На Кордуну гроб до гроба тражи мајка сина свога

Свjедочанства о злочинима у Петровоj гори и њеним околним селима од децембра 1941. до краjа маjа 1942. године

 Пише: Ђуро Затезало

На подручjу кордунашке опћине Воjнић живjело jе, према попису становништва од 31. децембра 1931. године, 31.249 становника. Од тога 27.608 Срба, 3.613 Хрвата и 28 припадника других народности. Од укупно 27.608 Срба за вриjеме Независне Државе Хрватске угасио се живот њих 7.626, односно 27,62% те популациjе. Међу убиjенима су 1.634 дjетета у старости до 15 година живота и палих у борби против фашизма а за слободну своjу хрватску домовину 1.508 бораца. Да би што више осоколио своjу зликовачку воjску у плану потпуног истребљења српског народа с подручjа Независне Државе Хрватске, на Кордун jе дошао и њихов поглавник др. Анте Павелић.

“У сриjеду, 31. просинца 1941. године, проборавио jе Поглавник на Кордуну… са своjом пратњом у коjоj су се налазили Његова преузвишеност генерал г. Оксилиа и Поглавников побочник, боjник Лисак циjели дан. Поглавника jе при доласку на ово подручjе (усташкодомобранска офанзива на српска села сjеверног диjела Кордуна, оп.аут.) дочекао боjник Поглавникове тjелесне боjне Анте Мошков, заповjедник одjела, коjима jе повjерена дужност да осигураjу ово подручjе и да га очисте… Поглавник jе стигао у Бовић… био jе веома задовољан с духом коjи прожима наше усташе, домобране и оружнике и са спремношћу на жртву коjу они показуjу на сваком кораку…” (Лист “Хрватски народ” од 3.1.1942.)

Само за 12 дана jануарске зиме 1942. године нестала су у пламену сва српска села сjеверног диjела Кордуна. Усташе, домобрани и оружници руковођени поглаваром др. Антом Павелићем убили су, поклали или спалили у њиховим властитим кућама 1.617 српских сељака и попалили 2.000 кућа и 3.654 сjеника, стаjе, свињца и кокошињца. Приjе тога су опљачкали сва њихова материjална добра, те похватали сву лутаjућу стоку и одвели са собом. Са своjих огњишта разбjежали су се они што успjеше умаћи крвницима и са своjим завежљаjима у рукама избjегоше у окриље Петрове горе да би спасили тек голе животе. Остао jе само дим и пепео на згариштима. Замукле су момачке пjесме и вриска веселе дjеце. На све стране само jауци и патње.

У вриjеме 1941. на 1942. годину у jарцима и грмовима Петрове горе, на високом сниjегу и великоj хладноћи, нашло jе своj привремени спас од усташког разбоjства више од 10.000 српских сељака Кордуна, 730 партизана и неколико стотина партизанских и цивилних рањеника смjештених у колибама, земуницама, и под крошњама дрвећа, без одjеће, обуће, хране и било какве медицинске и друге помоћи. Тако су српске избjеглице биле изложене потпуном уништењу и не само од стране злочиначке воjске Независне Државе Хрватске.

Тек што су се прихраниле пљачком и злочинима над становништвом српских села сjеверног диjела Кордуна децембра 1941, усташе су већ у прољеће, марта, априла и маjа 1942, покренуле своjе снажне офанзиве на избjеглице, партизане и рањенике у Петровоj гори.

Наjвеће дотад почињене злочине извршила jе хрватска воjска др. Анте Павелића у вриjеме офанзиве на Петрову гору од 9. до 14. маjа 1942. године. Тада су усташе под заповjедништвом усташког емигранта, пуковника Анте Мошкова, команданта поглавникове тjелесне боjне, побиле, поклале и спалиле у властитим им кућама, те одвели у усташки логор Јасеновац и Стару Градишку 3.307 српских цивила: жена, дjеце и стараца.

Мошков jе користећи сва могућа пропагандна средства у своjоj наредби за уништење партизана, рањеника и српских избjеглица у стезању обруча око Петрове горе, сходно усташкоj идеологиjи, истакао: “Све особе коjе се нађу у пошумљеном диjелу Петрове горе имаjу се побити, куће у шуми имаjу се попалити, а исто тако сва склоништа, те уништити подземна складишта и склоништа. Благо на коjе се наиђе тjерати испред себе…”

За извршење замишљеног и планираног истребљења српског народа у Петровоj гори маjа 1942. Мошков jе повео са собом 7.000 – 8.000 добро наоружаних усташа, домобрана и оружника, воjника НДХ, од коjих jе њих 4.700 из елитних усташких jединица ангажирао у затварању обруча око српских избjеглица, рањеника и тек 730 партизанских бораца.

Многе избjеглице коjе нису умрле од глади, зиме, смрзавања, болести нађоше смрт од злочиначког ножа, како у вриjеме усташког окружења Петрове горе, тако у обручу, као и након партизанског пробоjа истог. Наjвећи броj српских сељака-избjеглица: жена, дjеце, стараца на наjокрутниjи начин усмртише усташе у jарцима Петрове горе, поклаше и спалише у тек подигнутим колибама и њиховим кућама села Перне, Пецке, Широке Риjеке, код потока Бублена, у jарку званом Лисичjак, у Јарчевцу, у Купленском, Крстињи, Црном Потоку, Маљевцу и Воjишници гдjе су усташе похватале жене и дjецу ножевима изболи и jош живе или полуживе побацале у њихове запаљене куће.

Неки диjелови шуме били су преплављени лешевима недужних жртава… “На падинама Музинове стране, према Перни, наишли смо на више од 100 изнакажених тиjела дjеце, жена и стараца, наjстравичниjег изгледа. Недалеко од те групе, лежала jе друга група поубиjаног и измрцвареног народа. На jедном мjесту наишли смо на трогодишње диjете – живо поред мртве маjке. И код Петровића jарка циjела ледина била jе прекривена мртвим тиjелима. С неких jе била одерана кожа, другима су распорени трбуси, и тако даље – све грозниjе од грозниjег… Ниjесмо jош загледали мртве не би ли препознали кога од своjе породице, рођака или комшиjу” (Котар Вргинмост у НОБ-и 1941-1945. Душан Баjић: Злочин усташа за вриjеме офанзиве на Петрову гору).

Тада jе настала по трагичности наjпотресниjа пjесма:

На Кордуну гроб до гроба

тражи маjка сина свога.

Нашла га jе, на гроб клекла

и овако сину рекла:

О моj сине, радост моjа,

гдjе почива младост твоjа?

Отац плаче, маjка цвили,

отвори се гробе мили.

Гробак се отворио,

синак маjци говорио:

Не плач’ мила маjко моjа,

тежа ми jе суза твоjа,

него црна земља моjа.

Хаjде, маjко, дому своме,

не долази гробу моме.

Хаjде, маjко, кажи роду

да се бори за слободу!

Не знаjући за пробоj партизана и jедног диjела цивила из троструког усташко-домобранског обруча, 1.800 углавном жена, дjеце и стараца, огладњелих и испаћених, одазвало се усташким позивима путем летака, бацаних из авиона већ од 12. маjа, да дођу с биjелим плахтама (крпама) у Воjнић, jер се ником ништа неће догодити, ако се предаjу, jер им то гарантира сам поглавник др. Анте Павелић.

Измучене избjеглице повjеровале су зликовцима и 14. маjа 1942. отишле из већ ослобођене Петрове горе, путем кроз село Радоњу у Воjнић. Све су их усташе отпремиле у усташке логоре смрти Јасеновац, Стару Градишку, неке на присилни рад у Њемачку, неке на Београдско саjмиште, а дjецу одвоjиле од родитеља и упутиле у усташки логор Јастребарско. Риjетко се нетко од њих послиjе рата вратио свojим кућама.

О геноциду на Кордуну, у Петровоj гори и њеним околним селима, у вриjеме усташко-домобранске офанзиве на Петрову гору у првоj половини 1942. године записао сам 1961/2. године свjедочанство преживjелих жртава: Јелене Новаковић, Љубе Михаjловић, Ђуре Студена, Анђелиjе Напиjало, Драгића Напиjало, Милице Ковачић, Милке Радоjчић, Милке Напиjало, Душана Зjаче, Миле Џодан, Вукашина Саше Миљевића и Јелене-Јеке Перић.

Извор: Ђуро Затезало „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“– свjедочанства геноцида. СКПД Просвjета, Загреб
2005.