Ненад Благојевић: Утакмица

Ми као народ српски не тражимо и не захтевамо од других да се мењају. Слободно они могу наставити својим путем то је њихов избор. Морају само добро знати да ће Срби умети и успети да се супроставе сваком злу. Морају бити свесни не само да ћемо се супроставити, већ да ћемо свако зло које се усуди да нас нападне на крају уништити. Ми не можемо и нећемо да будемо ништа друго до Срби. Зато морамо бити посебно поносни на оне који су нам кроз историју својим делима омогућили да то и останемо.

Они који су нам то обезбедили су  прави понос Србије. Они су она неугасива светлост која нам улива веру и наду у човечност, чојство, живот… Ма како то данас тешко било, нас никад нису водиле привилегије или корист. Српску душу је одувек водила истина, а она је само једна. Никада ми нисмо ишли лакшим или тежим путем, ишли смо јединим исправним. Путем истине, вере, љубави и живота.

Ту утакмицу која значи живот запад никад није разумео. За разлику од њих ми смо увек знали да је то најважнија утакмица. Да у њој нема нерешеног резултата. Знали смо да ће будућност памтити само победнике. Познато нам је одувек било да ће они који изгубе утакмицу правде и истине изгубити и свако право на будуће време. Познато је светосавцима да је утакмица у пуном јеку. Тим за који играмо изабрали су још наши ђедови, а нама оставили да припадност оправдамо. То је онај победнички тим који носи боје вере, истине, љубави, чојства и правде. Наше је да докажемо да смо дресове за разлику од ових западних пајаца међу нама не само задужили већ заиста и заслужили.

Западне звери и домаћи им помагачи заједно са слугама попут усташа потрудиће се да утакмицу живота наместе. То је оно што личи на њих. То је уједно и једино што би они знали. Другу могућност за победу немају. За то им треба само довољан број оних међу нама који су спремни да продају душу. Оних који су спремни да веру дају за неверу. Ко су они који желе да помогну превару и намештаљку? Зар они стварно верују да међу нама има толико поклеклих? Да ће баш тако лако наћи потребан број издајника?

Наравно да има таквих, али исто тако наравно да неће успети да пронађу довољан број оних који ће издати. Оних који ће спремно поцепати дрес победника да би обукли лажне златне дресове са грбовима НАТО или ЕУ. Никад они прави неће осрамотити своје претке. Нећемо напустити свој тим зато што је лакше варати него борити се. Нису исте победе добијене лажима и преварама и оне стекнуте правдом и срцем. Нама је у крви вера и борба а када је она искрена и праведна као наша не може се никад на крају изгубити. Позната нам је та истина, зашто би се ње наивно одрекли. Управо та истинска правда и борба је водила српског мајора и војника у Беденику код Бјеловара 1991. године.

Тог 29.септембра 1991. године два хероја Милан (34) и Стојадин (19) отишли су у вечност. Храброшћу заузели место у српској историји које им недвосмислено припада. Тог септембра мајор Тепић и војник Мирковић показали су зашто смо одувек били непобедиви. Пре нешто више од четврт века ова два јунака показала су да Србија увек изњедри нове поносне синове мајке Србије. Баш онакве због којих имамо толике дивне и дирљиве епске песме на којима они прави Срби одрастају. Они су још један доказ да наше епска поезија настајала на правим истински епским јунацима. И да светосавци нису еп већ реалност.

Српство памти хероја, графит посвећен Милану Тепићу

„…да би спречио Зенге, које су нападале, да дођу до оружја и тако наставе да сеју смрт, Тепић је минирао магацин муниције у Беденику, код Бјеловара, и храбро погинуо заједно са Мирковићем, јединим војником који се оглушио о наређење мајора да се повуче. Неустрашиви младић остао је добровољно у транспортеру не би ли одбранио магацин. Нажалост, страдао је од непријатељских зоља.

Четврт века касније породица Тепић носи се са болом поносно попут Милана.

– Мој отац је знао шта ће урадити и у последњем разговору са мајком то је наговестио. Веровао је држави, војсци и народу. Да није тако поступио то не би био он. Не би могао да живи са тим. Могао је да активира експлозив и удаљи се на безбедно место, међутим остао је како би био сигуран да ће му план успети. Вероватно се са таквим образом, ставом и убеђењима не би снашао у данашњем друштву – наглашава Александар (33), Миланов син, који је у Београду завршио Војну академију.

Милан који је постхумно проглашен за хероја, како каже Александар, баш тог кобног септембра био је одређен за командира војног складишта у Беденику.

…

Ни две и по деценије после очеве и мужевљеве погибије, Миланова деца Александар и Тања као и његова супруга Драгица неће изаћи на гробље. Миланов гроб у месту Козарске Дубице и даље је празан.

– До дана данашњег чекамо да нам Хрватска преда посмртне остатке. Чули смо да су након експлозије пребачени на гробље Мирошевац у Загребу, али никад није урађена ДНК анализа. Боли нас све то што и даље нисмо сахранили Милана – отворио је душу Александар.“ (1)

Плаше се они и наших мртвих знају да ће мошти српских јунака својом вером, племенитошћу, чојством и снагом задојити нове генерације правих Срба. Божја промисао је била да се баш тог септембра мајор Тепић именује за комаданта војног складишта у Беденику. Јер то што је постхумно одликован за хероја показује да ми нисмо знали оно што је Господ јасно нам показао. Нажалост нисмо знали да у српском мајору Тепићи куца тако велико неустрашиво срце. Толико велико да данас његове мошти прогањају и уливају страх непријатељу. Могу они да не дају мошти да се сахране како доликују јунаку. Могу да спречавају све овоземаљске почасти које би морао српски народ да му приреди, али његову душу зато нису могли да зауставе. Она је већ одавно у рајској башти и сада их и одозго плаши.

Не постоје утакмице које нису важне, то је лаж, и оне ревијалног карактера траже залагање. На њих се исто тако долази због оних најбољих, да би им се дивили. Србија није чини се никад имала прилике за те ревијалне, али је зато водила вероватно највећи број животних утакмица. У њима су учествовали и њихови јунаци били они најбољи од нас. Не смемо их никад заборавити јер су они онај најлепши и светао пример по коме морамо и убудуће живети. Без тих појединаца најбољих највештијих и најхрабријих међу нама ми никад не би добили толике утакмице живота.

Не само да их не би добили, већ не би вероватно више ни постојали. Захваљујући српским јунацима имамо Отаџбину и слободу. Њиховом заслугом стојимо поносно, и баш зато не смеју бити ни за тренутак заборављени. Њихова храбра дела су омогучила то да нису успели да нас победе ни много јачи, ни много бројнији, ни они са бољом опремом, ни они на чијој страни су биле судије. Те судије са запада чини се биле су увек и најтужније када се утакмице заврше.

Није ни нас никад заобилазила туга али је она била другачија. Та туга је увек била за разлику од запада, њихових сарадника и домаћих издајника испреплетана и са огромним поносом. Поносом на оно што могу да имају само они пуни вере, храбрости и чојства. Поносни на оне попут српског мајора Тепића и војника Цолета ваљевца одраслог на српском завету да Отаџбина нема цену. Туга која је била у нама је увек била само зато што најбољи од нас нису и сад ту поред нас, да нас храбре и носе.

„У Бјеловарској касарни пре више од две деценије са мајором Тепићем херојски страдао и Стојадин Мирковић. Мајка Аница је сваки дан на гробљу и стално чита његова последња писма из војске…

…Дани су пуни туге, дуги као године од како је, пре две деценије, мој млађи син Стојадин погинуо у касарни, у Бјеловару. Страдао је заједно са мајором Миланом Тепићем који је дигао у ваздух складиште муниције и наоружања, да не би пали у руке Хрватима.

На синовљевом гробу, загледана у његов лик на споменику, ово кроз сузе изговара Аница Мирковић (63) из Горњих Лесковица, подно Повлена, код Ваљева. Не прође дан, а да не посети његову вечну кућу, донесе свеже цвеће…

– Имао је само деветнаест година кад је погинуо – каже Аница. – Толико смо се радовали што иде у војску, на испраћају је било цело село, сви његови другови… Нисмо ни слутили да се жив неће вратити…

…Тај дан, кад је на телевизији чула да је у бјеловарској касарни складиште дигнуто у ваздух, каже сузних очију Аница, никад неће заборавити. По ко зна који пут, чита његова писма из војске… На зиду, уз урамљен указ о одликовању и повеља града Ваљева, на централном месту Стојадинов портрет изрезбарен у дрвету, испод кога пише „Рађамо се да мремо, а мремо да би вечно живели“…

Храбри Ваљевац настрадао је у оклопном транспортеру, из ког је рафалом косио нападаче на главно складиште касарне ЈНА у Бјеловару. Транспортер је погођен „зољама“, Стојадин је погинуо, а за њим и мајор Милан Тепић, који је у ваздух дигао 170 тона експлозива и технику, да не падну нападачима у руке…

Сахрањен је 18. јула 1995. године на сеоском гробљу у Горњим Лесковицама, уз све војне почасти. За испољено јунаштво, посмртно је одликован 31. децембра 1999. године Орденом за заслуге у области одбране и безбедности првог степена. Било је предлога да се одликује Орденом народног хероја, али то није прихваћено. Стојадина многи називају Синђелићем подно Повлена. Његов храбри чин раван је, кажу, јунаштву славног војводе који је војевао против турских завојевача…

– Знала сам да ће живот дати за Отаџбину – каже кроз сузе његова мајка Аница. – Тако је васпитан. Ниједном на одсуство није долазио, остало му је било можда још месец дана, па да одслужи војску. Није дочекао да дође кући. Данас, после свега, кад се све сабере, испада да су мој син и многи млади људи узалуд погинули, чак су криви што су се борили… 

Сећање не бледи

– У контакту смо са породицом покојног мајора Милана Тепића, његова супруга и деца посећују нас сваке године – каже Аница. – Долазе, понекад, и Стојадинови другови из војске из Ваљева, Београда, Ниша… На двадесетогодишњи помен изненадила сам се колико је много људи било на његовом гробу. И после две деценије наш Цоле није избледео из сећања…“(2)

Гледајући и слушајући медије и понижења која нам свакодневно приређују политичари није чудо што се овој храброј мајци стеже срце. Ту поносну српску мајку хвата страх да је њен син српски херој узалуд жртвовао себе. Како и не би кад јој оно што види делује да су се властодршци одрекли српских хероја и Отаџбине. Можда они то јесу али пуна је Србија оних који то нису и никад неће. Управо због оних који се нису одрекли вере и Отаџбине Србија је све недаће преживела и вечно живеће. Због таквих попут Цолета (Стојадина) и Тепића увек васкрсавала и васкрсаваће.

Све утакмице морају се играти до краја, у супротном изгубиће те их. Светосавци имају ту судбу да њихова утакмица никад не престаје зато увек кад застанемо, узмемо предах враћамо се на терен са дебелим заостатком. Јер непријатељ никад не спава, никад не престаје са жељом да нас победи. Нажалост њих има много више па не морају да се одмарају само с времена на време мењају играче. Некад су то биле Османлије, па Бугари, па Аустроугари, па Немци… Затим су ослањајући се на снагу Немаца својих великих пријатеља осилили и „храбри“ кољачи усташе… Сво време у покушају да нас победе помагале су им пристрасне судије на челу са Енглеском, Америком, сада ЕУ…  Наравно ово су једине „поштене“ утакмице где је дозвољено да судије буду не само већ да нашим непријатељима буду  и спонзори.

Направили смо по ко зна који пут грешку. Догађа се то и другима мада не баш толико пута, али не морамо због тога себе одмах најстроже осудити. Били смо неопрезни или већ као и раније наивни. Оно што је сада важно је да грешку исправимо да не би направили још једну нову. Та нова грешка би била много већа јер би настала на оној већ постојечој. То би показало да смо слепи за грешке које чинимо. То онда скупо кошта, то би онда било за сваку осуду. Морамо бити достојни предака, донети одлуке, дати реч себи, потомцима и Отаџбини. Реч да нећемо дозвољавати да због наивности страдамо. Реч да своје хероје нећемо заборављати већ на њиховим делима будућност градити.

Мајор Тепић је говорио: „Људи само једном дају реч.“

Светосавци су своју реч на вечну љубав дали вери и Отаџбини. Шта значи та љубав и дата реч говоре нам речи Оца Тадеја:

„Љубав је најаче оружје, које постоји, нема те силе и тог оружја које ће моћи против љубави да се бори, све се ту руши.“

Зато ћемо и убудуће моћи да рушимо сваку силу и свако зло каје напада нас и нашу мајку Србију. Зато смо у прошлости имали такве мајоре и војнике, војводе, генерале, хероје и најхрабрије и најпожртвованије жене и мајке. Зато се увек после сваке битке јачи враћамо. Зато смо побеђивали и побеђиваћемо. Зато јер вером и љубављу сваког надјачамо.

Извор: Магацин