Мислав Хорват: Београде, храни га да те уједе!

Деведесетих година су два београдска олоша убила мајку са дјететом током пљачке. Мајци су пуцали у трбух јер су знали да ће тако дуже умирати. Свој су злочин препричали у препуном кафићу, али нико од присутних није позвао полицију, можда зато што нису могли повјеровати својим ушима. Ових дана је једна новосадска олош у препуној Београдској Арени испричала нешто одвратно, али нико од 20 000 присутних није упутио чак ни звиждук. Да ли се опет радило о томе да публика није вјеровала својим ушима?

Србофобне изјаве и аутошовинистички испади најгорих међу Србима нису никаква новост. Што не значи да не требамо на њих реагирати. Након што је недавно вријеђао и клеветао Бања Луку, панонски говнар у свом се новом испаду обрушио ни више ни мање на Београд. Град који га је гостио онда кад га нико други није хтио угостити. Балашевић се захвалио ријечима да је Београд град који псима реже шапе, убија Француза због шала противничког тима, а као симболе Београда прогласио је Змаја од Шипова и Тијану Ајфон.

Kолико нискости у тој изјави?! Управо је Београд град који не убија псе луталице као сви други градови Европе, него Београђани поред својих зграда граде кућице за њих. Једна од ствари која ми је међу првима упала у очи кад сам дошао у Београд, била је баш тај топао однос Срба и Београђана према тим јадним животињама. Често се може видјети сцена како стари чича у шетњи, или млада дјевојка прије посла хране псе луталице. Београд не да није град који мучи псе, него је отворен за свих, па и за такво псето као што је Балашевић.

Не постоји град и земља у којој нема навијачких нереда. У једном таквом нереду страдао је несретни Француз који према изјавама неких свједок и није гурнут, него је сам скочио. Kако било, колико покварен ум мора бити, да некакав навијачки инцидент у којем је судјеловало неколико припадника криминогене субкултуре везује за цијели град и 2 милиона његових становника? У Сплиту су навијачи Хајдука палили инвалида, а касније то и опјевали. Да ли ће Блашевић приликом свог гостовања у Сплиту рећи да је то град који пали инвалиде?! У Београду се дневно налази на хиљаде странаца који одлазе одушевљени гостопримљивошћу Београђана и Срба, али панонски говнар је изабрао један једини изолирани навијачки инцидент да би пљунуо на све Београђане, а тиме и на Србију.

Људска злоба не познаје границе. Наводити неке смјешне ликове из ријалитија за симболе града који је дао толике умове, геније, звијезде и величине показује сву одвратност ауто-шовинистичког, србофобног менталног склопа. Ријалитији постоје у цијелом свијету, дошли су са запада којем се Балашевић и њему слични толико диве. У чему је проблем што постоје Змај и Тијана Ајфон? Свако друштво, па тако и српско има своје хероје, има своје узоре и вертикале, има своје миљенике, фрикове попут то двоје, а и издајнике као што је Балашевић.

О бијелини Београда писао је нобеловац Иво Андрић. Један од највећих хрватских пјесника, Антун Густав Матош са жаљењем је констатирао како се након велеградова – Париза, Беча и Београда мора вратити у провинцијски Загреб. Трагично преминули сплитски пјесник Владимир Черина пјевао је о Београду као граду хероју са срцем и душом. Град на најљепшем мјесту на свијету, настао на ушћу Саве гдје „Дунав љуби небо“, са најљепшим женама, најбољом храном, најлуђом забавом и најотвренијим људима. Све је то Београд, све је то Србија – вјечни град, вјечно млад. Град који храни псе, чак и кад га уједу као ово псето.

Извор: Видовдан