Случај Топчидер – од Вука Туфегџића до Вука Јеремића

Пише Горан Јевтовић

Факсимил закључка комисије за испитивање околности погибије војника у касарни „Топчидер“

Увелико траје двонедељно медијско торпедовање српске јавности путем режимских али и осталих гласила, која су након најновије „3-Д форезничке анализе“, по ко зна који пут извукли на светло дана случај погибије војника у објекту „Караш“ на Топчидеру, пре 12 година. Не улазећи у мотиве од којих је бар један јасан – да се кроз захуктали предизборни брлог провуче потенцијални председнички кандидат Вук Јеремић – аутор овог текста има обавезу да макар и симболично, допринесе реасветљавању догађаја. Истине и правде ради и зарад војничке части.

У време када се догодила наведена трагедија, налазио сам се на дужности „начелника Кабинета начелника Генералштаба Војске СЦГ“ на чијем челу је био генерал-пуковник Бранко Крга. Захваљујући томе био сам у реалном времену упознат са током дела истраге, којом је руководио војни истражни судија капетан Вук Туфегџић, а у целости са дисциплинским извиђајем, који је паралелно текао од стране надлежне комисије Генералаштаба.

С обзиром на проток времена и како не би дошло до грешке, уприличио сам ових дана сусрет са господином Вуком Туфегџићем, сада београдским адвокатом, и господином мр Владом Костићем, главним балистичарем на случају. Није изостала ни темељна консултација са генералом Бранком Кргом, који је у време догађаја био мој непосредно претпостављени старешина.

Намера уредништва Сведока била је, да у форми интервјуа именовани рекапитулирају чињенице и остала сазнања у вези трагичног догађаја. Међутим, и поред добре воље исти нису желели да се овом приликом званично оглашавају, имајући у виду да је „лавина“ тек кренула. Посебно из разлога што је надлежно тужилаштво покренуло нови (пред)истражни поступак, а Влада Србије најавила формирање независне државне комисије за испитивање случаја.

Но, изнели су аутору, боље рећи заједнички смо се подсетили битних детаља, односно потврдили раније резултате рада на случају, и у наставку текста следи тумачење које је пресудно за разумевање исфабриковане афере. Тако нешто одговорно тврдим, уосталом (и пре свега) као живи сведок догађаја.

Уколико би се листала штампа уназад дванаест година и прегледале све телевизијске и остале емисије и прилози, затим прочитали сви извештаји посвећени догађају у Топчидеру, простудирале изјаве непосредних сведока али и оних из друге и ко зна које све „руке“, било би потребно много времена и још већи труд и енергија, како би се разумело шта се заиста догодило тог кобног датума.

На први, „заверенички“ поглед, права мистерија се збила у знаку броја пет – тачно на дан петогодишњице петог октобра.

И, до чега би се у свему томе дошло?

До тоталне забуне код оних, а таквих је нажалост већина, који су убеђени да је од стране Н.Н. (или више удружених) починилаца изведено брутално убиство војника, док ће се они који користе логику и доказе који су небројено пута и врло темељно презентовани јавности, у потпуности сложити са истрагом Вука Туфегџића у сарадњи са изузетном екипом балистичара, патолога, специјалиста криминалистике и других стручњака.

Да кренемо са ударним недоумицама постављајући кључна (и потпуно логична) питања, успут дајући макар неке одговоре. Наглашавам да су моји саговорници након такве рекапитулације и даље потпуно сигурни у првобитну верзију случаја коју непоколебљиво бране. Баш као и потписник ових редова.

Најактуелније – зашто је и како Вук Јеремић први известио генерала Бранка Кргу о догађају у Топчидеру,  пре него што је то учинио Генерлаштаб Војске СЦГ? Ни дан данас није познато бившем првом човеку Војске, који је тада плански отпутовао на састанак начелника генералштабова европских земаља организованог у Немачкој, у граду Хајделбергу, одакле се одмах по сазнању о ванредном догађају вратио у земљу.

(Важна напомена – када је начелник Генералштава одсутан из земље, сва овлашћења и надлежности у командовању Војском преносе се на формацијског заменика, и правило је да се избегава телефонска и друга врста комуникације и информисање о текућим дешавањима у систему, осим у случају проглашења ратног стања или непосредне ратне ситуације).

Како је Вук Јеремић дознао за случај? Врло просто, највероватније онако како је и изјавио у истрази – од покојног Микија Ракића. У то време се налазио у Кабинету председника Републике, где је као активни војник 250. ракетне бригаде ПВО из Јакова, био „упућен на рад“ како се то стручно називало. Не баш уобичајени ангажман (неморалан свакако!), али не и противзаконит, зато што је члан Врховног савета одбране, у овом случају Борис Тадић, на тако нешто теоретски имао право и могао да захтева.

Како је за трагичан догађај дознао Миодраг Ракић? Још простији одговор – Генералштаб је имао обавезу да и линијом командовања и линијом оперативног дежурства, извештава о свим важним и посебно о ванредним догађајима чланове Врховног савета одбране (председник СЦГ и председници република), као и министра одбране државне заједнице. Најчешће је то чињено управо преко шефова кабинета.

Генерал Бранко Крга

Како је и зашто Вук Јеремић предухитрио Генералштаб у обавештавању генерала Крге, само је на први поглед енигма и посебно важно. Због чега? Због тога што је Генералштабу, којим је у тим тренуцима руководио заменик НГШ, вицеадмирал Михаило Жарковић, било потребно одговарајуће време и низ почетних, неопходних информација, како би извештај био целовит и у складу са правилима извештавања о ванредним догађајима. Али и због напред наведене супозиције: да ли начелника ГШ уопште извештавати отвореном везом – мобилном телефонијом док се налази у иностранству, о случају који се одиграо у војном објекту од посебног значаја – ратном командном месту Врховне команде.

Да ли је Вук Јеремић позвао Бранка Кргу из незнања,  зарад скупљања поена или нечег другог, у најбољој или некој другој намери, на нечији наговор, молбу, захтев и слично, или зато што је био у улози саветника Бориса Тадића за спољну политику, то је са ове временске дистанце тешко докучити из угла посматрача, али је једно сигурно – тај поступак је сасвим ирелевантан у вези са трагичним збивањем  у Топчидеру.

Да је био умешан у убиство како је инсинуирано у неким медијима, све дотле да је и директно оптужен од стране режимске „огласне табле“ под називом „Информер“ како је један од организатора ликвидације, – ‘ајмо мало логике која не би била наодмет – па да ли би се тако јефтино и одао и продао? И што би то тако наивно урадио, а поготову као део некакве завереничке групе?

Јавности је те 2004. године, одмах након трагичне погибије војника, у до тада невиђеној медијској харанги коју је предводио Божо Прелевић у сарадњи са покојним Владаном Батићем, наметнута супозиција да су војни истражни органи наводно посакривали кључне доказе, обмањивали јавност са основним циљем да се не дозна како се у најважнијем војном објекту државе скривао неко од хашких оптуженика. На првом месту Ратко Младић, чије је обезбеђење, како се непрестано тврдило, највероватније направило некакву грешку и налетело на недужне војнике, због чега су приступили егзекуцији.

Погледајмо следеће чињенице, тачније, обратимо пажњу на оно што је недвосмислено утврђено, и што чак није демантовала ни чувена државна „Комисија за испитивање околности погибије војника у касарни Топчидер“, али ни стручњаци америчког ФБИ и сви други који су се петљали у утеривање некакве нове истине:

1. У објекту од посебног државног значаја под називом „Караш“ постојао је троструки степен заштите, у којем је најважнију улогу имао електронски кабл са системом осетљивих сензора! Дакле, у објекат преко ограде није могла да прође „ни птица, ни мачка“. Могло је да се уђе искључиво из ваздуха и то вертикалним спуштањем. Систем је након трагедије експертски вештачен, небројено пута испробан од стране независних стручњака и установљено да је био у савршеној функцији, што је у виду званичног извештаја забележено.

2. Поред наведеног система као и уз физичко – стражарско обезбеђење, „Караш“ је био покривен видео надзором са двадесет и четири камере. Све су биле у функцији, а дежурни објекта је на мониторима имао непрестани увид у кретање људства, посебно улаз (уједно и излаз), као и непосредан физички увид у исто. Најпростије речено – није могао нико да уђе у објекат а да не прође поред наведеног службеног лица.

3. Уколико су истинити наводи из тачке 1. и тачке 2., а јесу јер их нико никада није оспорио, како је било могуће да се непозвано лице нађе у објекту посебне намене? Да ли је могло да се тако нешто илегално, дакле савршено прикривено изведе, а да бројни припадници страже, али и остали органи – команданти и командири јединица Гардијске бригаде, то не уоче благовремено? И да ли је био могућ такав чин у реалним условима? Да ли је било могуће да се уведе непозвано лице без специјалне дозволе, које су тада издаване искључиво од стране Оперативне управе Генералштаба? Ни под разно!

4. Трагичан догађај се одиграо у преподневним сатима нешто иза девет часова. Има ли логике да треће лице, рецимо, обезбеђење генерала Младића, или инострани специјалац, терориста или било ко други, такав чин изведе по „белом дану“, уместо да, што би било сасвим логично, убиство изврши у ноћним сатима? Чак и да се догодило баш тако – у преподневним сатима, како је могуће да је поред свих наведених система заштите, успео да побегне из круга објекта, а да то баш нико не региструје – од људства, до побројаних техничких средстава?

5. Уколико је пуцано на двојицу војника изван ограде, где су зрна из те пушке (или пиштоља), ако је непобитно утврђено од патолога и балистичара да су зрна пронађена у телу погинулих гардиста управо од њихових пушака? Уосталом, скоро да нико такву верзију – пуцање изван ограде објекта није потенцирао.

6. Ако су наводи из тачке 5. недвосмислено потврђени, а јесу и са тим се сви слажу, следеће питање је – како је Н.Н. нападач, који је пре тога на непознат начин ушао у круг објекта (!) могао да разоружа војнике који су, евидентно је, успели да отворе ватру, а затим да убије једног, па другог, те у уколико се догодило тако, шта други војник ради док први гине, зашто не пружа оружани отпор и не убија нападача или га рањава, или макар бежи према стражи, односно заклону?

7. Зашто нападач убија једног војника, а другог оставља у животу (војника Дражена Миловановића који је издахнуо на ВМА тек након два сата!), и због чега није применио метод такозване „овере“, како би био сигуран да су обојица усмрћена на лицу места?

8. Где нападач-убица нестаје, ако постоји само један улаз-излаз из објекта и то поред дежурног објекта? Бекство преко ограде је искључено јер би свакако био регистрован и то су сви органи у истрази недвосмислено утврдили. И то не само преко система сензора, већ и прегледом комплетног објекта који је иначе више пута обављен након трагедије, не би ли се пронашли било какви трагови или материјални докази. Чак су ангажовани и специјално обучени пси-трагачи.

9. Зашто се упорно инсистира на парафинским рукавицама и форсирају чисте инсинуације – да нису узете од свих оних који су излазили из објекта – када је све било управо супротно? Зашто се минимизира или више уопште не помиње недвосмислена чињеница, да су једино код страдалих војника пронађене барутне честице?

10. Због чега се игнорише, то јест обмањује јавност како нису пронађене све чауре и сва зрна, када је истина потпуно другачија? Дакле, све што је испаљено из пушака двојице војника је пронађено у комад – сва зрна и све чауре.

11. Зашто никада јавности није саопштено да су сва лица која су у тренутку несреће била у објекту, подвргнута полиграфском испитивању од стране надлежних органа ВБА, поводом чега је званично констатовано да су прошли наведени тест?

12. Због чега је у јавности тендециозно интерпретиран, или прецизније, лажно представљен званичан Закључак државне „Комисије за испитивање околности погибије војника у касарни Топчидер“ од 01. децембра 2004. године, чиме је створена конфузија и у општеприхваћену реторику уведена супозиција да су гардисти убијени од стране трећег лица!?

Ево доказа за наведену лаж управо преко садражаја Закључка који су потписали: Божо Прелевић, Првослав Давинић, Раде Булатовић, Драган Јочић, Бранислав Бјелица и Борислав Бановић, докумен чији је „дух“ и смисао потпуно изокренут:

„На основу свеобухватног сагледавања свих информација прикупљених ангажовањем вештака, непосредним саслушањем сведока, реконструкцијом, прегледом лица места, те увидом у војно-судске списе, укључујући и војно-тужилачку реконструкцију уз учешће пуномоћника породица покојних оштећених, Комисија констатује да постоје противречне околности које се, по мишљењу Комисије једино могу разјаснити у започетом кривичном поступку.“

Дакле, нигде ни помена о убиству гардиста од стране Н.Н. трећег лица, а поготову не од некога ван састава јединице, односно страже, већ само констатација „да постоје противречне околности“!

На основу чега је Комисија дошла до оваквог закључка и које су то противречне околности?

Од седам ангажованих балистичара, тројицу је одредио суд, једног балистичара тужилац, а преосталу тројицу је ангажовао Божо Прелевић као председнк Комисије (у то време, иначе, извршни директор невладине организације „Лекс“). Обратимо сада пажњу – шесторица су потврдила званичну верзију истраге коју је предводио истражни судија Вук Туфегџић, док је само један (Градимир Констатиновић) био против, односно испољио резерве и неслагање!

Али, наведене „противречне околности“ нису апострофиране у вези са непознатим нападачем-убицом, већ су констатоване код налаза патолога, где је „резултат“ био „три на према три“. И тицао се, рецимо, углова путања зрна, улазних и излазних рана, места пронађених чаура, положаја војника и других детаља, као што је (и посебно) питање ДНК и такозваних папиларних линија, метода које нису употребљене због нецелисходности, с обзиром да се због коришћења заштитног уља – ЗУОН (којим су пушке редовно премазиване) које у свом саставу садржи и амонијак, једноставно, потире било какви ДНК и остали трагови и садржаји из тог спектра.

У ауторском тексту у „Политици“, 15. децембра ове године, адвокат Предраг Савић, пуномоћник породица Јаковљевић и Миловановић, између осталог пише:

„На захтев истражног судије Драгана Лазаревића ФБИ балистичар Стив Каспер 2009. године потврдио је да су војници убијени. После њега и чувени специјалиста судске медицине из Окланда др Љубомир Драговић је дошао до истог закључка, али Драговић никада није саслушан, као ни вештаци из такозване Независне комисије“.

Тендециозно и нетачно. Стив Каспер се, према ономе што тврди Вук Туфегџић који је имао увид у извештај, само сагласио са (напред цитираним) Закључком државне Комисије, и није потенцирао „треће лице“ које је наводно убило двојицу гардиста. Јер да је било другачије, итекако би истражни органи саслушали „чувеног“ специјалисту судске медицине др Љубомира Драговића, који је са десетак хиљада километара раздаљине, ваљда, установио праву „истину“. Он и нико други.

На крају, како решити случај „Топчидер“?

Ја сам убеђен – једноставно. Како? Потребно је пажљиво, наглашавам пажљиво, прочитати писане изјаве командира страже, разводника и стражара, који су тог дана били на дужности у објекту „Караш“, а затим и бројне изјаве осталих војника и старешина из Гардијске бригаде, који су били блиски са покојним Миловановићем и са покојним Јаковљевићем. Свакодневно, дакле из дана у дан, из ноћи у ноћ, из јутра у јутро… када су се одвијали између осталог, и разни телефонски разоговори. Примера ради.

У тим изјавама које су узете на записник и уредно протоколисане, као и у безбедносним проверама са терена, те у оперативно-истражним сазнањима до којих се дошло, се крије истина. Све друго је политизација и злоупотреба родитеља, њихове туге и несреће.

И понижавање Војске као најугледније националне институције.

Пише Горан Јевтовић, пуковник ВС у пензији