Руске духовне приче: СВЕТИ НИКОЛА ДОНОСИ ДАРОВЕ

Наталија седи за столом и ради домаће задатке.У соби је хладно и она често приноси прсте устима да их загреје. Са шестог спрата гледа она у двориште у коме залеђена бара личи на мало језеро. Ено и Деда Мраза. Бунда му је прљава, капа му виси накриво, већ се уморио а треба да обиђе још осам станова. Лифт као за инат не ради.

Он неће доћи код Наталије, њена мама није платила посету деда Мраза. Тамо у свету њега зову Санта-Клаус а то је уствари Свети Никола. Раније су и они веровали да деци за Божић поклоне доноси велики свети Чудотворац Николај, Угодник Божји који је увек сажаљевао сиромашне и помагао им. А онда су га заборавили…

То је Наталији причала њена бака, која је прошле године умрла. И мама јој исто говори. На Божић не треба чекати никаквог Деда Мраза, него Николаја Угодника и њему се молити, да помогне.

Ено тамо изнад стола је његова икона. Обучен је као свештеник на велики празник, још и лепше. Има седу косу, а очи – велике и добре. Често му се она моли, онако како уме. Не моли га за поклоне, може она без њих. Она га моли да се тата што пре врати, и да мама не болује. Тата је у затвору, због туче и пијанства и маму су многи наговарали да се разведе. Она би на то само рекла: „Не могу, ми смо венчани…“

Из стана су их истерали неки људи, који су показивали папире. Тата је заложио њихов стан, када је изгубио велике паре коцкајући се. Ову собицу у поткровљу им је нашла теткица из школе у којој мама ради као учитељица. Раније је ту био атеље, али је сад напуштен и тетка Љуби су дали кључеве. Она је ту донела један стари кревет, сто и две столице.

Мамина учитељска плата је мала и недовољна за њих две. Зато мама увече пева у пролазу метроа. Има диван глас, али тамо је хладно и све чешће се она разбољева и јако кашље.

Вечерас ће мама касно доћи.Певаће и трудиће се да сакупи што више новца, да би купила малу јелку и мало мандарина. Гледа Наталија у двориште и оно јој се учини као неки мрачни бездан у који може да пропадне.Одједном јој навреше сузе на очи.

– Када ће нам поново бити добро? Да тата и мама поново буду заједно! Да тата престане да пије и да мама више не кашље. Зашто је све овако лоше?

Не, није све. Она и мама заједно чекају тату. А Наталија највише на свету воли маму и тату. Значи ипак није све тако лоше, значи да их Бог који се данас рађа није заборавио. Иза њених леђа отворише се врата лако и тихо, без уобичајене шкрипе. Мора да их нисам добро затворила-помисли она и окрете се  вратима.

На прагу је стајао свештеник са дугом седом брадом.

– Здраво Настењка! – рече он тако благим гласом , девојчица до тада никад такав глас није чула. А тек очи какве је он имао. Велике и светле уоквирене борама, али тако младе, као да му је те боре неко доцртао. Где је она већ видела те очи?. Питала се у себи.

– Благословите, оче – рече и испружи склопљене дланове према свештенику.

– Бог Благословио! Ево твојих поклона. Узми.

И пружи јој велику корпу. А у њој је било све оно што Наталија воли. Румене крушке које давно није јела, па велика свилена марама, чак и лутка коју је сваког дана гледала у излогу продавнице, идући у школу. Знала је она са лутком и да разговара, чак јој је и име дала – Вера…

– Ето, то ти је од мене – рече свештеник са осмехом, док га је девојчица запањено посматрала.

– И још нешто да ти кажем. Он је услишио све. Све што си молила од Њега биће испуњено. Брзо ће све опет бити добро. Тата ће се на пролеће вратити кући. А маму је Он узео к себи у храм.

Девојчица хоће да га пита откуд све то зна. Мора да је то Он – Господ Бог рекао свештенику. И тада се сети, где је видела те очи…и хитро оде до иконе. Да, то је он, Свети Николај Мириликијски. Па, како га није одмах препознала!? Прекоревала је себе.

Окрену се назад према свештенику, али у соби не беше никог. Врата су добро затворена, а корпа са поклонима стајала је на поду. Наташа узе лутку Веру и снажно је приви на груди. Зачу лупкање у вратима. Четири пута кратко, то је знак да је мама. Девојчица отвори врата, а мама као на крилима улете у собу.

– Настја! – рече мама бацајући на под торбу из које је вирила јелка.

– Писао је тата. Чујеш ли? Каже ако би му опростиле, а ми смо му већ опростиле, јел тако, ако га будемо чекале, он ће доћи на пролеће. Још пише да никада више неће пити. Тамо где је он сада, зидају храм и он је поверовао у Бога и схватио је колико нас воли…

Наташа плаче, топло јој је и лепо.

– Али Настја, изненада уплашено рече мама. – Шта је ово, одакле крушке, лутка. Ти си некоме отварала врата?Ко је долазио?

– Нисам ником отварала врата, али је он свеједно ушао. И он је исто рекао за тату. И још је рекао да ће те Бог узети к себи у храм…

– Већ јесте, весело одговори мама. – Данас сам се исповедила оцу Владимиру из нашег храма, и он ме је позвао да певам у црквеном хору. Радићу у школи и певаћу у цркви.

Загрљене и срећне седоше на диван. Из нечијег стана, сат откуца дванаест пута. Наступио је Божић.

Са руског превела,

Јагода Милета

Извор: Видовдан