Академик Миодраг Марковић: Највећи губитак претрпљен је на пољу културне едукације најмлађих

Један од наших најбољих историчара уметности, редовни професор Филозофског факултета у Београду и члан Српске академије наука и уметности, за Недељник је говорио о статусу и угледу САНУ, Народном музеју и Музеју савремене уметности, али и о инциденту који се догодио прошле недеље на Филозофском факултету на представљању књиге Историја Републике Српске у издању Недељника

Разговарао Ненад Чалуковић

ФОТО Недељник

Добро је познато да у модерно доба национални музеји имају веома важну улогу у целокупном образовном процесу — они помажу младим нараштајима да боље разумеју своју историју и културно наслеђе, а самим тим и да лакше артикулишу свој национални и културни идентитет. Не треба занемарити ни штету коју су претрпеле престоничка и државна економија тиме што је туристичка понуда Београда већ годинама суштински осиромашена. У сваком случају, мислим да сада не вреди много ламентирати за пропуштеним. Целисходније је вршити притисак на оне који су најодговорнији како бисмо дочекали отварање Народног музеја и Музеја савремене уметности бар следеће године. Надајмо се да ће тада поново бити отворена и изванредно богата Галерија фресака, готово јединствена институција те врсте у свету.

Ово је једна од кључних порука коју шаље академик Миодраг Марковић, редовни професор Филозофског факултета у Београду, у интервјуу Недељнику.

На истеку смо 2016. у којој је САНУ прославила 175 година свог постојања. Гледајући у историјски ретровизор које су те преломне тачке у њеном битисању? И како бисте оценили тренутни статус Академије у српском друштву?

Од 1842. до данас било је више важних датума и догађаја у животу САНУ, али њихову „хијерархију“ није лако одредити. У вези са питањима организационе структуре академије и избора њеног чланства, треба најпре поменути 1849. годину, када су области научног интереса тадашњег Друштва српске словесности први пут издељене на засебне целине или одсеке (филолошки, историјски, филозофски, правни и одсек природних наука). Године 1864. и уметност је добила засебан одсек у оквиру друштва, које је тада називано Српским ученим друштвом. У погледу бирања нових члановава посебно је значајна 1869, када је избор први пут био ослобођен било каквог утицаја власти, с тим да је именовање председника све до 1877. вршио владар Србије. Касније су наведена права повремено губљена, да би тек 1960. била дефинитивно стечена. До првог неслагања академије са државним властима дошло је већ 1858. због језичких питања повезаних са усвајањем Вуковог правописа. Последњи озбиљан сукоб избио је у јесен 1986. године када је у дневној штампи објављен недовршен текст академијиног Меморандума о актуелним друштвеним питањима, пропраћен сензацио-налистичким натписима. За развој научне делатности посебно је важна 1895, када се први пут покрећу систематска научна истраживања. За њом следи 1947, када се оснивају академијини научни институти и када један од битних циљева њене академије постаје организовање научних скупова и конгреса. Од осталих важних датума ваља најпре поменути 1892. годину када су се удружили нешто раније основана краљевска Академија и старо Српско учено друштво. Назив заједничког удружења био је Српска краљевска академија. Од 1947. се јавља ново име – Српска академија наука, а од 1960. у употреби је данашњи назив – Српска академија наука и уметности. Године 1924. саграђена је палата у којој се данас налази академија, али су се академици у њу уселили тек 1952. У оквиру те палате 1968. године основана је Галерија САНУ која је академији дала могућност јачег повезивања с јавношћу.

Одговарајући на друго питање цитираћу председника САНУ који је недавно, једним свечаним поводом, написао да Академија, иако је често окружена мрзовољом, ужива поштовање у својој средини. Тако је по сему судећи било током целокупног њеног битисања. Примера ради, 1936 године постојало је чак 36 задужбина и фондова који су различити дародавци поклонили академији као подршку остваривању њене мисије. Ваља поменути и то да је недавно основан Клуб добротвора и пријатеља САНУ, с циљем да окупи све оне који подржавају рад Академије и желе да помогну развој науке и уметности у Србији. У вези са поменутом мрзовољом често се може чути како она обично потиче од неуспешних кандидата за чланство и оних личности из света науке и уметности које немају реалних изгледа да уђу у Академију. А својевремено је написано да је до извесних напетости и трења између дела јавности и САНУ долазило услед недовољне спремности да се праве разлике између иступа појединих академика и званичних ставова академије које формулишу њена овлашћена тела.

Колика је данас одговорност академика или САНУ за ситуацију у којој се друштво налази? Да ли је само привид да се ваш глас све више чује? А, шта би данас требала да буде главна порука једног независног интелектуалца?

За ситуацију у којој се неко демократско друштво налази, каква год да је она, најчешће су одговорни политичари који су изабрани да тим друштвом управљају. Уколико се добро сећам, последњи члан САНУ који је имао удела у власти био је Добрица Ћосић. Од тада је протекло више од двадесет година.

Мислим да се глас САНУ заиста све више чује. Ново руководство академије посвећује велику пажњу односу са медијима и уопште односима са јавношћу. То је било лако уочљиво током целе ове године, године јубилеја, која је искоришћена да се на јасан начин истакне вишеструка улога коју академија има у друштву и да се потврди њена спремност да у оквиру својих компетенција штити виталне националне интересе.

Што се тиче последњег дела питања, ја сам прекратко у САНУ да бих у својству њеног члана слао поруке од суштинског значаја. Зато ћу се поново ослонити на ауторитет својих старијих и много угледнијих колега, у овом случају на речи академика Душана Ковачевића. Он је недавно, поводом премијере свог новог позоришног комада, поручио следеће: Сваке године у Србији нестане један мањи град од четрдесет до педесет хиљада становника. Толико нас је мање јер одлазимо – напуштамо земљу, селимо се у неке друге крајеве или пут неба. А године брзо пролазе и за десет година нестаће град од петсто хиљада становника и ако се тако настави, Срби ће у Србији бити национална мањина за сто година. Једина нада је љубав према ближњима и земљи којој дугујемо све што имамо.

Како ви као професор историје уметности гледате на то што нам је десет година затворена најважнија институција, Народни музеј, али и Музеј савремене уметности? Колико ће нас на крају као нацију „коштати“ њихово реновирање?

То што су две изузетно значајне музејске установе у Београду – Народни музеј и Музеј савремене уметности – затворене за јавност веома дуго (прва од лета 2003, а друга од лета 2007) несумњиво представља непроцењиву штету, без обзира на то коју од суштинских улога музеја имамо у виду. Чини се, ипак, да је највећи губитак претрпљен на пољу културне едукације широких слојева нашег друштва, пре свега његових најмлађих припадника, предшколског и школског узраста. Добро је познато да у модерно доба национални музеји имају веома важну улогу у целокупном образовном процесу – они помажу младим нараштајима да боље разумеју своју историју и културно наслеђе, а самим тим и да лакше артикулишу свој национални и културни идентитет. Не треба занемарити ни штету коју су претрпеле престоничка и државна економија тиме што је туристичка понуда Београда већ дуго година суштински осиромашена. Музеји су одавно постали веома значајан фактор у привлачењу туриста. О томе постоје и егзактни подаци. Према једном истраживању из 2004. године, чак 85% страних посетилаца Велике Британије навело је њене музеје као главни разлог због кога треба посетити ту земљу.

Губици су најмањи када се говори о улози музеја у науци и истраживању, јер су на том пољу Народни музеј и Музеј савремене уметности наставили да врше своју делатност и после затварања сталних поставки. При томе су многи предмети и документација из њихових фондова били доступни свим заинтересованим истраживачима који су своје научне потребе ваљано образложили. Стога, а и из других разлога, за преспоро реновирање музеја најмање кривим музејске раднике. Сматрам да је одговорност пре свега на онима у чијим рукама су финансије неопходне за обнову. Међутим, имам одређено разумевање и за државне функционере који су се од момента затварања музеја смењивали на положајима премијера и министра културе у Влади Републике Србије. Општа економска ситуација већ је дуго неповољна скоро у свим крајевима наше планете. У таквим околностима обично најлакше страда култура јер је она ретко међу приоритетима. Недавно је доведен у питање опстанак и тако значајне установе као што је Варбургов институт за културну историју у Лондону. Музеј Пикаса у Паризу, који поседује преко 5000 дела славног шпанског уметника био је због реновирања затворен пет година, од 2009. до 2014, а одлагање његовог поновног отварања било је праћено многим скандалима и бурама у француском јавном мнењу. Чак и најчувенији светски музеји имају тешкоћа приликом својих обнова. Америчко крило Метрополитен музеја у Њујорку и крило Лувра посвећено примењеној уметности 18. века били су затворени за јавност по десет година, од 2002-2012, односно од 2004. до 2014. Можда је и Народни музеј могао бити обнављан у фазама, одељење по одељење, али нисам сигуран да је зграда у којој се он налази погодна за такву врсту реновирања, будући да је грађена са другачијом наменом (за потребе Управе фондова). У сваком случају, мислим да сада не вреди много ламентирати за пропуштеним. Целисходније је вршити притисак на оне који су најодговорнији како бисмо дочекали отварање Народног музеја и Музеја савремене уметности бар следеће године. Надајмо се да ће тада поново бити отворена и изванредно богата Галерија фресака, готово јединствена институција те врсте у свету, основана још 1953. Она је недавно затворена због недостатка простора проузрокованог радовима на обнови Народног музеја коме галерија припада.

Како одрастају генерације које само у новинама могу да виде слике Уроша Предића или Паје Јовановића?

О томе сам понешто рекао у претходном одговору. Посете музејима одавно се сматрају одличним средством за богаћење школских курикулума на свим нивоима образовања, од основних школа до универзитета. Наши тренутно затворени музеји су још од времена свог оснивања имали важну улогу у васпитању младих нараштаја историчара уметности и археолога. Нажалост, већ више од деценије смо принуђени да тражимо алтернативна решења. Уместо непосредног контакта са делима, користе се репродукције из књига, фотографије, дијапозитиви, а нарочито ресурси са интернета који су сваким даном све богатији дигиталним снимцима у боји. Па ипак, искуство непосредног контакта са уметничким делом је незамењљиво. Видети „Мона Лизу“ у Лувру није исто што и видети једну од милион штампаних репродукција те слике. Перцепција дела на основу извора друге руке најчешће је потпуно другачија од оне која се добије посматрањем оригинала. При томе се у образовном процесу можда може надоместити то што тренутно студентима нису доступна Предићева или Јовановићева дела из Народног музеја. Многи сродни радови из богатог опуса двојице великих сликара академског реализма могу се видети на другим местима у нашој земљи. Већи проблем у настави представљају јединствени споменици, као што је Мирослављево јеванђеље, иако сада постоји веома добро факсимилно издање нашег најстаријег илуминираног рукописа писаног ћирилицом. Није лако надокнадити ни тренутну неприступачност дела страних мајстора из збирки Народног музеја, попут слика Тинторета, Монеа, Реноара, Ван Гога, Гогена, Матиса, Пикаса, Мондријана, Кандинског, Шагала или Дирерових и Рембратових цртежа, јер многи студенти немају могућности да посете светске музеје који чувају дела поменутих мајстора.

Које је најважније дело српске уметности?

На то питање тешко је дати објективан одговор. Историчар средњовековне уметности има другачија мерила од оних које има историчар уметничког стварања у новијим временима. Имајући, ипак, у виду чињеницу да се у општим прегледима развоја европске и светске уметности из наше средине најчешће могу пронаћи дела која су настала током средњег века, определићу се за тај период. Чак и уз такво хронолошко ограничење, избор је тежак. Предност дајем Богородичиној цркви у Студеници, сложеном уметничком подухвату с краја 12. и почетка 13. века, који је имао пресудан утицај на потоњи развој српске средњовековне уметности. У реализацији тог подухвата суделовали су врхунски архитекти, скулптори и сликари, образовани на најбољим традицијама романичке и византијске уметности. Уз раме Немањиној задужбини стоје фреске Милешеве и Сопоћана, као и дечанска црква Христа Пантократора, са изванредном романо-готском архитектурем, оплемењеном богатим скултпуралним украсом истог стила, и врхунским живописом византијског порекла.

Како вам изгледају ови последњи инциденти анархиста и десничара на факултету на Филозофском факултету? И зашто се такве ствари по правилу дешавају код вас?

Нисам присуствовао поменутом инциденту, али нема ниједног разлога да не верујем у објашњење догађаја које је новинарима пружио колега Чедомир Антић, доцент на Филозофском факултету у Београду и коаутор књиге чија промоција је била у току када је дошло до нереда. Према његовим речима инцидент су изазвали анархисти, исти они који су у новије време организовали блокаду наставе на нашем факултету. Анархиста је било још од античких времена, а биће их и убудуће. Увек је, међутим, сматрано неприхватљивим да се они, као и остали политички, филозофски и други слични покрети и удружења, користе насиљем при изражавању својих гледишта. Тако је и данас. То што се многи покрети и удружења често окупљају на нашем факултету или на платоу испред њега има једноставно објашњење. С једне стране, Филозофски факултет често организује различите јавне скупове и предавања чија је тематика привлачна и широкој публици, а не само нашим студентима. С друге стране, зграда факултета налази се у самом центру града па је сваки скуп који се дешава у њој или испред ње лако уочљив и брзо доспева у жижу јавног мнења. Уз дужно поштовање према фармацији и фармацеутима, изражавам озбиљну сумњу у то да ће било који масовни протест студената Универзитета у Београду бити одржан у дворишту Фармацеутског факултета, у Улици Војводе Степе 450, далеко од очију јавности. Па и овај скуп о коме говорите организовало је студентска организација која није настала на Филозофском него на Правном факултету.

Своје корене на Филозофском факултету имају и Двери или Образ? Колико професори и њихови погледи утичу на креирање те и такве националистичке свести академаца?

Мислим да је реч о омашци. Колико ја знам, „Српски сабор Двери“ је организација проистекла из часописа Двери српске основаног као гласило студената Филолошког факултета у Београду, док је покрет „Образ“ проистекао из издавачке куће „Српски образ“ коју је основао Небојша Крстић из Ниша са групом својих сарадника. Додуше, том покрету се 1999. године прикључила група студената с Филозофског факултета, а једно време, од 2001, постојало је и удружење студената „Свети Јустин Филозоф“ од којих су многи студирали на нашем факултету, најчешће историју. За то удружење се у одређеним круговима сматрало да је блиско „Образу“ по својим политичким гледиштима. Не верујем, међутим, да је било који наставник Филозофског факулета допринео стварању поменутог удружења, а још мање да су политички погледи наших професора утицали на креирање националистичке свести студената Истина је да су на Филозофском факултету откако сам ја ту запослен (од 1990) радили многи наставници који су били политички активни, али тешко да се неком од њих може приписати тврд националистички став.

И у свету данас имамо победу Трампа, Бреxит, пораст популистичких странака широм Европе? Како вама данас изгледа цео европски процес, како нове идеологије и будући свет?

Не размишљам много о будућности. Како рече Ајнштајн, она ће ионако ускоро доћи. Популизам у начелу не подржавам, изузев кад је реч о навијању за Новака Ђоковића. Европски процес, ако мислите на процес наше интеграције у Европску унију, делује прилично компликовано, иако бих волео да цела Европа једном буде уједињена, бар економски. Посебно је чудно то што се од нас тражи да признамо независно Косово, иако га пет чланица саме уније не признаје. У вези са Бреxит-ом најзабавније је то што Британија још увек поставља Србији услове за улазак у друштво које она сама напушта. Што се тиче Трампа, могу рећи да сам боравио у Вашингтону и Њујорку у време новембарских извора и био сам запрепашћен необјективношћу америчких медија који су листом навијали за Хилари Клинтон и предвиђали њену убедљиву победу. Оба града била су затрпана Трамповим погрдним карикатурама и скулптурама. Стога је елементарно поштење налагало да навијам за словеначког зета. На страну то што ми америчка склоност ка председничким династијама (Бушови, Клинтонови) није ни разумљива ни симпатична. Сада ме увесељавају очајнички и узалудни покушаји елите окупљене око Хилари и ЦНН да преокрену исход електорског гласања. У том циљу и Путин је проглашен за врхунског хакера.

Колики утицај на вас је имао Дејан Медаковић? А, колико цела група такозваних „Симиноваца“ којима је припадао? Да ли данас Србији недостају интелектуалци тог калибра? Али и идеје…

Ценим професора Медаковића и као историчара уметности и као књижевника. Нисам, међутим, имао прилике да га упознам као професора пошто је на лични захтев отишао у пензију већ 1982. године, управо онда када сам се ја уписао на Филозофски факултет. Како сам за ужу област свог истраживачког рада изабрао средњовековну уметност нисам био у прилици ни да се ослањам на његов научни опус јер је он првенствено посвећен уметности југословенских народа новог века. Од друштва које се окупљало у Симиној 9а лично сам познавао једино Војислава Ј. Ђурића. Колико знам, он је био један од главних иницијатора данас већ легендарних дружења у скромној собици која је управо његовим залагањем добијена од тадашњих власти. Реч је о једном од наших најугледнијих историчара уметности, чија су дела о византијској и старој српској превођена на светске језике и која се још увек често цитирају у нашој и страној литератури. Нема никакве сумње да је професор Ђурић снажно утицао на више генерација српских историчара средњовековне уметности. Разумљиво је стога што сматрам да нашој струци и друштву у целини недостају интелектуалци његовог калибра. Али, истовремено сам присталица гледишта да свако време доноси вредне људи и вредне идеје па је тако и са данашњом Србијом, без обзира на то о којој је делатности реч.

Извор: Недељник