Енглескиња једина жена официр „Гвозденог пука“

Флора Сендс на Калемегдану (фотомонтажа)

У историјском памћењу Срба заувек ће остати записано име Флоре Сендс, одважне и храбре Енглескиње која је у српској војсци стекла официрски чин и која је била припадник чувеног „ Гвозденог пука“.

Флора Сендс дошла је у Србију августа 1914. и била је стационирана у Крагујевцу са групом од десетак Енглескиња које су чиниле хуманитарни медицински тим послат да помогне Србији која је трпила стравичне губитке одмах по избијању Првог светског рата. Сама Флора говориће касније да је одмах по сазнању да су Србију напале далеко снажније и добро наоружане снаге Аустроугарске монархије, решила да крене у помоћ том непознатом и далеком народу о коме Енглези нису имали неко високо мишљење…

„Људи који ништа нису знали о српском народу више пута су ме питали – зар ме није страх да се крећем међу људима за које они мисле да су дивљаци?! Док је, у ствари, све сасвим супротно томе! Јер, не могу замислити ништа мање вероватно него да ме нападне – српски војник! Ја бих се осећала сигурније шетајући по некој вароши или селу у Србији – ма у које доба ноћи – него у многим енглеским и другим европским варошима“.

Када је у тој години одбијен напад непријатеља Флора је решила да не напушта српски народ, она се враћа у Енглеску али са племенитим циљем. Флора Сендс широм Енглеске организује хуманитарне акције за помоћ рањеним и болесним Србима. Од прикупљеног новца купује 120 тона санитетског материјала и са тим драгоценим товаром креће бродом за Србију.

У јануару 1915. године стиже у Ниш и српској војсци предаје санитетски материјал, а од, председника Црвеног крста Србије др Суботића тражи распоред за рад у болници где је најтеже стање. У том времену најтеже је било у Ваљеву, где је било жариште пегавца и других тешких обољења. Тамо се свакодневно умирало, а болест није мимоилазила ни медицинско особље.

Флора Сендс се није поколебала, желела је да оде у Ваљево. Тој њеној жељи оштро се супроставио енглески конзул који јој је рекао:

– Не дозвољавам вам! Тамо идете у сигурну смрт. Болесничко особље у Ваљеву просечно живи један месец.

Ово ће бити други пут за кратко време да Флора није послушала своје сународнике, у овом случају чак конзула Велике Британије, она је са потребним лековима кренула у жариште епидемије, у Ваљево. Тамо је уз највеће напоре радила све док су је ноге држале, а онда је поклекла пред овом опаком болести, заразила се и сама пегавим тифусом. Снажно тело и јака воља за живот извукли су је из сигурне смрти, прездравила је и одмах се вратила да поново помаже болесницима.

Када је епидемија сузбијена, поново се вратила у Енглеску како би прикупила нови контигент хуманитарне помоћи за Србију. Пошто је рат у другој половини 1915. године обновљен Флора се хитно враћа у Србију. Поново се ангажује као болничарка али ће пред сам полазак ка Албанији прећи у ратни састав „Гвозденог пука“. У књизи  Луиз Милер “Наш брат – Живот капетана Флоре Сендс“ описан је тај догађај:

„У подножју Бабуне водиле су се жестоке борбе, а у граду је радила српска болница. Флора је, међутим, желела да буде што ближе фронту, па је са задовољством прихватила понуду да ступи у амбуланту Другог пешадијског пука Књаз Михаило. Ту је упознала команданта пуковника Димитрија Милића, који ју је обавестио да пук ускоро креће у повлачење преко Албаније и да амбуланта мора бити остављена а рањеници и болесници отпуштени. Смиреним гласом је рекао Флори: ‘Боље би било да одетесада, док се још може – још увек можете прећи преко границе у Грчку.’ Изненађена предлогом, узвикнула је: ‘Али ја желим да останем са Другим пуком.’ Командант Милић као да је очекивао овакву реакцију, па је смирено наставио да јој објашњава ратне тегобе, како би је убедио да промени мишљење. Флора се, међутим, није дала, била је упорна да остане и помаже у превијању рањеника током одступања. Када се више није имало куд, Милић се, занет мислима, окренуо Флори и љадодао: ‘Па, можда бисмо могли да вас узмемо у војску.’ Милић је нагло устао, скинуо са своје еполете ознаку „2“ и прикачио је Флори на њен елегантни смеђи капут. Ето, сад сте редов у Другом топличком пуку српске Прве Армије.’ Коракнуо је напред па додао ‘Разуме се, Ваше ступање у војску мораће да потврди командант дивизије.’

После тога Флора је добила кобилу Дијану и посилног Драгутина, што су биле официрске привилегије.

На Солунском фронту је постала командир одељења. Нарочито се истакла у борбама на Горничеву, Кајмакчалану, Црној реци и код Битоља, од августа до новембра 1916. године. Ту је два пута рањавана у борбама прса у прса. Други пут је била изнета из борбе са 24 ране на телу. Те ране јој је избројала чувена Милунка Савић која се опорављала заједно са њом и која јој је била саборац из пука.

Флора се брзо опоравила, после лечења у Солуну и северној Африци, али су јој се ране касније поново погоршале за време боравка на фронту, па је морала на поновно лечење и опоравак у Енглеску. Време које је тада провела у Енглеској Флора је искористила да прикупља помоћ за српску војску и да популарише ослободилачку борбу српског народа.

Уживала је велико поштовање и симпатије колега. Када је приликом борбе прса у прса тешко рањена гранатом, други официр је ризиковао живот да би је извукао из битке.

Својим држањем и храброшћу напредовала је до чина капетана, одликовао ју је лично командант армије регент Александар I Карађорђевић „Карађорђевом звездом“ али највећу похвалу добила је од поручника Јанаћка Јовића, командира чете „Гвозденог пуку“:

„Госпођице Сендс, српски војник је поносан због тога што у својој средини види племениту кћер Енглеске чији је народ стари српски пријатељ. Ви, госпођице Сендс, треба да будете поносни што се налазите у положају да чините добро и помажете српском војнику. Српски војник ће увек поштовати дела Ваше љубазности и дубоко у свом срцу записаће та дела и сећаће их се заувек… Захваљујемо Вам у име свих војника, ми Вас поздрављамо са ускликом: да живи наш савезник Енглеска, да живи племенита Сендс“

Након рата, Флора је остала у војсци, тврдећи да “никада у животу ништа није волела више од тога”, али када је 1922. демобилисана, било јој је тешко да се прилагоди.

Удала се за свог ратног друга, српског официра, а бившег белогардејца Јурија Јуденича. Држава јој је аграрном реформом доделила тзв. „Добровољачку част“, осам јутара земље у околини села Овча (према неким изворима у околини Зрењанина), али Флора, као ни многи други добровољци, никада није уведена у овај посед. Са мужем је живела у Дубровнику и Београду и издржавала се давањем часова енглеског језика. Често је путовала и држала предавања о својим ратним искуствима широм света, у Британији, Француској, Канади, САД, Аустралији, Новом Зеланду.

Приликом сваког од ових предавања, са поносом је носила на себи униформу српског официра. Објавила је 1927. године Аутобиографију жене‐војника: Кратка сећања на доживљаје са српском војском 1916‐1919.

На почетку Другог светског рата, Гестапо је у Београду ухапсио Флору и њеног супруга. Јуриј је, услед гестаповске тортуре, убрзо пребачен у затворску болницу где је и преминуо. Флори је било дозвољено да га само једном посети. После Јуријеве смрти, Немци су пустили Флору из затвора и дозволили јој да се врати у Енглеску

На крају се вратила у родни Сафок. Мада тешко покретна, сачувала је необуздани темперамент: памте је како јури улицама у инвалидској столици на струју, док дуга седа коса вијори за њом.

У 74. години Флора послењни пут долази у Београд. У писму јавља свом ратном командиру Николи Станојевићу: „Зажелела сам се да још једном видим своју другу отаџбину и старе ратне другове.“ Још витална, Флора је прошетала Београдом, разговарала са познаницима и села у парку да одмори старачке ноге где се, према опису Александара Петковића у тексту „Наша Енглескиња“ објављеном у „Новостима“ 13. септембра 1954. године, повео занимљив разговор:

– У близини су се играла дечица. Један малишан који је рекао да се зове Душко пришао је и знатижељно питао: „Бако, шта је ово“, показујући на орден који се сијао на Флориним грудима. „То је Орден Милош Обилић“, одговорила је старица и насмешила се. „Је ли то онај Милош који је на Косову убио Мурата?“, поново је питао малишан. „Јесте, сине, бићеш ти добар ђак кад то већ знаш“, радосно је казала Флора.

Две године касније, 24. новембра 1956. године, у свом скромном дому у Суфолку код Лондона умрла је Флора Сендс, официр српске војске.

Извор: mojNedeljnik