Мигрантска криза у Европи је последица планираних ратова (војних интервенција и грађанских ратова) од стране водећих земаља Запада. Ти ратови, реализовани кроз војне интервенције или грађанске ратове, у сваком случају су догађаји који су из темеља, као бумеранг, потресли највише Европу, али и све земље које се налазе на мигрантским рутама. Мигрантска криза је континуирана и тих је размера да се означава често синтагмом ,,сеоба народа“. Последице такве мигрантске кризе су огромне у социолошком, безбедносном и политичком смислу. Оне су већ данас у многим аспектима очигледне и значајно се рефлектују на међународне односе, међудржавне односе, а посебно на водеће чланице ЕУ и НАТО, као што су Немачка и Француска. Европска унија губи унутрашњу кохезију по питању мигрантске кризе и начина њеног решавања. Последице по земље ЕУ, али и остале транзитне земље, а посебно на Републику Србију као земљу са великом флуктуацијом миграната, су различите.
Сведоци смо перманентног угрожавања основних права на мир, слободу и заштиту територијалног интегритета и суверенитета држава широм света. Наиме, чини се да је сав труд савременог света у погледу подизања нивоа међународног уважавања, толеранције и ширења људске солидарности био узалудан. ,,Сеоба народа“, како водећи геополитичари називају миграције становништва појединих земаља северне Африке и Блиског истока, ову тврдњу најбоље потврђује.
Директна безбедносна последица ,,aрапског пролећа“ је покретање вишемилионског таласа избеглица ка земљама западне Европе, који ће довести до мигрантске кризе, односно до различитих рефлексија по безбедност земаља западне Европе, које су претежно крајњи циљ избеглица, али и транзитних земаља кроз које избеглице морају да пролазе до свог крајњег одредишта. Показало се да колоне избеглица прате различите негативне појаве, попут организованог криминала, сукоба, тероризма и друштвених и политичких потреса у државама кроз које пролазе и у које долазе.
У великом броју ових земаља избеглице су доживљене као претња економији, друштвеној стабилности и систему здравствене заштите, што даље имплицира оправдано нарастање непријатељства локалног становништва, односно пораст ксенофобије, расизма и јачања националних десничарских покрета, јер екстремисти међу избеглицама доносе немир, неспокој и угрожавају личну безбедност првенствено младе генерације у Европи. Сходно томе, многи домаћи и страни теоретичари безбедностис пуним правом сматрају миграције, односно ,,мигрантску кризу“, као најзначајнију или најкрупнију последицу ,,aрапског пролећа“ и војних интервенција НАТО и његових водећих чланица, пре свега САД, Уједињеног Краљевства, Француске, Турске и Немачке. Такав однос довео је до ефекта „бумеранга“, у погледу последица, управо према оним државам које су створиле највећу несрећу, државама које су разарале. У том смислу за сада САД имају најмање последице.
Самоспаљиваље Тунижанина Мухамеда Буазизија – протест једног очајника против насиља и корумпираности полиције и локалне власти, сматра се ,,стрмоглавим инцидентом“ (синтагма коришћена од стране Ханса Тоха), изненадним догађајем који је за себе везао бес армија обесправљених људи. Овај чин је схваћен као симбол неопходне борбе против социјалних неправди, али и као непосредни повод за колективну акцију која ће довести до друштвено-политичких промена, односно ,,таласа револуција“ које су почеле да из корена мењају друштвено-политичко уређење појединих земаља северне Африке и Блиског истока. ,,Талас револуција“ које су почеле у Тунису веома се брзо пренео на остале северноафричке и блискоисточне земље, и колективно се назива ―,,aрапско пролеће“. ,,И када се то догоди, суштински безазлена ситуација се трансмитира у време и место за деструктивну одмазду, односно у инцидент с насиљем гигантских размера“.[1]
Исходи ,,aрапског пролећа“ су различити: (1) у неким земљама војска и полиција угушиле су протесте (Судијска Арабија, Бахреин); (2) у Мароку, Јордану, Катару, Оману и Либану дошло је до политичких промена које су задовољиле захтеве демонстраната; (3) у другима је дошло до оружаних сукоба (Јемен, Ирак) и грађанског рата (Либија и Сирија); (4) у земљама у којима су протести прво почели дошло је до расписивања избора и промене власти (Тунис и Египат). Потом је наступио талас повратка на ,,старе режиме“, као што је било у Египту или до грађанских ратова и страних интервенција (Либија и Сирија), без одобрења званичне власти или уз позив на војну помоћ, као што је званична власт у Сирији упутила Руској Федерацији. Турска и многе водеће земље Запада потпомагале су снаге оружане побуне, тзв. умерену опозицију, захтевајући ултимативно да је једино решење да одступи и оде са власти званична легитимна власт у Сирији. При томе је пружана свеколика војна, дипломатска и политичка помоћ побуњеничким и одметничким групама, међу којима су и оне које директно спроводе тероризам и руководе се идеологијом екстремног ислама.
Такви исламски покрети и организације су заједничким деловањем створиле тзв. Исламску државу, која не признаје државне границе и служи се најбруталнијим методама терора и терористичког деловања. Већ је очигледно да исламске државе не би ни било без значајне логистичке и војне помоћи појединих регионалних и светских сила, које се више декларативно боре против ње. Све је више индикатора који указују на то да је Исламска држава створена са циљем да се: (1) разоре државе, које су означене као специфичне мете агресије; (2) створе нове марионетске државице; (3) униште народни демократски режими и инсталирају ненародни режими; и (4) да се у бесцење продаје нафта и гас и под посебним условима доведу водеће енергетске корпорације у поратном периоду. На том путу једино је Сирија у дугом периоду одолевала, а уз помоћ Русије успева да постепено поврати суверенитет и национално достојанство.
Сирија је требала да пропадне, да се распарча, да се елиминише руски утицај и да се обезбеди интеграција корпорацијских капацитета нафте и гаса, како би се преко Турске Европа обезбедила тим ресурсима са Блиског истока и елиминисао руски енергетски утицај у Европи. То је стратегија САД на Блиском истоку, којом се жели маргинализовати руски утицај. Зато Русија по питању Сирије нема алтернативу, она треба остати непосредно ту на дуге стазе, ако жели да буде светска сила и спречи притисак НАТО на својим границама и обезбеди стабилност и несметан развој своје економије на бази енергената. После Црне Горе, Сирија је остала једина поморска држава где Руска флота може имати базе и контролисати Средоземље. Трошкови и страдања Војске Руске Федерације у Сирији немају цену, јер на дуже стазе афирмишу Русију у свету, као правичну земљу која штити угрожене народе и државе. У Сирији Русија брани своју слободу и достојанство. Тај имиџ државе праведника све се интензивније шири и у водећим државама НАТО и ЕУ.
Поред све медијске пропаганде Запад више не може да сакрије истину и да Русију кредибилно означава претњом. То је толико прозирно и смешно, да у ту пропаганду не верују ни режими који је праве. И ти режими постају свеснији да је Русија доследна, да морају да је поштују и да са њом треба да рзговарају, на равноправној основи. Санкције Запада су реликт прошлости и треба што пре да се укину, јер ће разарајуће деловати на социјалне прилике у Европи, као и на будућност ЕУ.
Управо САД су агресивном стратегијом, под утицајем мегакапитала, устоличиле нестабилност у Европи, ЕУ, региону Балкана и довеле до великог броја људских жртава, избегличког таласа, економског и демографског пада и до социјалне нестабилности и страха. Страх је постао обележје живота у Европи данас.
Са становишта безбедности, издвајају се следеће последице ,,арапског пролећа“: (1) расписивање „демократских избора“ у нерегуларним условима; (2) насилна смена дугогодишњих режима; (3) дестабилизација држава у региону; (4) настанак дуготрајних оружаних сукоба и (5) нерешавање проблема које је иницирало ,,арапско пролеће“. Све наведене последице су подстакле развој и утицај екстремног ислама и настанак мигрантске кризе, што представља безбедносни ризик и претњу за многе земље северне Африке, Блиског истока и Европе.
Са аспекта безбедности европских земаља најважније последице ,,арапског пролећа“ су тероризам и мигрантска криза. Наведене последице се не могу и не смеју посматрати одвојено из следећих разлога: (1) почетак мигрантске кризе је нераскидиво везан за обрачун терориста организованих у Исламску државу са својом неистомишљеном и равнодушном ,,браћом по вери“; (2) мигрантске руте су уједно и путеви терориста у европске земље; (3) акцијама терористичких ћелија у Европи погоршава се однос европског становништва према мигрантима и мањинама пореклом из афричких и блискоисточних земаља, што појачава верску и расну поделу у европским друштвима; (4) ове поделе погодују терористима и регрутацији нових терориста.
Тероризам и мигрантска криза су тренутно два највећа ризика и претње по безбедност европских земаља, али су за све земље старог континента есенција безбедносних изазова, са којима су тесно повезани и свакако дубљи политички и друштвени изазови за Европу, а међу њима посебно се издвајају и следећи: (1) успон екстремизма; (2) неефикасност институција ЕУ у решавању мигрантске кризе; (3) погоршавање односа ЕУ са државама арапског света.
Један не мали број теоретичара безбедности и аналитичара сматра да су миграције само једно од нових оружја за вођење савремених сукоба, односно миграције су само један концепт савременог ,,хибридног ратовања“. Сматра се да су миграције један од начина, односно метода остварења битних геополитичких циљева великих сила. Да су миграције дириговане и да се могу контролисати доказује и споразум између ЕУ и Турске о мигрантима (споразум је ступио на снагу 20.03.2016. године). По споразуму ЕУ се обавезала да ће ,,убрзати“ процес приступања Турске ЕУ и да ће Турској донирати 3 милијарде евра, а Турска се обавезала да ће задржати око 2.7 милиона избеглица на својој територији и да ће примити део миграната који ће бити враћени из Грчке.[2] И једна и друга страна нису биле искрене и испољиле су вероломство према постигнутом Споразуму.
У прилог овој теорији диригованих сеоба народа иде и чињеница да мигранти из угрожених подручја не одлазе у богате земље из региона као што су на пример: Уједињени Арапски Емирати, Саудијска Арабија, Јордан и Катар, већ искључиво у земље ЕУ. С једне стране као да се усмеравањем ,,сеобе народа“ ван подручја северне Африке и Блиског истока ослобађају природни ресурси од државне контроле, препуштају се великим мултинационалним корпорацијама, чије седиште је у водећим земљама Запада. Након сеобе народа успоставиће се мир кроз војно присуство и демилитаризацију и маргинализацију војних ефектива на Блиском истоку.
Тако би се трајно конфликтна подручја, које је водећи амерички теоретичар глобализације, Збигњев Бжежински, давно означио као регионе ,,геополитичких потреса и нестабилности у будућности“, превела у стање контролисаног „просперитета и развоја“. Треба знати да је такозвана теорија Збигњева Бжежинског, као што се може видети на слици 1. настала у лабораторијама обавештајних служби водећих колонијалних сила Запада, које су на бази те теорије и насилне глобализације градиле тзв. нови светски поредак. Зато је теорија Збигњева Бжежинског класична инструментализована теорија и основа за примењену стратегију САД, НАТО и ЕУ. Њене рефлексије су више него очигледне, као последица стратегија и начина деловања САД и других водећих држава Запада. Са завршетком сукоба на Блиском истоку и стављањем под пуну контролу ти центри моћи су планирали да загосподаре природним ресурсима а Исламску државу и терористе пребаце на Кавказ и државе које се налазе у зони нестабилности (сл.1).
С друге стране САД желе посредством миграната извршити додатни притисак на поједине ,,несигурне“ партнере у ЕУ, односно да мигрантском кризе ослабе њихову економску, а самим тим и политичку и безбедносну моћ, како би ЕУ и друге земље условиле да под „истим барјаком“ траже решење у обуздавању а потом у разбијању Русије. Сходно томе логично је да већински део миграната жели трајно да се настани у економски и политички најмоћнијим земљама ЕУ – Немачкој и Француској, као и у скандинавским земљама.
Сл. 1 – Предвиђања Бжежинског о безбедносно нестабилним подручјима у Евроазији
Теоретичари глобализације сматрају да су миграције само логичан след догађаја процеса глобализације, и да су демографска неравнотежа и неједнакост животних шанси (безбедносни ризици који су директни продукти глобализације) њихов главни узрочник. Такође, процењују и да ће 21. век бити ,,век миграција“, а у прилог томе истичу чињеницу да је на његовом почетку било више миграната него икада у историји, за разлику од 20. века, који је већим делом био карактеристичан по избеглицама као носиоцима миграционих процеса. Тада су избеглице са територије бивше СФРЈ и других кризних жаришта покренуле процес миграција, који је и данас актуелан, само због тешких социјалних прилика. Зато огроман број квалификованог високообразованог кадра одлази у у земље Запада, додатно осиромашујући те мале и неразвијене државе, правећи од њих колоније, са прљавом технологијом и простом радном снагом.
Сукоби који се одвијају у ослабљеним државама северне Африке, Блиског истока и централне Азије (Либија, Сирија, северни Ирак, Авганистан), приморали су милионе људи да се покрену и самим тим учине регион југоисточне Европе једном од најфреквентнијих миграционих рути у Европи. Ова миграциона рута носи назив Источномедитеранска и њу углавном користе мигранти из Авганистана, Сомалије, Еритреје и Сирије. Источномедитеранска миграциона рута има два правца: (1) Турска-Грчка-БЈР Македонија-РСрбија-ЕУ, познатија као ,,Западнобалканска рута“ или само као ,,Балканска рута; и 2) Турска-Грчка-Албанија-Црна Гора-ЕУ, уз напомену да се ретко користе Албанија и Црна Гора као транзитне земље, већ се врши директно пребацивање миграната у Италију морским рутама из избегличких кампова из Турске и Грчке. Поред ове миграционе руте, приказане су и: Централномедитеранска миграциона рута, коју углавном користе мигранти из Либије и Нигерије, правцем: Либија-острво Лампедуза-Италија; и Западномедитеранска миграциона рута, коју користе мигранти из Либије и Туниса, правцем: Мароко-Гибралтар-Шпанија.
Сл 2 – Миграционе руте
Упоредни фреквентни преглед по миграционим рутама за 2014. и 2015. г. дат је на Сл. 3. Као извор коришћени су подаци дати од стране Агенције ЕУ задужене за европске границе и обалску стражу (Frontex), уз напомену да се подаци односе на број илегалних миграната. Укупан број миграната који су од 01.01.2014. до 01.01.2016. године ушли у земље ЕУ је 1.822.377, од тог броја 885.386 лица је дошло Источномедитеранском миграционом рутом што је око 48%, а од тог броја преко територије Републике Србије прешло је укупно 764.038 мигранта или 42% од укупног броја миграната са свих миграционих рута, односно 86% од броја мигранта на Источномедитеранској миграционој рути.
Сл. 3 – Преглед броја илегалних миграната по миграционим рутама
У евиденцији Frontex-а постоји 8 мигрантских рута; поред већ набројаних постоје и следеће: Источногранична, Кружна рута Албанија-Грчка, Западнобалканска (као посебна миграциона рута), Западноафричка (Западномедитеранска) и Црноморска миграциона рута.
Сл 4 – Источномедитеранска рута
Овде је битно истаћи да је у 2014. години у ЕУ било укупно 33 милиона људи или око 7% укупне популације ЕУ, који нису рођени у земљама ЕУ, што имплицира да су и они у једном периоду били емигранти. У периоду од 2010. до 2013. године, око 1.4 милиона људи је емигрирало у ЕУ, али овај број се односи само на тражиоце азила и избеглице, односно људе који су ушли у ЕУ користећи регуларне миграцијске процедуре. У покушају доласка у земље ЕУ велики број миграната је и изгубио живот, у 2014. 3.279, а у 2015. 3.770 лица. Највећи број жртава, око 77% од укупног броја настрадалих у 2015. г. је био на Централномедитеранској миграционој рути. Frontex je 17.11.2016. године, објавио информацију да је у периоду од 01.01. до 16.11.2016. године, само на морским м/р живот изгубило 4.500 миграната.
Проблеми са мигрантима нису везани само за 2014. и 2015. годину, они су тада само кулминирали. У периоду од 2007. до 2011. г. велики број мигранта је преко Медитерана дошао до јужних обала ЕУ (Шпанија, Италија и Малта). О којем броју се ради говори и податак да је постојао споразум влада Либије и Италије у циљу заустављања илегалних миграција у Италију. Споразум пропада по избијању грађанског рата у Либији. Од тада па до данас ЕУ није успела да понуди свеобухватан одговор на дату ситуацију, имајући у виду различите ставове држава чланица ЕУ. Државама југоисточне Европе био је приоритет да убрзају пролаз миграната кроз своје територије, и сваки покушај ограничавања овог процеса, попут покушаја Мађарске да затвори границе, био је дочекан јаким дипломатским реакцијама суседних земаља. Мађарска је испољила сву националну доследност и одговорност у складу са својим националним интересима. Сличним поступањем Аустрије и Хрватске, Србија је постала жртва мигрантске кризе и није на време предузела адекватне мере са својим снагама безбедности.
