат Милоје га је најавио. Укратко је појаснио силу коју има Епископ јужни, у његовом потпуном предавању Богу, стиховима: можете му узети сандале и бројанице, али не можете му узети и силу коју као у истину православни епископ и пастир од Бога има.

На самом крају брат Милоје је укратко најавио: Из монашких шума слушаћете посланицу. Све катакомбе које су широм Србије, између осталог и по шумама, никле у Епархији рашко-призренској и косовско-метохијској у прогонству, на челу са Епископом јужним тј. епископом Артемијем, постале су монашке шуме. Све то због великог броја монаха који чине ову Епархију, у којој се из уста истих чују посланице, поуке, упутства, наук и упозорења на страшну опасност у којој смо, а која покушава и душе да нам узме ида превари, ако је могуће и изабране (Мт 24,24; Мк 13,22). И ово писаније је, као својеврсна посланица, део испуњења пророчких стихова брата Милоја и прилика коју смо искористили да на те стихове, њихов исаијски и пророчки призвук и необични дар који стихотворац Милоје пројављује, укажемо и тиме му на њима заблагодаримо.

Протосинђел Максим