Вучићу Бранковићу

Пише Владимир Димитријевић

КАКО СЕ ПОСТАЈЕ ВУК БРАНКОВИЋ?

Срби за издајника, упркос савременим историографима који другачије виде улогу зета кнеза Лазара, и даље кажу да је «Вук Бранковић».

Одакле данашња потреба многих из тзв. «елите» да буду «Вук Бранковић»?

Из жеље да се „безболно“ напусти сопствени идентитет, да се постане неко други, коме ће бити „лакше“ кад се потчини моћнијем. Завет верности Богу и себи подразумева светосавско живљење „изнад Истока и Запада“ (Владика Николај) и светолазаревско сазнање да је земаљско пролазно, а небеско вечно, то јест да се све даје за образ, а образ ни за шта. Само ако је крст страдања частан, народна слобода је златна. Ко није хтео да живи „косовском мишљу“ („Нека буде што бити не може“), увек је тврдио да је србски завет ирационалан, а да је бекство од свог идентитета „разумно“ и „одговорно“. Рецимо, садашњи премијер Србије сматра да у борби против тврдокорног националног идентитета треба, користити и пијук – о таквом ставу изврсну анализу је, својевремено, написао Слободан Антонић. (1)

Вук Бранковић, у драми „Бој на Косову“ Љубомира Симовића има своју визију, невероватно сличну кукавичко-рационалистичкој визији савремених „еуротичара“, бегунаца од себе и свога. Ево како је Вук излаже светогорском монаху Герасиму, свом рођеном брату:

«Ова соба је велика седам са осам!

Онај бор је висок тридесет метара!

Онај во, пред ковачницом, тежак је седамсто кила!

Над нама је таван за четрес кола сена!

Звоно на торњу у четири избија четири,

у седам сати избија седам пута!

Ето шта је моја визија!

Подрум је камени, буре је дрвено, рукавице су вунене!

Змија је отровна, бресква је слатка, пелен је горак!

Срба је мало, Турака је много!»

Јудинство се, дакле, увек, маскира у причу о очигледностима.          

Оно је клањање очитости.                                                                 

А очитост спољашње моћи и успеха је најочитија.                                

Might is right.                                                              

ИЗДАО КОСОВО, А НЕЋЕ РУСИЈУ?

Ових се дана већ поменути премијер Србије, човек који је издао и продао све што се могло издати и продати кад су у питању Косово и Метохија, заклиње у оданост Русији. Као, никад он неће окренути леђа нашој браћи. Наравно, озбиљан човек му не верује. Јер, онај ко изда Косово и Метохију, не може бити одан савезник никоме, а нарочито не православној Русији.

Али, како је Вучић постао то што је постао?

Јер, ако се сећамо, то беше онај који не само да је бранио Србство и Косово, него је био заточник и Ирака и Садама Хусеина, о којима је говорио: “Американци нацистичким методама покушавају да империјалистички освоје цео свет и ми смо просто приморани једино и искључиво да се бранимо. Ни ми, као ни Ирак, не желимо ништа туђе. Ми желимо само своје, своју земљу, свој народ, и желимо да заштитимо суверенитет и интегритет наше отаџбине. Нећемо ништа америчко./…/ Председник Садам Хусеин данас представља симбол отпора америчком режиму. И српски народ се солидарише у потпуности са ирачким народом и разуме патње и муке ирачког народа. Очекујем да ћемо успети да створимо основ за једну јачу и жешћу основу за отпор не само према Американцима него и према њиховим западноевропским слугама. Тај фронт отпора мора да крене широм  света/…/ и тај фронт ће се, сигуран сам, ширити, као што се ширио антифашистички фронт у Другом светском рату, тако ће се овај фронт отпора Американцима и њиховој нацистичко-империјалистичкој идеји ширити.“(2, 162-163)

Човек који ово прича да би, свега деценију и по касније, причао нешто сасвим супротно, издао је целога себе. И то је Вучић. Борис Тадић никад није био Вучић. Тадић је, просто и јасно, духовно увек био човек Запада, који је веровао да су Вашингтон и Брисел светлост света. Кад је владао Србијом, трудио се да то докаже и њима и себи. Али, Вучић је Вашингтон некад називао центром новог нацизма, који осваја земљу по земљу у суманутом походу на глобалну моћ, а сада тај исти Вучић испуњава вољу оних који је звао нацистима.

Заиста – премијер Владе је, издајом Косова и Метохије, маскираном у пут за ЕУ без повратка, сада на страни Империје, ма колико симулирао свађу са својим газдама, који су му дозволили да у „банана Србији“ утемељи кловнократију као меру и проверу политичког живота.                                           

Ипак, где су темељи издаје?

ИСТОРИЈА, УВЕК И СВАГДА УЧИТЕЉИЦА

Политиколог Марко Пејковић у свом огледу „Косовски завет и Косовска издаја“ подробно анализира поступке који су Лазаревог зета, једног од најугледнијих србских племића, довели до тога да је од народа проглашен издајицом.

Пре свега, сматра Пејковић, треба уочити да се Вук Бранковић, кратко време након Видовдана 1389, нашао на страни угарског краља Жигмунда, који је пустошио земље Лазаревића, на које је и сам Бранковић бацио похлепно око.

Шта је још важније од тога? Када је папа 1394. године позвао латински Запад у крижарски поход против Турака, на чело војске је ставио Венецију, чије је грађанство у оно време тражио и добио Вук Бранковић: “Ми поуздано знамо да су многи Византинци, аристократе и интелектуалци, који су тада добили венецијанско или ђеновљанско грађанство, били или отворени паписти – јеретици који су се одрекли Вере, или су заговарали што бржу унију са папом./…/ Наиме, документа говоре да су венецијански грађани могли да исповедају само римокатоличку јерес, никако Православље, чак ни у тајности! Они Грци са венецијанским грађанством, за које се сумњало да у својим кућама одржавају службе по православном обреду, бивали су тужени суду, а православна богослужења била су забрањена чак и за Грке који нису били грађани Венеције, ако би се у Венецији нашли послом или нуждом (ово је за Грке са стране укинуто тек 1577. године, нап. В.Д. ) /…/ То значи само једно – Вук је хрлио у наручје онима пред којима би, у најмању руку – ако већ отворено није исповедио папску јерес – морао да се стиди што је православац/…/ Вук је изабрао после битке западно политичко вазалство уз одрицање од православне Вере, а Лазаревићи турско политичко вазалство без било какве штете по православну Веру. /…/Изиграни су сви који су се ослањали на политичке шеме у којима је папа имао удела. Од руског кнеза Данила Галицког до византијског цара Јована Осмог“(3,124-125).

Дакле, Вук Бранковић се новим путем упутио стидећи се своје вере.

КАКВЕ ОВО ВЕЗЕ ИМА СА ВУЧИЋЕМ?

Има, наравно. И Вучић је променио свој духовни идентитет, због чега се стално позива на Макса Вебера и „протестантску етику“. Та прича о „протестантизацији“ Србије је јасна, јер Срби, док год су православни, не могу бити стока којом управљају либерал-капиталисти. Срби, из дубине свог источнохришћанског идентитета, желе нешто друго – свет правде и једнакости, у коме је човек човеку брат, а не вук. А Вучић жели да успостави вучје друштво, под влашћу турбо-капиталиста чијим нечовечним интересима, исказаним преко диктатуре ММФ-а, одано служи. 

Србин је, ма како лутао по историји, трајно обележен православном хришћанском духовношћу, која му не да да буде бездушни протестант са трагикомичном догматиком и етиком по којој Бог више воли оне који имају више пара, стечених капиталистичким методама.

Зато из јавне свести треба уклонити сваку идеју социјалне правде и једнакости да би „веберовски“ капитализам у Србији цвао.(4)

ТУЦОВИЋА СКЛАЊАЈУ, ТИТА ДРЖЕ НА ДЕДИЊУ

У свом огледу о Јовану Скерлићу, „Последњи бард националног романтизма“, у књизи „Стваралац и политика“, Предраг Протић нас подсећа: “У игри коју историја често уме да игра, један од највећих конзервативаца деветнаестог века постао је творац социјализма у Србији. Читаво књижевно дело Светозара Марковића прожете је једним „жалом за старим“ временима. Постојао је један миран, спокојан свет, окупљен и везан за задругу, а онда је дошао сурови капитализам, тај свет разорио и железницом још га и даље разара. Треба зауставити ту локомотиву која ће уништити тај свет, и тај конзервирани свет пренети једнога дана у социјализам. Ако се овако интерпретира идеологија Светозара Марковића, онда између њега и Лазе Лазаревића нема неких великих разлика. И код Јакова Игњатовића, коме је Скерлић вратио један део књижевног угледа, постоји нека врста изгубљеног раја.  Постојали су стари и нови мајстори, један спокојни свет у којем су живели господар Софра Кирић и преци Васе Решпекта, а онда се нешто десило, банула је катастрофа и стари добри свет отишао је у неповрат. Сеоски зеленаши код Милована Глишића срушили су онај свет у коме су мирно живеле удовица Миона и тетка Деса. Па и модерна српска књижевност у том истом смислу је конзервативна. И код Кочића и код Ћипика, постоји један изгубљени рај. Сви маштају о изгубљеном рају, нико не говори о обећаној земљи“.(5,170-171)

Зато је и уклањање Димитрија Туцовића са Славије један симболички гест садашње власти: уклоњен је Туцовић, али је, на Дедињу, остао Броз. Туцовић је, наравно, био социјалиста „лењинско – лењирске мудрости“, устајући не само против Николе Пашића као вође србске буржоазије, него и против извесних националних интереса, али је, и такав какав је, ипак био носилац визије праведне Србије, и био спреман да, на фронту Првог светског рата, погине за Отаџбину. Броз је, „кока–кола социјализмом“, разорио Србе, купујући им душе духовном американизацијом, и припремајући за дејство другосрбијанске јуришнике, данашње НАТО левичаре.                            

Туцовић је склоњен из јавне свести престонице, а Броз се држи тамо где су га идолопоклоници сместили.

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА

Одрекавши се себе и свога, Александар Вучић је кренуо путем без повратка. Не само да је Србију, преко СОФА споразума, чврсто везао за НАТО, и не само да је доделио позивни број НАТО-шиптарској „држави“ званој „Косова“, и не само да нас, ауто-путем, повезује са Албанијом, него је и кренуо у рат против нашег духовног идентитета, секући древне записне храстове на својим ауто-путевима за Недођију, чинећи од геј параде редовну манифестацију и, што је најстрашније, претварајући Србију у земљу канцер-капитализма. Ипак, иако се чини да је, сада и овде, свемоћан, Вучић је, постајући Бранковић, себе лишио насушне човечанске основе, и полако се расплињава у историјском небитију, одакле је, као нови Шћепан  Мали, и допузао.                              

Дужност нам је, дакле, да отворимо очи и гледамо како привид ишчезава, сведочећи Истину Завета, да бисмо своју будућност могли да градимо на здравим и истинитим основама.

УПУТНИЦЕ (ИНТЕРНЕТУ ПРИСТУПЉЕНО 17. 12. 2016. ГОДИНЕ)

1. Види: www.fsksrb.ru/fond-strateske-kulture/ostalo/veliki-pijuk/
2. Предраг Поповић, Политичка фукара/ Морални портрет Александра Вучића, Српска радикална странка, Београд, 2011.
3. Марко Пејковић: Косовски завет и Косовска издаја, Свети кнез Лазар, бр. 19-22/2016.
4. Види:www.carsa.rs/zasto-premijer-voli-protestantske-radne-navike/
5. Предраг Протић, Стваралац и политика, Нолит, Београд, 1972.

Извор: Фонд стратешке културе