30 разлога против потопа Мораче

Пише: Вуксан Симоновић

Режимске главешине у Црној Гори у спрези са енергетским лобијима поново, негдје у потаји, кују планове како да потопе Морачу, која је, према анализи Свјетског фонда за заштиту природе, једна од свега неколико ријека у Европи, која има слободан ток и остала је онаква какву су је миленијуми стварали.

Сви они који су деценијама стајали на бранику Мораче, последњих година након што је 2010. године пропао тендер за потоп Мораче, били су се понадали да је опасност прошла, да су се они којима су долари и киловати ум помутили, дозвали памети. Али не лези враже, ових дана на видјело излазе намјере и планови ковани у тамним вилајетима црногорског режима, да се поново кодише на најљепшу ријеку у Европи.

Потврђују се ових дана информације, да је Влада Црне Горе још крајем 2015. године потписала два меморандума о намјерама да се потопи Морача, са кинеском НОРИКО корпорацијом, а други са Министарством спољних послова Словеније и Министарством водопривреде Турске.

Намјере да ће поново кидисати на Морачу назначио је недавно у једној полуреченици и новоизабрани предсједник Владе у првом обраћању у плупразној сали Скупштине Црне Горе. Наравно, у одсуству опозиције која с разлогом бојкотује Парламент, нико од присутних режимских посланика, није се усудио да проговори једну ријеч и наведе бар један разлог против тог сулудог наума.

Сви су хорски сложно ћутали, а могли су да дигну глас и наведу бар један од од ових, најмање 30 разлога против потопа Мораче:

Прво, изградња брана на Морачи је економски неоправдана и нерационална, јер Морача као бујична ријека, без превођења дијела вода Таре у Морачу, апсолутно нема потенцијал који би оправдао градњу брана. На сву срећу прича о превођењу Таре, за сва времена је завршена, јер Тара је заштићена и националним и међународним документима. Иначе, стручна истраживања говоре, а и ми који смо везани за Морачу, рођени смо и живимо на њеним обалама то деценијама гледамо голим оком – Морача кад повремено подивља, може да достигне висину и до 12 метара, а у љетњим жаропецима може да се приближи минимуму. То довољно говори о промашености укупне приче о изграднји хидро акумулација.

Друго, Изградњом брана и стварањем вјештачког језера на метар од прага Манастира Мораче, била би потпуно девастирана и уништена ова наша светиња, која је једина од свих храмова на нашим просторима сачувана онаква какву је прије 764 године подигао Стефан Немањић, кућић и оџаковић. Многи научници, хроничари, путописци, писци, пјесници, новинари, иконописци и сликари, вјерници и атеисти, ходочасници и путници намјерници, пролазници и вјерни народ, кроз вјекове су се дивили и диве се љепоти ове грађевине. Како својевремено рекоше уважени Татјана Пејовић и Александар Чиликов „Манастир Морача је наш Партенон, наша Нефретити, друге немамо…“.

Треће, нема те технологије којом би се могао заштитити Манастир Морача. Због огромне влаге која би продирала у темеље грађевине и вјечите маглуштине која би се стварала над језером врло брзо би био девастиран, а потом и потпуно уништен укупни непоновљиви живопис морачког храма. Бесмислене су приче појединих квази стручњака о изградњи некаквих гигантских стаклених звона, о огромним бетонским потпорним зидовима испод терасе Манастира, о премјештању самог храма на другу локацију…

Четврто, од потапања Мораче треба одустати, ако ни због чега другог, а оно због чудесне, јединствене фреске „Гавран храни пророка Илију“ ремек дјела читаве хришћанске умјетности, и свих композиција из живота пророка Илије јер би биле смртно угрожене. Нестале би и остале фреске које датирају из времена изградње морачког светилишта. Међу њима нестала би и она раритет- фреска „Исуса Христа са плавим очима“. Наравно, био би угрожен, а касније и уништен и комплетан чудесни живопис храма, у коме нема једног квадратног милиметра који није живописан и украшен.

Пето, биле би угрожене чувене морачке иконе, међу којима се посебно истиче „Свети Лука слика богородицу са Христом“ која је била заштитни знак на чувеној, на жалост, више икада тешко поновљивој изложби „Умјетност на тлу Југославије од праисторије до данас“ у Паризу од 2.фебруара до 23. маја 1971. године. Изложба је потом била постављена у сарајевској Скендерији од 28.јула до 28. октобра 1971. године гдје сам, тада као гимназијалац имао срећу да је посјетим и разгледам. Непроцјењиву вриједност имају и иконе „Свети Сава и Симеон Немања са Савиним житијем“, „Свети Јован Крститељ са житијем“,„Арханђел Михаило у црвеној одежди“, „Успење Богородице“, „Христ као цар царева“, „Христ са апостолима“ и бројне друге иконе – ремек дјела ондашњих ненадмашних мајстора иконописа. Оне би због тога морале бити склањане на безбједније мјесто, а да ли би то онда било морачко светилиште?

Шесто, била би угрожена и чувена морачка „Красна врата“ урађена у слоновој кости.

Седмо, био би угрожен дивљења достојан морачки иконостас.

Осмо, било би девастирано, а временом и уништено чудесно морачко Богородично коло.

Девето, биле би угрожене, а потом и уништене друге светиње и бројни други, до данас сачувани вриједни експонати лавре Немањића.

Десето, била би угрожене преостале вриједне књиге из, и онако од давнина скрнављене и распродаване библиотеке Манастира Мораче међу којима се посебно истичу Црнојевића „Октоих првогласник“ из 1494.године и „Библија“, штампана у Русији 1581. године. И оне би морале некуда да се носе и склањају, што би опет било скрнављење укупне вредноте морачког здања.

Једанаесто, била би угрожена и мала црква Светог Николе са својим прекрасним живописом, која је старија од великог храма посвећеног Успењу Пресвете Богородице.

Дванаесто, били би угрожени укупни објекти манстирских конака са свим својим веома вриједним садржајима, гробови морачких дуковника и укупни споменички фонд подигнут у славу морачких витезова, изгинулих кроз вјекове за слободу и част свога народа и своје државе.

Тринаесто, нестао би најљепши и највисочији водопад у Црној Гори, чувена Светигора („Хиландар је на Светој Гори, а Морача на Светигори“), са којим је и црногорски Краљ Никола започео и завео Морачко Коло стиховима: „Над Морачом ђе ускаче, скок бијели Светигоре’’.

Четрнаесто, био би потопљен чудесни извор Бијели Нерини који избија у кањону Мртвице.

Петнаесто, вјештачко језеро потопило би дивне старе мостове: Калуђеров и Димитријев мост на Морачи, Данилов мост на Мртвици и стари мост на Сјеверници. Био би потопљен и мост Пјенавац…

Шеснаесто, под огромном водурином нашло би се на десетине археолошких налазишта из праисторије у пећинама у морачком кањону.

Седамнаесто, језерска вода потопила би кањон Платије, кањон Мртвице, кањон Сјевернице, кањон Ибрштице и кањон Коштанице којима се из дана у дан диве бројни туристи и љубитељи природе из свих крајева свијета. Истина, туристичке посјете овим љепотама природе сада се одвијају стихијски јер овај режим није способан да направи организовану валоризацију тих природних љепота и потенцијала. Није случајно највећи жививи еколог на свијету Франц Вебер, када је у априлу 1988. године, захваљујући барду одбране Мораче од потопа, нашем дичном морачанину Комнену Бећировићу посјетио Морачу, и када је чуо хуку њених букова и угледао смарагдне боје морачких вирова и витке литице њеног кањона Платије ускликнуо: „Морача је Бетовенова симфонија“.

Осамнаесто, изградњом брана Ровца и двије Мораче, практично би били одсјечени од свијета, а морачка и ровачка села остала би и без оно мало становника који су још вију по врлетима и беспућима. И умјесто да изграде сеоску инфраструктуру и сачине стимулативни програм и материјално помогну да се бар дио оних, који због затворених, опљачканих и уништених фабрика и предузећа лутају подгоричким и улицама других наших градова, врате на своја запуштена имања и оронуле куће, и организовано баве производњом здраве, органске хране толико потребне Црној Гори, црногорски режим наставља са својом наопаком економском политиком и деструктивним односом према селу. На тај начин тјерају и оне који још живе у овим крајевима да заметну танки брашњеник преко рамена, и крену у бијели свијет трбухом за крухом.

Деветнаесто, изградњом брана и стварањем огромних акумулацијоних језера повећао би се и онако велики сеизмички ризик. Наиме бране би се налазиле на линији великих сеизмичких раслојавања. Стога би бране, а посебно „Андријево“ представљале огромну опасност јер би у случају њеног лома дошло до катастрофе Подгорице и комплетног приобаља Скадарског језера.

Двадесето, стручњаци кажу и упозоравају да би изградњом брана на Морачи флора и фауна долине Мораче биле уништене.

Двадесет прво, изградњом брана биле би угрожене десетине врста ендемског биља које расте у долини Мораче.

Двадесет друго, стручњаци упозоравају да је у долини Мораче и њених притока регистровано више од 100 врста птица које би биле и те како угрожене и напустиле би своја гнијезда и станишта.

Двадесет треће, стварањем великих акумулација у кањону Платије било би драстично угрожено Скадарско језеро будући да је ријека Морача највећи снабдјевач језера свјежом водом. То би имало несагледиве последице на укупан птичји и рибљи фонд не само Мораче и њених притока него и Скадарског језера по чему је овај Национални парк и познат, и као такав уврштен на листу важних свјетских језера.

Двадесет четврто, изградња брана изазвала би велике климатске промјене. У скадарској котлини, односно у зетско-блелопавлићкој равници дошло би до још већих температурних скокова, а узводно од брана не би било благе климе и утицаја средоземних струја које допиру уз кањон Мораче.

Двадесет пето, велики ризик за рушење брана представља клизиште испод села Ђуђевина, једно од највећих на балканским просторима. То клизиште би због подлокавања језерском водом могло да слети у језеро и изазове огромни поплавни талас који би потопио и сам Манастир, али би неминовно угрозио и саму брану Андријево.

Двадесет шесто, велику опасност представљају клизишта испод засеока морачког села Осреци – Дебели Луг и Црнине. Та клизишта су стално активна. Треба се само присјетити 1979 године када је у засеоку Дебели Лугу у Осрецима који се иначе налази испод магистрале на самој обали Мораче од огромне земљане лавине, на жалост, погинула три члана породице Јовановић. Хиљаде тона земље у току кишне ноћи, док су чељад била на спавању сручило се испод Росовог Лаза, прегрнуло и срушило кућу и прегрнуло комплетно имање. Напросто, потпуно је промијењен рељеф. Неколике године касније, километар ниже према Манастиру Морача, у осредачком засеоку Црнине слећела је огромна зељана лавина и прегрнула комплетно имање Баша Поповића које се налази изнад саме обале Мораче. На срећу чељад нијесу страдала јер кућа је била при крају имања па се није срушила. Опасност представља и клизиште испод јасеновског засеока Заградац у близини морачке лавре, гдје земљане лавине неријетко с јесени слијећу и прекидају магистралу од Кривог вира до Манастира Мораче. А какву би тек опасност представљала могућност обрушавања литица кањона Платије?

Двадесет седмо, режимска врхушка бјежи од истине, да се прије неколико година обурвао дио терасе поред самог Манастира, познат међу нама Морачанима и Ровчанима као „Барча“, када се сручило неколико стотина тона материјала у Морачу. Прича режимских „стручњака“ да би се дуж терасе на којој лежи Манистир наводно подигли бетонски зид дугачак близу 3 километра и висок преко 50 метара, који би штитио од одроњавања је заправо покушај подупирања оне небулозе како је ово светилиште могуће заштити. Иначе сама „Барча“, и укупан манастирски комплекс вјековима, до данашњег дана су била саборишта, зборишта и слободишта Морачана и Рорачана, и многих других племена. Најпознатији је свакако морачки Госпођински сабор, који је, кажу можда старији и од самог Манастира.

Двадесет осмо, падом нивоа језера у току љетњих мјесеци када Морача смањи количину воде, или готово пресуши гледали би ужасне призоре каљуге са остацима потопљених кућа, мостова, огољелог дрвећа, разних зидина и сваковрсног отпада, као што се догодило прије неколико година када је драстично пао ниво Пивског језера и када су из воде извирели остаци Старих Плужина, а што је сабласно дјеловало.

Двадесет девето, изградњом брана било би потопљено преко 6000 рала ливада, воћњака и њива, а људи који ту живе морали би се раселити. Дакле, Морачане и Ровчане чекала би иста судбина која је задесила Пивљане. Наиме, Плужине које су 1971 године имале 9.078 становника, а према процјенама стручњака 2021. године имаће свега 2850 становника што довоњно говори о демографској катастрофи. Стога приче о економском просперитету и разввоју Мораче и Роваца, о запошљавању мјесног становништва, о 16.000 лежајева у туристичким објектима на обалама акумулација, преставља најобичнију бесмислицу у коју нико нормалан не може повјеровати.

Садашњи властодршци у међувремену су, на подручју Мораче и Роваца затворили све туристичке објекте, чувени Мотел „Морачу“ који је сада обична руина и Мотел у Међуријечју који се урушио и сада је ругло поред магистрале. Да нема двије, приватне кафанице човјек неби имао гдје кафу попити. Слично су говорили и за Плужине и обећавали хињаде лежајева. На жалост и то је била велика превара ондашњих и ововремених главешина. У Плужинама је својевремене изграђен један једини хотелчић, у који ријетко ко законачи, а последнјих година више пута је био затваран.

Тридесето, изградњом брана било би потопљено близу 20 километара магистралног пута Подгорица – Манастир Морача. Властодршци су негдје раније говорили да би изградња нове трасе коштала око 60 милиона. Међутим, познато је да су Платије један од најтежих терена у Европи, и да треба изградити бројне нове мостове, тунеле, потпорне зидове на тој новој траси. Дакле, прича о тако малим средствима је најобичнија манипулација. Ако ауто пут Смоковац-Матешево кошта око милијарду еура, онда је лако доћи до податка да би само за измјештање 20 км магистрале уз Платије било потребно минимум 200 милиона еура.

Дакле, јасно је да сваки од ових разлога, а има их још, сам за себе говори да треба дефинитивно одустати од безумне намјере да се Морача потопи и одмах одпочети поступак уписа Мораче у свјетска добра под заштитом УНЕСКО-а, што је давно предлагао и Комнен Бећировић, човјек који је Морачу бранио својим племенитим дјелом ствараним деценијама.

Исто је учинио и већ цитирани швајцарац Франц Вебер, можда најрелевантнији и најкомпетентнији еколог данашњице. Он је 2002. године, у уводној ријечи књиге Комнена Бећировића „Одбрана Мораче од потопа“, између осталог написао и ово:

„Упућујем горући позив властима Црне Горе да коначно одустану од погубног пројекта потапања Мораче. Тражим од њих да, напротив, упишу ту дивоту у њеној свеукупности на листу баштине човјечанства под заштитом УНЕСКА. Јер Морача је ремек дјело које припада будућим покољењима.“

Вебер је тај апел поновио и у сјајној поруци коју је упутио учесницима Округлог стола „Хидроелектране и угроженост Манастира Мораче“ који је, у организацији Митрополије црногорско- приморске одржан 25.марта 2010. године, истичући да „Треба апсолутно и коначно одустати од тог несрећног пројекта да би се сачувала дивна земља Морача и, не чекајући, уписала на листу баштине човјечанства под заштитом УНЕСКА. Спреман сам да томе допринесем!“.

Извор: ИН4С