Како смо дошли до тога да Алексина мајка плаћа смрт сопственог детета?

Алекса Јанковић

Како бих данас описао Србију у једној реченици? Србија је данас земља у којој се Алексина мајка нашла у ситуацији да својим новцем мора да плати то што су други брутално убили њено четрнаестогодишње дете.
Дана 14. децембра 2016. године, Прекршајни апелациони суд правоснажно је досудио нишкој ОШ „Сретен Младеновић Мика“ да заједно са свим судским трошковима плати 2.000.000 динара. Казне су досуђене јер школа није предузела мере за спречавање вишемесечног вршњачког насиља над 14-годишњим учеником Алексом Јанковићем, који је након тога убијен. Намерно кажем да је мали Алекса убијен, јер ако доведете дете у стање да му је једини излаз скок са трећег спрата, онда то није самоубиство, то је брутално убиство.

Психолошкиња Слађана Голубовић је и даље психолог исте школе.

Милена Цветковић и даље предаје биологију у истој школи.

Јасмина Станковић, тадашња преседница Школског одбора, одбила је по налогу просветне инспекције да смени тадашњу директорку. Јасмина је данас директорка школе.

Дакле, не само да саучесници нису кажњени, већ су остали на истим позицијама или су чак и напредовали. То су исти они људи који су Алексине насилнике наградили петицама из владања. Алекса је у смрт понео тројку.

Шта онда ова пресуда заправо значи? Значи да је осуђена зграда на којој пише „Школа“. Да будем још прецизнији, осуђене су дакле, тоне и тоне цигала, врата, штокови и прозори, пар стотина школских клупа, понека табла, лопте у фискултурној сали.. И сад та зграда треба да плати 2.000.000 динара казне. Како? Па из буџета. Ког буџета? Буџета Републике Србије који се пуни новцем пореских обвезника. Којих пореских обвезника? Мене, тебе, Пере, Жике, Раде, Маре… и – Алексине маме.

Драгана и Алекса Јанковић Фото: Фејсбук

Позвао сам данас Алексину маму. На питање како се осећа с обзиром на то да смо сада дошли у ситуацију да она плаћа казну за то што су неки други „људи“ убили њено дете, врло мирно је рекла:

„Морам вам признати да смо чак и помало изненађени бурном реакцијом јавности јер мислимо да ово више никог не интересује, да су људи у мору лоших вести, деценијама живећи у систему поремећених вредности, изгубили осећања и емпатију, али и систем вредности и некакве логике да није уреду да им неко вређа интелигенцију и да је сасвим нормално колективно платити туђе свесне грешке и нерад кроз судске пресуде и то два пута, чак и када је цена тих грешака био живот једног четрнаестогодишњег дечака.

Чак почињемо да верујемо да је сасвим нормално да одговорнима у једној школи и школској управи нико ништа не може и да су они поред свих могућих пресуда, инспекција и поступања до сада, показали да су јачи од самог министра просвете или чак Премијера? Наравно, иако ово последње звучи помало апатично и иронично ми им поручујемо да нећемо одустати и да ће свако од њих кад тад сносити део своје одговорности. Ми се одавно не бојимо, поготово не таквих који и функционишу на том принципу. Наши страхови су одавно сахрањени, а њихови ће живети вечно.“

Да ли у земљи изопачених вредности, где отказ добије наставник јер лупи књигом о сто, а напредују они који одгурају дете у смрт, у земљи где су грађани они који морају да заштите заштитника грађана, у земљи у којој се не поштују судске одлуке, а казне плаћају они који спор добију, да ли у таквој земљи можемо очекивати да се усвоји одавно припремљен Алексин закон или ће нацрт тог закона и даље остати полуга манипулације гласачким телом када у предизборној кампањи разни политиканти, фотељаши, ватерполисти, синеопсиси и ваздуплохови хватају јефтине поене на рачун мртвог детета?

На профилу Алексине мајке стоји цитат Мике Антића:

“ Гледам вас тако велике, бахате, одвратне, ви можете све… Можете скинути осмех са мог лица, можете ми дан претворити у мрклу злу ноћ, наговорити Сунце и Месец да не буду тако срећни кад ми долазе у госте, можете несреће назвати мојим именом… Све то можете јер Ви сте моћни.

Али ме никада нећете натерати да се потпишем испод дечијих суза.“

Извор: Noizz