Шта су Срби без писма ћирилског

Ћирилица (Фото: Јутјуб)

Стање

Данас, када су се “и ала и врана” завериле и ујединиле против свега што је србско, у вреmену у коме су србска нацио­на­л­на мисао и родољубље (патриотизам), под вишедеценијsким ути­ца­јем несрбског (и антисрбског) школског си­стема у Србији и притиснути колонијалистичким парола­ма о не­пре­вазилазној вредности западне демократије, по­ти­снути као срамотни и прогла­ше­ни “последњим уточи­штем лопо­ва”, дошло се дотле да је постало срамотно гово­рити србски и користити ћирилицу.

Да је друкчије – не би скоро сва јавна гласила у Србији била штампана латиницом, писмом које је међународна ор­ганизација за образовање, науку и културу приписала хрват­ском “култур­но­м” кругу, не би се бројне књиге “српских” издавача објављивале латиничним писмом, не би многе при­вредне и друге институције оп­штиле латиницом са сво­јим “клијентима”, не би улице србских села и градова биле притиснуте латиничним таблама и рекламама на неким језицима “из увоза” и не би се дешавало да србки ђаци про­ђу кроз средњу школу не научивши србску ћирилицу, србски јези­к и србску повесницу.

И не би се смело десити да, на пример, Матица српска, национална институција чији је основни задатак био да брине о просве­ћивању србскога народа, о издавању србских књига и о заштити србских културних добара, и ћирилице и повеснице међу њима, у Правопису српскога језика, Нови Сад 2010, из политикантских раз­лога “правопропише” да су “новији културноисторијски и по­ли­тички развој, везан пре свега за скоро јединствено српско­-хр­ват­ско језичко заједништво (седамдесетак година и државно), из којега је настало богато српско наслеђе писано од­но­сно штампано латиницом (наравно, делом и старије од тог пе­ри­ода), потом са­вре­мене потребе културе и науке и кому­никације (с доминацијом латиничних култура) – учинили да сигурно влада­ње латиницом и у писању српским језиком постане наша свакодневна потреба”.

И не би се смело заборавити да су се Хрвати, пошто су већ успели да Хрватску очисте од Ср­ба, нашли пред питањем шта даље. То питање нарочи­то копка њихове штокавце, оне чији су преци, у разним време­ни­ма, под разним околностима, у одсуству личног достојанства, от­па­да­ли од србског националног корпуса, прелазили у римокато­лике и “унапређивали” се у Хрвате. Такви отпадници врло су се трудили да што брже испозаборављају све оно што их је до тада, као Србе, одликовало.

Настојали су, при томе, да свој изворни србски језик користе довољно “кварно”, употребом неких хрватских израза који би их лакше ослобађали подсећања на србско порекло. Ако је неко од њих био писмен, сматрао је неопходним да одмах заборави ћирилицу, то “ђаволско” писмо. Понеко се усудио да у својој кући сачува гусле, али је уз њих почео да певуши и песме које су узгредно помињале неке мање познате хрватске личности.

У потрази за каквим-таквим одговором на питање шта даље, данашњи штокавски Хрвати, потомци неодређено када покатоличених штокавских Срба, усеби на себе преузимају предачке гре­хе и почињу да се за њих и уместо њих кају. Они сада јасно виде да су њихови преци, у тренуцима док су “претрчавали” у Хрвате и у ка­толике, потпуно занемаривали чињеницу да улазе у неисторијски свет, у свет без сопственог језика, без сопствене духовности, без колективне свести, без свести о припадању одређеној култури.

И непогрешиво запажају да су и језик, и духовност, и колективна свест, остали код оних њихових далеких рођака који су имали снаге да се одупру најразличнијим притисцима оне друге стране, римокатоличке, и да не постану део “ионако склепаног народа”, како је то једном приликом рекао хрватски позоришни редитељ Божидар Виолић (1931). То и такво сазнање подстиче их, уместо да се врате својим србским коренима, да своје давне корене ишчу­пају и некако их превуку на хрватску страну али на начин који не би пореметио њихову у међувремену задобијену хрватску и като­личку свест. Најједноставнији начин да се до такве “транзиције” дође, јесте да се покраде све што је србско, оно са чиме су живели њихови преци и што су остављали у наслеђе својим православним потомцима: србски језик, србско писмо, србску духовност оличе­ну у србским народним песмама, србске гусле, србске великане…

И не би се у Србској Црној Гори упозоравало да су срб­ски идентитет, традиционални начин живљења и култура угрожени “кроз неријешеност уставно-правног положаја срб­ског народа, све интензивнијег напада на Српску право­слав­ну цркву, преимено­вање српског језика, запостављање ћириличног писма, измјену наставног програма за основне и средње школе… што Србе у Цр­ној Гори води у неизбјежну асимилацију у националне Црногор­це… (и што се) спроводи уз агресивност (црногорске) државе и помоћ демократских европских институција, али и уз неспособ­ност српске поли­тичке елите (и у Србији и у Српској Црној Гори – ИП) да било шта уради на позиционирању српског народа”.

Међу садашњим националним Црногорцима јав­ља се питање да ли они, толико малобројни, уопште постоје као народ или су само фикција наметнута коминтерновским “откри­ћем” Милована Ђиласа (1911-1995), под насловом Оцрногорском национал­ном питању објављеним у београдској Борби од 1. маја 1945. године, да су Црногорци нација. На тим се недоумицама рас­полућује свест на­ци­оналних Црногораца, и из таквог стања њихо­ве свести извиру црногорствујући антисрпски и антиправославни поступци.

Један од таквих поступака јесте и недавни административни “на­лаз” да Црногорци не говоре србски већ црногорски, да њихо­во ћирилично писмо није србско већ црногорско и да Мирослав­љево јеванђеље, стари србски рукопис настао око 1185. године, на пример, иако “најлепши и најважнији споменик српске обредне писм­е­но­сти” у србској рецензији старословенског језика, намењен хум­ском “кне­зу великославному Мирославу, сину Завидину”, брату србског вели­ког жупана Стефана Немање (1114-1200), одједном постаје руко­пис “црногорске писмености”, јер је, наводно, напи­сан “зетским правописом”?!

Црногорско и зетско овде је располућено будући да је и национално острашћеним Црногорцима почело да бива јасно да црно­гор­скога крајем 12. века није било и да се црногорско, али не у да­нашњем црногорствујућем значењу, први пут помиње тек 1276 (према писању црногорско-југословенског историчара Бранка Па­ви­ћевића, у једној повељи будућег српског краља Милутина), а у италијанским изворима 1348. године.

Новосадски договор

Како се овај скуп одржава у дану бли­ском ономе у коме је потписан Новосадски договор (10. децембар 1954), ваља изговорити неколико речи о месту на коме је тај договор потписан, као и о лику коме припадају немале заслуге за тај чин.

Прво: Обично се мисли да је Новосадски договор потписан у Матици српској, али није, он је потписан у згради тадашњег Покрајинског комитета Савеза комуниста Војводине, у Улици Мо­де­не, наспрам хотела “Путник”. Учињено је то тамо а не у Мати­ци српској, пошто се није смело допустити да “неко”, било ко, изговори иједну реч против наума да се Срби навуку на танак лед и, временом, забораве да су им и ћирилица и србски језик пред­стављали изузетно препознатљиво национално обележје.

Друго: Председник Матице српске у време када је потписан Новосадски договор био је књижевник Вељ­ко Петровић, о коме, због оних који не знају ко је то био, ваља навести две-три животописне појединости:

Момак је рођен у Сомбору 1884. године, у породици србског православног свештеника; био је редован члан Српске академије на­ука, председник Српске књижевне за­друге и управник Народног музеја у Београду, од 1953. до 1956. године председник Матице српс­ке у Новом Саду а потом, до упокојења 1967. године, њен по­часни председник.

Биће да Вељку није било познато да је Живојин Жујовић, први социјалиста у Срба и можда једини међу њима национално оријентисан, безмало сто година раније записао да “Маџари нису до сада били носиоци истините сло­боде”, јер они под слободом подразумевају “само скучену маџар­ску слободу”; о слободи осталих националности у Угарској они не воде рачуна. “Ви не водисте рачуна о српским правима, ваша сло­бода и ваш устав српска је неслобода и неуставност”.

Јер да јесте, можда му се не би омакло да уочи Другог светског рата препоручи да Војводину, “ако неко треба да окупира, нека је окупирају Мађари. Да ће то бити најмања штета!”

Биће да га је баш та препорука и “препоручила” за челно место у Матици српској, када је изабран за њеног председника у мандату 1953-1956. године. Био је то период у коме је Новосадским договором (сачињеним, наводно, на иницијативу Летописа Матице српске) закључено да је “народни језик Ср­ба, Хрвата и Црногораца један језик”, те да је “и књижевни језик који се раз­вио на његовој основи… јединствен, са два изго­вора, ијекавским и екавским”. Један од двадесет петорице потпис­ника тога списа био је и Вељко Петровић а цео тај подухват изведен је по већ позна­том његовом “рецепту” да, “ако неко треба да окупира српски језик, нека га окупи­рају Хрвати”.

Но, да не будемо савим неправедни према њему, ваља рећи да он није начинио први корак у том смеру. Биће да га је учинио млађани брозовић Милован Ђилас, прве послерат­не године, безуспе­шно покушавајући да убеди водеће маћедонске политичаре и свежерођене маћедонске лингвисте да новоуспостављени маће­до­н­ски језик заснују на лати­ничном писму, не би ли Срби, на тај на­чин, били “убачени у хрватско-маћедонски латинички сенд­вич” и били принуђени да и сами напусте ћирилицу.

Ђиласова мисија тада није успела, али идеја коју је он спроводио по налогу комунистичке врхушке нашла се крајем 1954. го­дине у Новосадском договору, у коме је, под ћириличним заглав­љем Матице српске, у згради Покрајинског комитета Комуни­сти­ч-­ке партије у Војводини, латиницом проглашена “равноправност латинице и ћирилице”. А Срби који су тај Договор потписали, чак и они из Матице српске, као да никада нису прочитали оно што је стотинак година раније записао Теодор Павловић, се­кретар Ма­ти­це српске целу трећину свога животног века:

“Језик, вера и народност, / Аманет ти Србе, брате, / То свето троје / То је извор чести, славе и среће твоје”.

Да је комунистичком походу против ћирилице био дат искључиво политички значај може се видети и из једне магистарске тезе (Mehta,  Coleman Аrmstorng, А PatHole to be Watched? CIA Аnalyses of the Тito–Stalin Split 1948-1950 – Under the directionof Dr. Nancy Мitchell – http://repository.lib.ncsu.edu./ir/bitstream/ 1840.16/ 1006/1/ etd.pdf – страна 148), рађене у Америци на основу анали­ти­ч­ких из­вештаја америчке обавештајне агенције (ЦИА) о рас­ки­ду Бро­зове Комунистичке партије Југославије и Стаљинове Све­са­везне комунистичке партије (бољшевика):

У разговору са тадашњим југословенским министром културе, Џорџ В. Ален, амерички амбасадор у Југославији од 1949. до 1953. године, питао је: “Па ако сте толико жељни да са Совјетима раскинете, да ли то што кажете да ће се у школама учи­ти ћири­ли­ч-­на и латинична слова, уз постепено potiskivawe, tj. eliminacijuћирилице, значи да сте раскинули с Русијом?”, тадашњи југо­сло­венски министар културе одговорио је: “Па, у извес­ном сми­слу то је тако. Ми контролишемо да свако дете у Југо­славији научи латиницу, па ће се на крају свега тај проблем тако и решити”.

По свој прилици, то “на крају свега” дешава нам се данас.

Србски језик и ћирилица у Уставу

Иако је Скупштина Репу­б­ли­ке Србије још 1991. донела Закон о службеној употреби јези­ка и писма, а Устав Републике Србије из 2006. године својим 10. чла­ном утврдио да су у Републици Србији у службеној употреби срп­ски језик и ћирилично писмо, затирање српског националног пи­сма – ћирилице – ушло је у завршну фазу. Ово због тога што међународни ин­формациони систем за кул­ту­р­ни и научни развој, чијих се стандар­да придржавају све члани­це Међународне организације за просве­ту, науку и културу (Уне­ско), не познаје одред­ницу срп­скијезик­-ла­тиница, те се “све што је до­сад написано та­квом лати­ницом у светским библиотечким каталозима књижи у хрватску културну баштину”.

Тако за сада, пошто из једног текста објављеног половином ја­нуара 2016. године (Хрвати “одлепили”: “Ћирилица је старохрват­ско пи­смо, вратимо га у школе” (http://www.vaseljenska.com/vesti-dana/hrvati-odlepili-cirilica-je-starohrvatsko-pismo-vratimo-je-u-sko/) сазнајемо да је Дамир Борас, ректор загребачког универзи­те­та и профе­сор на Ка­тедри за старију хрватску књижевност (која ли је то?), О­д­сек кроатистике, изјавио како су ћирилица и гла­го­љица “ста­ра хрватска писма” и да би “било добро да буду поново у настави”.

Мимо пароле да “кад нешто боље познајете, мање од тога зазирете”, његови разлози за то “откриће” садржани су у наводном са­знању да “на ћирилици имамо низ старих тек­стова, а познавање тога писма помаже учењу руског јези­ка”, те да “код наших ком­ши­ја користе се и ћирилица и ла­ти­ница, а савладавањем основа ћирилице у основној школи наши би ученици добили могућност читања стручне лите­ра­туре на ћирилици”.

Једномишљеник Борасов, академик Јосип Братулић, лик који је о истој ствари причао и пре двадесетак година, све­стан да би та идеја могла бити дочекана на нож, признаје да је кључни про­блем у томе “што са ћирилице треба скинути политичку ауру”. А како скинуту ту ауру, пита се он, и о­д­мах предлаже:

“Врло једноставно, назовимо је хрватском ћирилицом”.

Дабоме, нису Хрвати одлепили, знају они добро шта раде, они само следе оно о чему је пре више од четрдесет година, хрватски линг­вист Дали­бор Брозовић, Број Два у усташкој Хрватској демокра­т­ској заједници Фрање Туђмана, говорио једном закле­том бра­ни­оцу србске ћирилице: “Хрвати нису против ћири­лице. Само се ви Срби ње одреците – ми ћемо је одмах здушно прихватити”.

Они чекају тренутак у коме ће се Срби коначно одрећи ћирилице, како би се пред светом могли хвалити барем једном цивили­зацијском вредношћу (када већ других таквих вредности немају). Иако у Уставу Републике Србије пише да је у службеној употреби у Србији ћириличко пи­смо, нико то у Србији не поштује, ни ака­демија наука, ни универзитет, ни школа, ни Влада Републике Ср­бије, чак ни Правопис Матице српске. О јадним Србима да и не говоримо, они из удворишта интернационализму, мондијализму и разним западним демократским достигнућима нису ни стигли да науче ћирилицу.

Па се не треба чудити запажањима једног књи­жев­ника и универзитетског професора из Београда да је “по­ложај српског јези­ка заиста јадан”, да је “читао радове на пријемном испиту на Фило­лошком факултету, који морају да се се пишу ћирили­цом”, да су “на­ша деца го­то­во неписмена, она не умеју да пишу ћирилицом”, али наи­лазимо и на његово туробно питање “да ли је то нормално у једној земљи у којој у Уставу пише да је то службе­но пи­смо ове државе и народа који у њој чини већинско станов­ни­штво”.

Није нормално, наравно, али је тужна истина да се Срби, у наивној ве­ри да ће одрицањем од ћирилице најлакше ући у колони­јално ропство за­падне демократије, олако одричу сопствених на­ционалних обележ­ја и соп­ствене културне традиције.

 По свему, дакле, ћирилица је у Србији, данас, “остатак мрачне прошло­сти” и са­мо се чека да је “неко” забрани. Да ли “неко из домаће радино­сти”, да ли “неко” са стране, не би ли се испунило оно што су “југословенски” комунисти намеравали да учине у данима док су Србију “ослобађали” од ученог и домаћинског. У време када више нису имали разлога да прикривају своје ставове према србском језику и писму, ставове које су прећуткивали на почетку своје многогодишње сарадње с усташама.

Проблем се тако и решавао јер хрватска абецеда данас међу Ср­бима (и у Србији) толико преовлађује (и у новинама, и у часопи­сима, и у књи­га­ма, и на саобраћајним знацима, и на фирмама, и на уличним табла­ма), да ће без стварне подршке државних органа, и политичких и законодавних, србска ћирилица бити изгубље­на и потиснута на ниво готице у немачком језику. Ако то и јесте била подмукла замисао југо­словенских комуниста, коју су србски комунисти најсвесрдније “оплемењивали” својим утицајем не само на школски систем, ни­су од такве логике много одмакли ни њихови демократизовани наследници у власти над Земљом Србијом, макар се они звали со­цијалисти, радикали, демократе, напредњаци…

Сви они, али и ини који се на било који начин чешу о власт, или је прижељкују, или се­бе сматрају такозваним невладиним сектором овлашћеним за “уте­ри­вање” демократије, своју идеологију ни­су у стању да отму од ут­и­цаја оне која се, по природи ствари, деце­нијама и годинама усађи­вала у њих и која их је очувала као сво­јеврсне заточенике (и заточнике) исте те идеологије у напред­њач­ком, демо­крат­ском, ра­дикалском или социјалистичком преобраћени­штву… А на тај и такав “невладин сектор” не треба много трошити речи, он је само прикривена комуни­стичка “варијанта”, по свему антисрбска, било како да се његово руководство изјашњава, као надстраначко или изванстраначко, било да брине о заштити људских права или о кршењу људских права, било да се ради о женском антиратном ратничком покрету.

Због свега тога, Србе не би требало да буду изненађени ако их једнога јутра пробуди вест да су Хрвати заштитили ћири­лицу као своје писмо, позивајући се притоме на неке старе срб­ске књи­ге које су, и поред труда да из своје околине, али и из сопствене свести, избришу (уклоне) све што би их могло подсећати на србске корене, још увек, неким чудом, сачуване у некој од хр­ват­ских библиотека.

Пропао би тако труд многобројних генерација србских култу­р­них прегалаца да се срб­ска културна традиција, заснована на ћирилици, очува, чиме би и србски национални иденти­тет био врло озбиљно доведен у пи­тање. Наши србски савременици, посебно његови политички и инте­лектуални предводници, изгубили су из вида (или су то намерно пренебрегли) да “док су се Срби препознавали по сопственом је­зи­ку и његовом ћириличком писму – ни­кад није могао бити дове­де­н у питање њихов национални иденти­тет” (15, 31-33). Срби су ус­певали, у најтежим условима, вековима, да језик, веру и народност, “то све­то троје”, то извориште србске ча­сти и славе, уз­дигну на степен култа и опстану са њим.

Данас, нажалост, у складу са запажањем извесног господина Адолфа Хитлера да “народ коме уништите споменике – за две генерације престаје да постоји као народ”, Влада Републике Србије, по сили свога положаја и не поштујући Устав Републике Србије, самовољно допушта (или, можда, по налогу некога са стране?) да ћири­лица, као споменички израз србског бивствовања, буде уништена и тиме буде изведен геноцид над целим једним народом, народом који јој је, по претпоставци, поверио вођење србских народних и државних послова.

Народом србским.

На крају, потписник ових редака дозволиће себи да мало буде и забринут због преовлађујуће употребе латиничног писма у Србији. То је, чини ми се, први корак ка покатоличавању србскога народа (макар се то у раној фази звало и унијаћење), али не спон­тан, или самоникао, већ најзлонамерније смишљен.

Уз ову реченицу може се записати да су прве деценије 17. века прошле без значајнијих успеха римокатоличке јереси (познате и као римокатоличка црква) у покатоличавању Срба из Црне Горе, Боке и Паштровића. “Зато ће Ватикан послати у ове српске крајеве (1636) доктора философије и теологије – ђакона Фрању Леонардиса, рођеног у Шибенику, да на Диоклитијском српском приморју (на морској обали данашње Црне Горе) обави католи­че­ње православних Срба. Да би се додворио Србима, обавешта­вао их је да ће се црквене књиге издавати на српском језику и ћи­ри­лицом. Уз то је уверавао српске вернике да Римокатоличка црк­ва користи ћирилично писмо, као и Српска православна црква и да су истоветни светитељи у обе цркве. Но, српска православна заједница се, жестоко, одупрла” томе.

Сада, кад изричем претпоставку о покатоличавању “латинич­ких” Срба, питам се да ли су великодостојници Српске православ­не цркве икада стали у заштиту ћириличког писма. Или, можда, они на своје немешање у расправе о (не)употреби ћириличког пи­сма гледају не само као на невидљиву и нечујну, али зато стварну подршку масов­ном одрицању од ћирилице, већ то виде и као ши­ро­ку подршку сопственом екукуменизму. Или, латинизацијом срб­скога народа они исти тај народ гурају у римокатоличку јерес. Или, у свему томе они виде сигуран корак ка “унапређењу” римо­католичких Срба у Хрвате.

Због свега тога, озбиљно је питање да ли је обичан србски свет (окупљен у србској православној заједни­ци у Србији), без ослон­ца на ионако незаинтересовану црквену јерархију која, потпуно погр­е­шно, себе сматра Црквом, у стању да се одупре латинизацији, сам, као што су то, првих деценија 17. века, успевали наши преци  у Црној Гори, Боки и Па­штровићима. И не само тамо, већ и ши­ром Српске Земље.

Илија Петровић