„Оно што мора да буде није несрећа. Несрећа је само оно што не мора бити, а ипак се догоди. Несрећу увек изазивају људи. Природа влада оним што бити мора.“
Борислав Пекић
Дозволили смо да наш народ трпи разне несреће. То није било оно што је природа припремила за нас, а још мање Божја одлука. Самим тим није морало бити тако, јер све што су нам чиниле те разне звери које само носе људска имена могло је бити заустављено, спречено. Најтужније је када грешке понављамо, и увек изнова тиме дозвољавамо нове несреће. Колико пута то треба да видимо да се Хрвати не могу одрећи усташтва? Шта још усташе могу да учине да схватимо да се звери неће никад смирити или поправити? Какав нам још то треба доказ да Немачка и Аустрија (раније Аустроугарска), да су Централне силе некад као данас НАТО (од)увек пуна подршка за све што је против Срба. Да ће ти зликовци увек бити ветар у леђа усташтву.
Допустимо бар једном себи да нам буде онако како је природа предвидела. Онако како нам је Господ дао, а не како крвождери желе. Почнимо да се према себи, народу, Отаџбини понашамо са самопоштовањем које заслужујемо. Не будемо ли ми поштовали сами себе, с којим правом то онда да очекујемо од других? Не смемо стално да дозвољавамо злочине над својим народом, да би тек након тога схватили да ће они који су руке обојили крвљу невиних то увек изнова чинити. Можда властодршци не схватају, нису читали историју или су једноставно издајници – без обзира шта је у питању, морамо их зауставити. Немају права, а ни ми немамо права да им дозволимо да понижавају светосавски народ, или још горе да га воде на неко ново клање.
Једно је борити се, супроставити се, јасно бранити своју веру и Отаџбину, а потпуно друго понижавати се и губити част. Вера и борба уливају наду. Нада ојачава жељу за животом и доприноси храбрости. Жеља за животом и храброст исказана у право време доноси победу. Погледајмо само иза себе, сетимо се свих момената и догађаја који нас данас чине поносним. Покушамо ли да их анализирамо видећемо да смо до њих долазили увек тако што нисмо дозволили да изгубимо част. Показали смо храброст онда када је требало и били смо награђени тиме да нико није успевао да нас понизи. Увек кад смо веровали, борили се, показивали наду и храброст, живели смо.
Данас се наши политичари хвале снисходљивошћу, пузањем, клечањем… Јасно нам је да то раде по наговору Запада. Не би ли убедили оне који не желе да се одрекну својих предака и српства да је то некакво нормално понашање. Они и јесу делимично у праву, то јесте нормално понашање бескичмењака, полтрона и издајника али не и правих Срба. Светосавци су кроз живот увек корачали право, без гордости али са поносом. Победе смо низали увек вером, бескомпромисном борбом и чашћу, и бескрајном љубави ка својој мајци Србији.
Док тако и даље будемо живели, Србима ћемо се звати. Ако се сами не одрекнемо себе и не предамо се, други нас неће надвладати, ма колико то покушавали. Проблеми и несреће које трпимо нису сигурно први али могу бити последњи. Морамо схватити где грешимо, шта не радимо природно, где не слушамо срце и претке, где смо се то одвојили од Господа. Време је да схватимо, све што нам се дешава је производ нашег чињења а не чињења других.
Плаћали смо данак својој наивности. Уместо да смо учили на туђим примерима прошли смо најскупљу школу. Сваку лекцију смо научили на свом примеру. Надајмо се да нам није потребно да лекције понављамо. Лекције су увек биле исте, зашто би онда ишли из почетка? Сваки пут су нам исти показивали непријатељство, а одувек смо могли да очекујемо само једну братску руку – руску. Знамо да човек који је у свом средњем или позном добу не може да размишља и да се понаша као тинејџер, већ искључиво складно свом нагомиланом и стеченом знању и искуству. Тако је и са народом који има своју прошлост и историју, а Срби је сигурно имају. Не може и не сме се такав народ са тако богатом прошлошћу понашати као да је тек упознао свет.
Наша историја је пуна примера које не смемо заборавити, препуна лекција које никад више не смемо дозволити да нам се понове. Помислимо само колико се запад труди да нам наметне некакве измишљене злочине и геноциде. Њима је то потребно јер хоће да нас прикажу онаквим какви су они. Упорни су ти зликовци да нам набаце по њима „неопростиву“ кривицу за Сребреницу, желећи светосавски народ да изједначе са зверима. Тужно је када им у томе помажу и недорасли српски политичари, али они су ионако ту само плаћени статисти.
Поред свега, то сигурно неће успети, лаж никад у крајњем исходу не може победити истину. Знамо дакле да је та њихова лаж осуђена на пропаст, али на нама је због наше деце да им не дозволимо ни да то покушају. Срби Сребреницу памте другачије, сећају се Срби тужних Ђурђевдана, Петровдана … Запад то не помиње, истина није нешто што њих интересује. Ми не смемо ту истину заборавити. Никад из својих срца избрисати потресна сведочења невиних.
„Континуитет геноцида током читавог 20. века над православним Србима на простору бивше СФРЈ потврдио се и на примеру села око Сребренице, у Републици Српској. У обимној документацији Фонда за истраживање геноцида над српским народом наводи се пример из 1942. и 1943. године. Усташка легија је у само једном дану, 6. маја 1942, починила стравичан геноцид у селу Фаховићи, побивши клањем и стрељањем чак 205 тамошњих Срба и избеглих из Олова, Соколе, Власенице и Хан Пијеска! Преживели прота Крсмановић сведочио је о овом масакру: „Кад су усташе кренуле из Сребренице испред њих су бежали Срби, тражећи спас преко Дрине. Кад стигоше до обале, нагрнуше на њих Францетићеви легионари, „Принц Еугенова“ дивизија. Ловили су дјецу и жене, немоћне старце… Мајке су бацале живу дјецу у Дрину, да их усташе не би стигли и сакатили… Гледао сам дјевојке како се убијају у Дрини да им усташе не би оскрнавили част и образ… Шесторица усташа скинули су се до појаса и клали Србе редом, онако свезане или пребијене и бацали у јаме. Причали су људи, како су две јаме данима послије „дисале“. Излазила је бијела пена и слушало се тешко издисање, јер је у њима било потрпано и много живих људи. Тек 1952. године из тих јама су извађени земни остаци тих несрећника!“ Утврђено је да је само у овом крају страдало 844 Срба.
Трагичну судбину доживели су и житељи српског села Залазје код Сребренице. Преживели Неђо Станковић је сведочио: „Имао сам пет година када су усташе на Тројице 1943. године напале наше село и убиле 97 мјештана, међу којима је четрдесеторо малолетне дјеце. У стравичном покољу заувек су нестале породице Лазаревић, Лаловић, Максимовић, Стојановић… Тада је убијено четрдесетпеторо у породици Ракић. Мој брат Миладин преживео је 1943. године, али су га комшије из сусједних бошњачких села Поточари и Ликари убили на Петровдан 1992. године. Мог другог брата Станка тешко су ранили, а двојицу његових синова убили су на кућном прагу. Рођак Благоје преживео је као тек рођена беба помор Срба. Нашли су га на грудима заклане мајке, али нажалост последњи рат није преживио, јер су га 12. јула 1992. године убили у близини кућног прага. Његова супруга Стојанка каже да су потомци некажњених злочина из Другог светског рата упали у село и убили четрдесеттри мјештана“…
Готово исти сценарио догодио се пола века касније. Жртве су поново били Срби, али овога пута џелати су били муслимани који су 1992. године напали Залазје и засеоке Ободи, Радоњићи и Азлице. Ова места муслимани су напали у два наврата – 8. јуна и 12. јула 1992. године. Села су уништена до темеља. У више породица – Јеремић, Вујадиновић, Ракић… Изгинули су готово сви мушкарци, бранећи своје породице и куће. Срби који су похватани, рањени и старије особе, никад нису пронађени.
„Покољ Срба у Залазју 1992. године у књизи „Планирани хаос“ описао је Ибран Мустафић високи функционер СДА и саборац великог ратног зликовца и српског крвника Насера Орића, који му је признао злочине:
„Кад је почело клање оне екипе заробљених на Залазју, мени је допао Слободан Илић (некадашњи судија Општинског суда у Сребреници). Попео сам му се на прса. Био је брадат и чупав као животиња. Гледао је у мене и није проговорио ни ријечи. Извадио сам бајонету и директно га погодио у једно око, а затим провртио ножем. Није запомагао. Затим сам га ножем ударио у друго око. Нисам могао да верујем да не реагује. Искрено речено тада сам се први пут уплашио, тако да сам га одмах после тога преклао!““ (1)
Хоћемо ли и даље да упорно дозвољавамо тим слугама сатане да нас бацају у јаме? Наравно да не, прави Срби им такве злочине никад више неће дозволити. Срамно је да наша деца не уче ове лекције у школама. Не због тога да би неког осудили, то светосавци не чине. Звери су већ одавно осуђене и оне своју коб не могу избећи. Истина је потребна да се зна да би себе спасли нових патњи, клања, убијања, лажних пријатељстава, силовања, страдања… Доста је да стално слушамо лажи о томе како је другима, ми имамо прво обавезу ка себи и својој деци. Пре било каквог слушања о другима морамо добро слушати и знати све о нама.
Природа нам је дозволила да увек сами одлучујемо о својој судбини. Бог нам је дао могућност да искреном вером себе учинимо непобедивим. Ми смо ти а не други који су каснили са својим одлукама. Сами смо криви што смо се вери враћали само онда када је било најтеже, наравно тек тада и односили победе. Било би лепо и паметно да нешто научимо из прошлости, да не чекамо страдање па тек онда да постанемо они прави.
Онда када смо себе учинили скептицима изгубили смо веру, онда када смо постали само традиционалисти изгубили смо непобедивост. За то не можемо кривити друге. Најлакше је онда када видимо да нам је тешко, да смо тужни, окружени несрећом, да за то окривимо судбу и друге. У томе што окривљујемо друге има само мрва истине. Истина је да они јесу уживали у томе да нама чине зло али то су успели јер смо им ми својим (не)чињењем то олакшали. Морамо наћи решење тамо где оно јесте и применити га. Решење је у нама, нема оправдања за кукавичлук и чекање некакве судбине. Нема оправдања што смо дозволили злу да се осили и разгоропади, да Србе баца увек у неке нове јаме.
Увек смо кроз историју највеће грешке правили покушавајући упорно да будемо пријатељи и добри са онима који то нису хтели. Дозвољавали смо себи да њихов страх настао од наше снаге себи представимо као доказ њихове добре воље. Заборављајући опет правило да ће звер која те се плаши док те гледа у очи искористити први тренутак да ти забоде нож чим окренеш леђа. Сваки пут такву наивност плаћали смо жртвама невиних. Змије су стрпљиво чекале нашу неопрезност и тада показивале своју праву нарав. Зверски забадајући своје отровне зубе у све што је српско.
Дошло је време да скупо плаћене лекције научимо. Ми смо Срби, нама није у крви да мрзимо, али они који са нама неће, не воле нас, којима ми нисмо драги, морају знати да не могу рачунати на нашу љубав. Светосавци јесу и праведни и добри, пуни љубави и разумевања али светосавље не подржава наивност. Време је да и ми покажемо да смо достојни својих предака. Да добро знамо сва српска страдања. Да никад више нећемо бити због наивности бацани у јаме.
Ненад БЛАГОЈЕВИЋ; Извор: фсксрб
