Михајлов злочин срамота Хрватске

Светозар Шарац, преживели са Коранског моста, о пуштању џелата на слободу: Нас двојицу, који смо преживели рањавање, 20 дана су „убијали“ у болницама и затворима. Без ока и рањеног у груди нису ме превили двадесет дана

Михајло Храстов, кога су превремено пустили из затвора где је требао да проведе четири године због убиства 13 резервиста ЈНА и рањавања нас двојице на Коранском мосту 21. августа 1991. крив је за покољ недужних људи, али злочин није само његов. То је злочин хрватске државе која ослобађањем крвника, жели да стави „ад акта“ причу која се 24 године вуче по њиховим судовима. Тог 21. августа 1991, од 15 заробљених мојих сапатника, двојица су заклана ножем, а на нас 13 је пуцано са раздаљине од два метра. Душко Мркић и ја чудом нисмо умрли, а Божје је провиђење и како смо преживели наредних 40 дана, док смо били заточени у болницама и затворима под контролом Хрвата. Ране од стрељања нам нису превијене пуних 20 дана – овако говори Светозар Шарац, преживели из усташке кланице на Коранском мосту августа 1991.

Предратни беспосличар из Карловца Михајло Храстов, коме је суђено чак пет пута за овај злочин, 9. децембра ове године пуштен је на слободу. Вест о његовом превременом ослобађању хрватски медији су објавили прошле недеље. За убиство 13 људи осуђен је 2012. (из петог пута, одлуком Врховног суда) на четири године робије, а у ћелији је требало да буде до 18. фебруара 2018.

Светозара Шарца, сведока и оштећеног, затекли смо у његовој кући у Панчеву. У граду на Тамишу се скућио пошто је крајем септембра 1991. размењен као тежак рањеник. Прву годину у Србији је „живео“ на ВМА. Тог 21. августа на мосту на Корани је рањен дум-дум метком у пределу другог ребра, а пошто су његови џелати неколико сати по стрељању установили да је „преживео“ Храстова и дружину, ударцем кундака су му „истерали“ око. Захваљујући овом човеку, суђења крвинику у Карловцу која трају од 1993. тешко „узнемиравају“ хрватско пучанство. Злочинац се у тамошњим новинама у више наврата представљао као херој који је „одбранио“ град од србо четничке војске убијајући на Коранском мосту. На суду је, у свим поступцима тврдио да је све чинио у нужној одбрани.

– То је био мој први дан у „резерви“ ЈНА, када сам као професионални возач обукао униформу ЈНА у оближњем селу Крњак, како бих учествовао у евакуацији касарне „Логориште“ – почиње исповест, за „Новости“, Шарац. – Под командом резервног капетана ЈНА Милета Пеураче, нас 24, углавном резервиста возача у једном „пинц гауеру“ и једном војном „камиону 110“, кренули смо у Карловац да евакуишемо возила и људство које је тамо остало, а све то је, наводно, било договорено са хрватским МУП. Међутим, када смо негде предвече стигли на Корански мост, сачекала нас је блокада.

Шарац прича како су заустављени од људи униформисаних као полицајци на мосту на уласку град. Возилима ЈНА пришла су по двојица припадника МУП са репетираним оружјем и тражили да се предају. Морали су. У „пинцу“ је било осморо људи, а у камиону 16. Пошто су издвојени официри, подофицири и редовни војници који су одвезени ка Карловцу, на мосту је остало 15 резервиста.

– Спровели су нас преко моста, 150 метара, на градску страну и негде на крају, у песку поред саобраћајнице, наредили да сви легнемо – наставља Шарац. – Момка из Крњака који је био у маскирној униформи одмах је заклао један од тих људи. Засметала му је „Мартићева униформа“. Комшија тог човека, Васо Бившић, тада је закукао да то не чине те је и он заклан. Нас 13 унезверених потерали су поново мостом на другу страну Коране. Тада су се испред нас створила тројица у маскирним униформама који су са буквално два метра отворили рафалну паљбу из „калашњикова“. Имали су маскирне капе на главама.

ДУШКО ПАО ПРЕКО МОСТИЋА

Други преживели са Коранског моста, Душко Мркић, преживео је, такође, случајно. Њега је метак оборио преко моста и он је завршио ван видика џелата. Нашла га је онесвешћеног куварица оближње кафане, када је бацала ђубре, дан касније.

Светозара Шарца је спасло то што је рафал претходно погодио човека испред њега. Мученик га је заштитио својим телом и, како прича, добио је само један метак у друго ребро са десне стране, али су му шрапнели распрскавајућег метка завршили у плућима. Све се догађало око 20 часова увече.

– Из несвести сам се пробудио око поноћи – наставља наш саговорник. – Преко мене су лежали мртви. Устао сам и одвукао се до камиона 110, и ушао на место сувозача. Поново сам се онесвестио, а тргла ме је бука док су управо пристигли хрватски бојовници убацивали лешеве мојих другова у камион. Тада је један од њих приметио да сам жив у кабини. Када је притиснуо кваку, испао сам из возила и сећам се само да ме је тај човек снажно ударио кункдаком. Видео сам како ми око испада, и пао поново у несвест.

Оно што су Шарац и Душко Мркић (такође тешко рањен приликом стрељања) преживљавали у наредних 20 дана у Карловцу и околини је, у ствари, злочин за који неко мора да одговара. Ране им нису превијене ни у Карловачкој болници, нити после, када су пребачени у Дугу Ресу, ни када су враћени у затвор у Карловцу. Хрватски лекари, полицајаци, припадници ЗНГ игнорисали су страшне муке рањеника. Трајало је 20 дана док их „с ножа“ и са губилишта није спасао хрватски полицајац Милан Боричић, пријавивиши случај посматрачима ЕУ.

ПЕТ СУЂЕЊА – ПЕТ СРАМОТА

Светозар Шарац се преко „Веритаса“ сам јавио да сведочи у процесима Храстову, који је од 1993. из разних процедуралних разлога ослобађан за злочин који је признавао. Био је, како вели, згрожен оним што је читао у хрватској штампи. – Мука је то била велика – сећа се он. Долазио сам у Карловац пет пута и суочавао се са тим човеком. Знао сам га од пре рата као беспосличара али нисам могао да посведочим да је баш он пуцао и клао. Сви су били под маскама. Сведок прича и како су га водили на Корански мост на реконструкцију догађаја и сећа се да су га хрватски вештаци убеђивали како су жртве у ствари хтеле да беже. Није пристао на те лажи.

– Прво су нас превезли у болницу у Карловцу, где смо у једној просторији провели четири дана – наставља Шарац. – Нико нас ни прегледао, лежали смо на војничким носилима, јаукали, падали у несвест. Потом су нам рекли да идемо у Загреб, а пребацили нас у Дугу Ресу, у неки подрум. Тамо су нас онако рањене још тукли да „признамо где су снајперисти“. Наш непосредни чувар нас је сачувао од ножа све док поново није дошло возило из Карловца да нас пребаци у затвор. Тучени смо и током вожње ка Карловцу, да би управник затвора, када нас је видео, наредио: „Водите их и решите их!“

Светозар Шарац наводи да је имао две куће у Карловцу пре рата, и да је познавао много добрих људи у свом граду. Испоставило се да је један од њих полицајац Боричић. Нашао га је практично на губилишту.

– Из затвора смо кренули утрпани у нек „пик-ап“ уским путем преко винограда – сећа се он. – У једном тренутку, пошто је пут био узак, наишло је полицијско возило из кога је изашао човек. Завирио је у возило и спазио нас. Буквално су нас минути делили од ликвидације.

Шарац и Мркић потом су упућени у болницу у Загреб. У загребачкој болници први пут му је указана помоћ, али је и лисицама био везан за кревет. Помагао је један стражар који га је одвезинаоо када је био у смени. Размењени су 20 дана од доласка у Загреб.

* Како је по пуштању Храстова рекао његов адвокат Крешимир Вилајтовић, он је за Карловчане и многе хрватске ветеране из рата деведесетих година „јунак домовинског рата, а не злочинац“.

Он је најавио да ће бити покренут процес рехабилитације кроз који ће јавност сазнати „праву истину и увидјети да су осуђујуће пресуде Врховног и нижих судова дубоко неправедне“.

Аутор: Драган Вујичић

Извор: Јадовно